Poetika signalizma

Adriano Spatola

Miroljub Todorović: Algol, „Rad“, Beograd, 1980.

U ovoj knjizi su sakupljeni materijali koji su stvoreni između 1967.i 1971. godine pa je stoga izvanredna prilika da se ponovo sagleda i razmotri poetika signalizma, koju je Todorović implantirao kao teoretski nukleus oko koga kruže mnoge ideje i kreativne aktivnosti. Vizuelna poezija, kompjuterska poezija, permutacionalna poezija, poezija predmeta i poezija gestova, predstavljaju, dakle, čitavu skalu opita koje Algol sažeto daje u strukturi koja treba da bude značajna sama po sebi, a ne čisto hronološka ili antologijska. Zaista, Todorović razmišlja o signalizmu kao o jednoj novoj formi literature, sa kulturnim zaleđem koje obuhvata i one primere koje već sada možemo smatrati „klasičnim“ primerima vizuelne reči, od starog doba do istorijske avangarde, ali s naglašenom pažnjom za medije elektronskog doba, i stoga i za komunikacionu realnost bilo na nivou privatnog unošenja bilo na planetarnom nivou. Možda je ovo dvostruko unošenje evidentnije s aspekta gestova signalizma, a to ne samo spektakla radi, već i zbog direktnije informativnosti. Naročito „Metafizička poema s' vodom, zemljom, vazduhom i kompjuterskim karticama“ pruža u svojoj jednostavnosti preciznu interpretaciju odnosa koji pesnik može da ima sa sredinom uz pomoć serije esencijalnih gestova. Zaista motiv koji proizlazi iz signalizma, izgleda mi upravo njegova sklonost za „demonstriranjem primera“, s didaktičko-ironičnim efektima – što se vidi u „Mesečevom signalu“ s transformisanjem saobraćajnog znaka za zabranu pristupa u podlogu za neku vrstu ex voto koji je namenjen vasionskim poduhvatima. Tako je to jedna od demonstracija s primerima koja predstavlja ključ za tumačenje signalizma koji veoma dobro objašnjava način na koji Todorović namerava da zameni jezik-govor, jezikom-znakom, u potrazi za objektivnošću povezane s postojanjem ili s otkrivanjem novih simbola (u vizuelnoj poeziji). Tako i tema lavirinta postaje aktuelna polazeći od konstatacije da reči, ukoliko predstavljaju aglomerate slova, nemaju više smisla (niti metaforički) i da su to slova koja, možda, omogućavaju funkcionisanje imaginacije. Slova, elektronski simboli, brojke, fotografije, grafički simboli, signali, itd. predstavljaju stoga jednu drugu „leksiku“, kao ravnotežu između logike i intuicije u vizuelnosti datoj u tekstu. U pogledu teme lavirinta Todorović se poziva pre svega na Pakao Dantea, ali verujem da je u čitavoj signalističkoj poeziji u prvom planu problem konstrukcije, konstrukcije kao praktične realizacije, na stranici, kolaža ili scenografije, ali i konstrukcije kao rigoroznog projekta saglasnosti između simboličkog leksika i strukturalnog uređenja. Semiološka namera kod Todorovića nije nikada obično upućivanje na rezervoar signala koje masovna kultura stavlja na raspolaganje pesniku (ali takođe i čoveku s ulice), već je to želja za stvaranjem drugačije azbuke – što se vidi upravo u „Alfabetu“. Čak i tamo gde je semiološka kultura tek procvala daleki i savremeni znaci stvaraju identifikaciju teksta s vizuelnim elementima koji ga čine. Bez sumnje su, takođe, moguća i pozivanja na letrizam, a u izvesnim slučajevima i na konkretnu poeziju, ali, rekao bih, da bi moglo da se govori o konkretnom letrizmu i letrističkom konkretizmu, dakle, o autentičnoj signalističkoj kombinaciji. Vizuelnost Todorovićeve poezije često je koncentrat raznih opita, kao što je poema-naracija ili javna pesma (poema publico): pa ipak napetost ostaje ista, bez semantičkih dvosmislenosti, napetost koju bi Franc Mon mogao da nazove „tenzijom ravni“. Ali, vratimo se za trenutak temi lavirinta koja mi izgleda neobično efikasna, jer ju je Todorović učinio, ne znam koliko svesno, jednom vrstom tumačenja izvedenog iz njegovih Regulae poesis: pravila koja insistiraju na potrebi proširenja granice postojećeg jezika, na potrebi povećanja energije, izmene uloga, ali sve to u odnosu na svet, štaviše u svetu. Tekst i svet imaju istu strukturu, a ta struktura je, kako mi se čini, lavirintska. Tako postaje u potpunosti razumljivo kako piše Umberto Eko: „U ovom momentu počinje da se razume čime bi trebalo da se bavi knjiga s konceptom znakova: svim (Segno, ISEDI, 1973). Lavirintska struktura za postgutenberšku kulturu u kojoj kombinatorika ne važi samo za lingvističke elemente, kao kod permutacione poezije, već takođe i za modele socijalnih relacija, sociološke standarde kojima se koriste mas-media i u svemu tome su znaci. Kao što sam jednom već napisao, signalizam je uvučen i u ideju „totalne poezije“ preko ritmova slova, i mogu da dodam da ove ritmove sada predlaže Todorović kao univerzalne i u izvesnom obliku utopističke. Možda lavirint i utopija imaju isti kosmički hod, koji nije ni neopozitivistički niti ajnštajnistički, već asimovijanski.

(Tam Tam, rivista internazionale, 25. januar 1981)

S italijanskog preveo D. Perović

Objavljeno u knjizi „Signalizam u svetu“, Beograd, 1984.