Uvod u signalističku kritiku

Slobodan Škerović


Signalistička, tj. egzistencijalna kritika, razlučuje između pojava i istine – ne bavi se kategorijama, ne veruje u razumski poredak, smatra da su afekcije opasna bolest, da je „najviše dobro“ sloboda, da je inteligencija stvaralaštvo.

Polje egzistencije je polje istine, ono premerava čitav univerzum, od planete čini samo jedan čvor u beskraju kosmičkog tkanja.

Čovekova opsednutost evolucijom vrste, pokazuje se kao najveća prepreka oduhovljenju i oslobađanju od bezmerne, slamajuće sile gravitacije, koja sprečava slobodno kretanje duha, koja je sâm bol.

Signalizam je od samog početka sebi postavio zadatak da ovlada svim, starim i novim, sredstvima izražavanja, da ih prikaže u sastavnim delovima i kao princip – da pokaže da su „sredstva komunikacije“ posrednici koji jedino kao znak duhovnog stvaralaštva mogu da opstanu u dodiru sa ličnošću.

Čovekova evolucija je odavno završena, kao transformacija materijalnog u energetsko. Čovečanstvo živi u poricanju toga kraja – u poricanju slobode koju je ljudsko biće doseglo, a koja mu omogućuje neposredno saučestvovanje u kosmičkim zbivanjima. U žiži evolucije je pojedinac sa svojom borbom za oslobođenje od obmana i patnje, a kategorija čovečanstva, kao jedna masa neosvešćenih „uspravno hodajućih“ bića, jeste ona tamna, nevidljiva, neopisiva „masa“, koja jedino deevoluira, demutira i srozava se u strašni pakao sopstvenih noćnih i dnevnih mora.

Signalizam je zornost, oslanja se na um i konstantu kategoričkog imperativa koja vlada onostranim svetom stvaralačke sile.

Signum je luča, prag, preko koga samo smeli mogu preći.


(Objavljeno u knjizi HIMERA ILI BORG, Beograd, 2006)