Signalistički samizdat

Zvonko Sarić


Uživao sam gledajući direktan prenos fudbalske utakmice engleske Premijer lige. Mančester Junajted je ponovo pobedio. Posredstvom televizijskih kamera Old Traford nije bio daleko. Tim Mančestera je pružio odličnu partiju, ali i ti momci su odlično plaćeni. Igramo kinesku svilenu bubu. Nakon odgledanog sportskog prenosa i odmah zatim novog Madoninog spota, otvorio sam pristiglu poštu. Petljajući da oslobodim sadržaj pošiljke, setio sam se natpisa koji je na majici imao Grunf, jedan od likova iz strip serijala Alan Ford. „Bolje je biti milijunaš, no siromah“, pisalo je na majici izumitelja Grunfa, a meni je poštom stigao samizdat Ilije Bakića „Slava dekadnog sistema ili o aeiou“. Bakićeva rukotvorina sadrži verbalnu poeziju s vizuelnim elementima. Geometrijski vizuelni elementi su mi odmah privukli pažnju. Užurbano sam ih razgledao, bez da sam pročitao ijednu reč verbalne poezije. Bio je to još jedan dokaz moći uticaja vizuelnog. Mentalna vizija se granala. Kada gledamo muzički spot, film, sportski prenos, sliku, vizualiju, mi uvek u tome što gledamo, dakle u slici, zamišljamo još nešto, što nije na njoj. Kratka-kratka priča se dogodi u nekoliko sekundi. Bakić neće postati milioner. Baš kao ni ja. Nisam se požalio Njutnu i Ajnštajnu.

Cajger me opominje, jer sam u cajtnotu s ovim tekstom, rad u mom bifeu mi nišan, to je iscrpljujući posao na subotičkom buvljaku, ali sam neizmerno ponosan što imam svoju kafanu, baš kao i svaki pravi pisac u našoj domovini. Urezao mi se u pamćenje deo teksta Kazimira Ćurguza, gde on duhovito i ironično obrazlaže kako je statusni simbol svakog ovdašnjeg grande književnika, koji visoko kotira na literarnoj sceni, da ima „svoju“ kafanu u kojoj svaki dan obavlja rekreaciju. Eto, sad sam pravi pisac, jer i ja imam svoju kafanu. Svinja je odličan plivač, zar ne? Dakle, na posao.

Nakon tri knjige objavljene u izdavačkim kućama, ovaj artefakt je četvrti Bakićev samizdat. Dosledan svojoj subverzivnoj strategiji u odnose na stereotipe, objavljivanjem novog samizdata autor nastavlja svoje opredeljenje da izbegava izdavačke modele produkcije i distribucije, ali šta motiviše Bakića da pruža odlične partije? To mi kazuje njegova poezija. Dovoljna je jedna reč za objašnjenje, reč kojom je između ostalih bio fasciniran i Henri Miler. Ta reč je - stvaralaštvo. Karakteristika Bakićeve poezije je reorijentacija nakon dekonstrukcije, kada se sve ono što je sintetizovano demontira i presloži. Bakić uranja u lavirint nereda da bi počeo stvarati red. Jasno je da su utopističke iluzije razbijene, ali ova poezija dokazuje mogućnost subverzivnosti individue. Bakić poriče govor koji je odricanje od identiteta i prelazi granice dosuđenog jezika. O onome o čemu se ne može govoriti, mora se ćutati?! Mašina već obavlja neke od operacija za koje se verovalo da su isključivo funkcije ljudskog duha. Osvrćem se i gledam plavetnilo ekrana kompjutera načičkano ikonicama. Da. Kvalitet Bakićeve poezije je interaktivnost. Recipijent je aktivni učesnik. Igrivost je velika. Ulazeći u textland i koristeći se interesantnim šiframa ove poezije, izabrao sam opciju da pionir elektrosfere Džimi Hendriks isporučuje vibrantan zvuk, kao izraz usamljenosti samoglasnika, koji se propinju pritisnuti tonom bede u bezdanu bez perspektive. U naporu oslobađanja iz virova straha, nastaju nenadzirane konstrukcije energije. Žudnju za ekstazom izražavaju distorzirani zvuci samoglasnika. Put iz magluština treba naći gradeći konstrukcije protiv utvrđenog redosleda i poričući prethodno uvrežene vrednosti. Ludizam je osnova signalističke kreacije. Bakić je postavio „otvorene prozore“ za mogućnost da se samoglasnici probiju iz vrtloga sfera bezdna. Slede opcije istraživanja koje se odvija na poljima koegzistencije unutar mnoštva. Naglašeno je neprihvatanje zadataka i naređenja tradicije. Geometrijski elementi su putokazi, prolazi i zapreke, zaobilaznice i prečice. U digitalnoj eri, pitanje je šta znači broj. Daleke 1970. godine, u manifestu koji je naslovljen „Signalizam“, Miroljub Todorović piše o neophodnosti oslanjanja poezije na „jezik“ matematike, kao i drugih egzaktnih nauka. Bakić upravo koristi grafičke znakove zasnovane na umetničkim simbolima čije značenje nije devalvirano i na taj način proizvodi nove estetske informacije.

Nećemo se baviti čišćenjem prašine s knjiga, jer se ni Bakić ne bavi poželjnim sistemima kulturnih obrazaca i sugerisanim stilovima života na kolektivnom nivou. Marina Abramović je lepo rekla da je umetnost bez etike jednaka kozmetici. Pasulja i luka i ne može ti biti muka. Razmišljajući o stvaralačkoj kulturnoj akciji signalizma, o međuodnosima signalizma i socijalne stvarnosti, lako se dolazi do zaključka o važnosti socijalno-etičkih zahteva poetike signalizma, što dokazuje i samizdat Ilije Bakića. Socijalno-etički zahtevi signalizma ne iskazuju se samo težnjom da se razori istrošeni jezik poezije koja ne komunicira sa svojim vremenom i zbiljom, nego i težnjom da se utiče na samu socijalnu stvarnost signalističkim komunikatima. Ta težnja se ostvaruje stalnim istraživanjem jezika postupkom eksperimenta, ali i demistifikacijom stvaralačkog čina. Postoji hrpa vizuelnih metafora koje su trgovci učinili opšte poznatim. Proizvođači reklama se koriste jezikom prisvajanja predložaka iz modernizma. Pojmovi kao što su simulacija, supstitucija, citiranje i ponavljanje, osnov su modeliranja i proizvodnje načina mišljenja. Signalistička verbalna i vizuelna poezija subverzivna je prema jeziku koji služi za modeliranje sugerisanih „načina života“, bilo da su u pitanju neotradicionalisti ili savremeni proizvođači imidža ili black out-a. Činjenica je da se naše iskustvo komunikacije sve više odvija preko tehnologije, ali da li ste već čuli za Iliju Bakića? Pošto ste pročitali ovaj tekst i pošto ste mi poverovali, uživajte u signalizmu, jer je za signaliste primarni cilj ostvarivanje što brže komunikacije sa recipijentima. Ovaj Bakićev komunikat jedan je od mogućih načina. Samizdat ide od ruke do ruke.

(„Književnost“, broj 7-8-9, 2001. god. str. 686-688)