Signalistička utopija

Zvonko Sarić


Na početku novog milenijuma savremeno društvo obeležava karakteristika moralnog konformizma. Želja za oponašanjem nije nova. Podgrejano jelo. Življenje saobrazno predrasudama. Autocenzura. Sponzor Muzeja savremenih umetnosti u Londonu je Toshiba. Književni tekst je potrošni proizvod. U Njujorku Art Show Dealers Association of America. Stvoren je egzistencijalni obrazac dominacije antiutopijske perspektive. Izvršeno je rasprostiranje simulacije kulture, koja se plasira kao roba u samoposluzi. Naizgled, emancipacija je izborena i nema više prostora za autentičnu alternativu. Socijalna ravnodušnost. Sterilno postmoderno doba karakteriše pristajanje na konzervativne minorne egzistencije u iluzijama, koje opsenarski plasira reklamna industrija. Samoobmana. Čini se da je sve dostupno, a dostupno je jedino poistovećivanje s prividima.

Višeznačni amblem signalizma je krug iz kojeg je naponski usmereno osam odašiljača u različitim smerovima. Signalistička stvaralačka praksa ne uvažava retrogradno kretanje, kao što odbija i retrospektivan način opštenja sa recipijentima. Različita usmerenost odašiljača ukazuje na težnju neprekidnog progresivnog stremljenja. Kategorički imperativ je htenje da se novim jezikom gradi budućnost i da se ukaže na nov način mogućeg življenja. Socijalni karakter signalizma sadržan je u poetici ovog pokreta. Da li je svako pesmotvorenje samo po sebi praksa? Nije. Praksa mora ostvarivati moralnu svrhu praktikovanjem izvesnog postupka. Signalistička stvaralačka praksa ostvaruje svrhu praktikovanjem principa koji čine poetiku pokreta. Zasnivanjem praktičnih principa signalističke poetike koji neprekidno traju (eksperiment, ludizam, kosmopolitizam, antitradicionalizam, montaža, vizualizacija jezika, polimedijalnost...), signalistička praksa teži cilju planetarne umetnosti kao ideje o svrsi unapređenja moraliteta.

Politiku moraju da obavezuju pragmatični razlozi. Sile proizvode hijerarhije. Svet je surov, ali ovaj zaključak jača signalističko uverenje o neophodnosti pozitivne utopije. Ne prepuštajući se sklonostima proizvoljnog pesmotvorenja bez svrhe, koje je u suštini ispoljavanje egzibicionističkog poriva radi zadovoljenja taštine, pri čemu se ispostavlja cena koja obično znači pijačno pilićarenje, karijeru "službenika na položaju", signalistički stvaralački pokret suprotstavlja pozitivnu utopiju društvenom konzervativizmu. Signalistička jezička rešenja nastala postupkom eksperimenta, ukazuju na mogućnost promena u kontekstu krasnorečivosti bez dokaza, dogme kojom se odupire pokušaju kritičkog ispitivanja primenom veštine progovaranja fiktivnih stvari kroz usta idola. U akciji dekontaminacije jezika nadri-tradicionalizma, ogleda se subverzivnost signalističkog stvaralačkog pokreta i tokom protekle poslednje decenije 20. veka.

Postmoderno stanje je globalni proces. Da li su krokodili pojeli sve? Nagovaračka kulturna industrija uspešno radi. Ponuda i potražnja. Deideologizacija. Klijentela. Tržište je glavni distributivni mehanizam, a tržište proizvodi nejednakosti. Pitanje je intervencije države da nejednakosti umanjuje ili ih bar uravnoteži, što i uspeva u postindustrijskom društvu. Stabilnost se postiže, jer nejednakosti jednostavno imaju takav učinak da postepeno podižu i standard svih građana. To je realnost. Šta je onda problem? Problem je u kontrolnom stvaranju normative neupitnosti i nekonfliktnog pristanka. Matriks programiranog delovanja utvrđuje neokonzervativna koncepcija odbrambene demokratije. Negira se čak i mogućnost postojanja kulturnog sistema koji bi bio u opoziciji, što povlači pitanje o gubitku društvenog smisla umetnosti. Konformizam pojedinca donosi učmalost usled poslušnog prilagođavanja. Odgovornost je osnova liberalnog poretka. Odgovornost je neophodna zbog učešća i dobiti u interesnim grupama, inače se ispada iz igre. Moralnost ispunjenja cilja meri se posledicama, jedino što se mogućnost odražavanja posledica ne odnosi na sve učesnike metoda podjednako. Jesti, a ne biti pojeden. Pored toga sto je svet surov, on zna biti i lep. Neprekidno "očajanje" signalizam ostavlja "bogomdanim" umetnicima. Signalizam ima društveni i estetski stav. Društveni odnosi su neminovnost. Ljudsko biće je socijalno biće. Signalistički stvaralački pokret ne odustaje od pozitivne utopije koja sadrži moralnu ideju napretka. Ne radi se o uverenju da će umetnost izmeniti svet. Identitet umetnosti i života ne može se estetski proizvesti. Pozitivna utopija je ukazivanje i otvaranje mogućnosti. Utopija otvara puteve i to je njena svrha. Utopija nije ograničavajuća i štetna, kako se ovaj pojam često pokušava tumačiti. Ideje utopije društvo vremenom usisa i počinje da troši. Signalizam nema distancu prema jeziku, sučeljavajući se sa socijalnom stvarnošću. Jedan od načina subverzivne akcije signalizma je defunkcionalizacija sterilnog jezika medija masovnih komunikacija. Radikalnom modifikacijom tekućeg masmedijskog jezika humorom, ironijom ili razlaganjem i postavljanjem u nove kontekste, stvaraju se nove nedevalvirane estetske informacije.

(«Književnost», br. 7-8-9, 2001.g. str. 691-693)