Ratnički metod i signalizam

Slobodan Škerović

Čovek koji je predodređen da bude magično biće, više to nije. On je obično parče mesa.
Nema više nikakvih snova za čoveka, ima snova za komad mesa, otrcanih, konvencionalnih, imbecilnih.[1]

Karlos Kastaneda

Basna

Poezija je izraz smelosti. Tamo gde u pesmi nema smelosti: jad i beda ljudskog stanja. Kao u sapunskim operama, vrhunac radnje je vrhunac emocija – raspad ljudskosti u korist ridanja. To je ono što je tradicionalno u poeziji, poezija u rangu himne, patriotskog ponosa, ropskog prosvetljenja i savijanja kičme pred neminovnošću poretka. Strah pred licem pakla.

Tradicionalistička poezija barata onim psihološkim stanjima koja uvek predstavljaju ćorsokak sigurnosti – jeste to zid koji nam preči dalje kretanje, ali do tog zida proteže se sigurna, označena teritorija. Te je tako pesnik, tradicionalno, kao pas, sa omčom oko vrata i uzicom, neslobodan, ali obezbeđen u svojoj štenari. I njegova nesloboda je patnja, a uzica izgovor.

Vuk je, međutim, nezauzdana sila prirode, on korača zaleđenim pustarama, raskida topla krzna, trpi neizvesnost neprijateljskog sveta. Pa ipak je ta basna poezija, izvesnost odstrela oslobađa. Pesnik u takvom stanju bezrezervno oglašava slobodu.

Ako pesnik nema nos, već samo oči, njegova poezija biće žrtva viđenom, utovljeni vo, nakljukana guska. A šta uopšte znači tradicija, predanje – predaja zakona s oca na sina, bezgranični autoritet predaka. Ovako unižen pesnik ne sme ni da pomisli da bi mogao biti pametniji, zakonodavniji, od svog patrijarha.

Ljudi se rađaju sa ili bez. Rođenjem je određeno ko ima smelosti. Jednom se daruje beskrajni svet i smelost da se suoči s njim, drugome uzica i Knjiga.

Pitomi ima da pati pod puškinovskom dresurom, pod stegama koje se ne mogu ukloniti. Od divlje mašte koja se ne može ovaplotiti. Ali će živeti. Liće svoj jed u poeme, proklinjati sudbinu, ubiti se. A njegovo delo će postati tradicija. Čvrsto kao cigla. Odavaće mu poštu sive eminencije, nazivaće njegovu smrt tragedijom.

Ko je opljačkao pljačkaše?

Jer zli Volšebnici imaju još i to preimućstvo nad svim ostalim Volšebnicima:

oni ne moraju da rade, za njih rade drugi...

Stanislav Vinaver

Ne trpim poredak. Eto to je. Poredak je nastao pljačkom. Jasno se vidi. Pljačka se sloboda i umesto nje zavodi red. Opljačkan od slobode, čovek pati.

Ali ko je opljačkao pljačkaše? Bog je lišio smelosti grešku prirode. Telo je prevladalo um. Nagon samoodržanja, to je ono ništa koje žudi da traje. I to su ništavila koja stvoriše zakone, da ozakone svoj lopovluk, da sprovedu odabiranje pitomih, zamuklih, neotpornih. Da održe lozu.

Bog će ti darivati um. I moraćeš onda da počistiš sebe. Iz straha izrodio se naročiti soj. Jedinstven mehur percepcije, kazamat čovečanstva.

Ali božja kazna nikako da stigne!

Ili je pak, Bog kaznio odrođene da žive i da se množe i da im zemlja rađa i da im se jarići kote?

I tabu je dirnuti u žigosane. Zapoveda Bog.

I nikako, siguran sam, u svetu poretka nema Boga. Da je Bog želeo red, ne bi bilo slobode. Da ima slobode, ne bi bilo šofera, portira, kelnera, kurira...

Ko bi tada poželeo da radi? Ko da krade?

Ovako, razbojnici stvoriše red i okačiše svoje mlitave umove u pušaru. Vladaju udavima nad kudravima.

Lopovi se udružuju. Društvo koje tako nastaje daruje zamišljeni raj nikogovićima: zapovesti, pravila i moralne slalome.

Isprani ljudski genom nesposoban je da se otrese mamurluka slatkih iluzija. Lako ih je saterati u obor. Lako ih je ubediti u nužnost. Lako se, primerom, zastrašuju. Lako ih je tranžirati.

Zlo je u njima. Niko tu ništa ne može.

Jezik nesmelosti

Jezik je nesmelost. To smem da kažem. Ali moraćemo da menjamo reči u upotrebi. Intervenisaćemo na kontekstu. Parodiraćemo poeziju slobodnih metafora. Veoma se ljutimo na žanrovske podele. Na sistemski teror. Jer Bog postade On. I On postade Ja.

Zakrabuljila se istina govora. Krila se iza lepog ponašanja. Postala je na kraju politička korektnost i obnažila svoje slabine.

Sad se seksamo s jezikom; oh, kako uzdiše!

Uvreda vlada cenzurom. Pazi da ne uvrediš jačeg – jaki ne vole da čuju slobodnu reč. Uvek vodi računa.

Reči nisu slobodne. Postoje propisi za reči. Gde, kada, s kojim, kome.

Je l' da da su lepe im peruške na glavama. Lepa su im i gola bedra u protokolima. Lepe su im ćelave frizure. A lepi su im i smeh i bradavice.

Kako je to jezik slobodan kad je opšte dobro? Pa njime opisujemo lična stanja, ali pazi dobro ko će to da sluša! Jer tvoj bol nekoga vređa.

Ima jezik za jedno a ima jezik za drugo. Jedno je država, javni poredak, opšti interes. Drugo je država, skriveni smrad nasilja. Jedno je blistavo odelo, drugo nagota poroka.

Ko sme da govori jedinstveno?

Ko voli smrt, taj.

Mržnja, grozota organizovanih, naoružanih šaljivdžija. Deca to behu nečija. Proklete im majke i očevi.

Pa i jeste taj truli gen razlika između čoveka i delfina, koji s božanskih visina poju neshvatljivu blagost slobodnog uma.

Prvo radi. Zatim govori, ali laži.

Tako je nastao jezik, da skriva. Pogrešna je to procena da je jezik komunikacija. Kad se unutarnja sila potiskuje ćutanjem, tada jezik nastaje kao magla-skrivalica.

Zato Bog i nema jezik. Bog ne mari. Pa sad mu se ti obrati molitvama, laži sebe kukavnoga, da iskreno moliš Boga. Odgovora nikad nema.

Baruština misli

Svaka misao je nepostojana, stalno moramo da ih zazivamo, iznova i iznova. I Vilijem Blejk je to znao. Te lavovi, te tigrovi, te lokve krvi. Košmari u kojima umiru i uskrsavaju božanstva, ljudski aspekti. O, to nepostojano biće! Kakva ga to volja obnavlja?

Užarena talionica. Uskovitlana izmaglica. [2]

Sve se vrti oko te sile, nemilosrdne, bezimene. Ni naša čarolija imenovanja ne može je umiriti, stvrdnuti, pretvoriti u posed.

Ta istina čini da osećamo: bljutavost, ushićenost, stid, gnev. Sva su osećanja istog uzroka – nemoć pred nevidljivim, bespomoćnost senke – nas!

Čulnost vitla kandžama kao lav, jarke boje, mračne vizije oluja, ali sve to samo obigrava oko stožera. Oko naše unutarnje osovine čitav svet se premeće.

To je očaj koji označava otuđenost čoveka. Ja sam samo namera da se ustukne pred neopisivom tišinom. I dokle god je namere da se bude čovek, posledica toga biće baruština klin-čorbe – samo je klin suština, ostalo je začin i meso. Na kraju, klin više ne treba.

Tišina, spokoj, tu je naš uzrok.

Tezej

A nekome je sigurno palo na pamet da Tezej namerno nije skinuo crno jedro – tako je ubio oca. Ali ta istina spada u onu prećutanu zajednicu u kojoj ljudi obitavaju u strahu od istine. Istina se kao lopatom zatrpava nepisanim zakonima. Taj prećutani svet je grobnica čovečanstva: Egejsko more.

Demon tišine

U vizijama pesnik obitava. To nije ludilo podeljene ličnosti. To je tehnika oslobađanja od svakodnevice. Unutarnji dijalog, sudnica u kojoj predsedava Veliki inkvizitor, neka udaljena zemlja, zamišljeni sagovornici, ljudi ili vragovi. Nepostojani i stalno obnavljani. Mitska stvarnost razularenih energija. Tu se kuju stihovi, pogubljuju divovi.

De Sad je u tamnici stvorio Sodomu. I pored najgore volje niko to nije mogao nazvati ludilom. Dosadni opisi skrnavljenja – skrnavljenje ljudskog tela, svetog tela. Tu je on stanovao, u posledicama zamišljenog zločina. Da je na slobodi to radio – da nije o tome samo pisao, ne bi proveo pola svog života u kazamatu i ludnici.

Ljudima je telo sveto. Telo je čovek. Ali De Sad je video zlo u telu, poziv na raspad. Ljudsko društvo: kao pir zločinaca, gospodare tuđih tela, nemoćnih tela. O nemoći tela je pisao.

Iz tišine izviru krici. Bog razara tkiva. Put ploti je u odreske.

Bog je demon tela.

Mediji

Nekad su i ljudi medij. Ljudi su skoro uvek medij. Veoma retko ljudi nisu medij. Sâm proces razmišljanja odvija se bez prestanka, pa i kad se dođe do zaključka, razmišljanje se nastavlja. Ili skače na drugu temu ili se vraća na prvu. Dekart je lukavo došao do svog zaključka: mislim, dakle jesam. Pošto je promislio sve važne ideje, zaključio je da je sama moć da se misli ono što je bitno kada je u pitanju mišljenje. Ali ne i sadržaj mišljenja.

No, pitanje je kako tumačiti njegov cogito. Mišljenje je vrlo specifična sposobnost, ponos ljudskog roda. Smatra se da samo čovek misli, to je isključivo ljudska osobina i kao takva ne samo da ga izdvaja od ostalih živih bića već ga uzdiže iznad njih. Latinska reč cogitare znači misliti, videti, razmatrati, poimati, meditirati. Izgleda kao da je reč misliti nekako tendenciozno ustoličena kao suštinska u određenju ljudskog bića. Jeste da je Dekart upravo razmatrao osobine i proces mišljenja, ali zar nije ovo razmatrao ključna reč u njegovom pokusu? On je hteo da razume, ne da misli. Jer cognitio u korenu znači znati.

Mišljenje je medij. Doduše, čovek koji misli lepo se zabavlja, ali mišljenjem neće otići dalje od mišljenja. Mišljenje je lako, pa čak i kada sledi logiku, a logika ga odvodi do jednog, kao što je to lepo demonstrirano u Parmenidu. A kada mišljenje dođe do jednog, ono se odbija od njega i nastavlja da švrlja okolo, nesposobno da se zaustavi. Mišljenje nema cilj. Filozof ga, međutim, ima.

Mislim, dakle, da je Dekart, kada je stigao do konačnog odgovora, napustio mišljenje. Oni koji su mislili da Dekart misli, stvorili su nauku – disciplinu analitičkog mišljenja, ne shvativši da se ta disciplina bavi isključivo sobom, kao tumor, i to ne obavezno benigni. Nauka izbegava konačni odgovor, ona beži u večnost sutrašnjice za koju tvrdi da sadrži sve odgovore. Danas ne znamo, ali sutra ćemo znati. To je pokretač nauke.

Dekart je, čini mi se, drukčije razumeo analitički metod. Analitički metod podrazumeva ukidanje mišljenja na račun odgovora, odnosno poimanja. Poimanje je ono što jeste. Stvar koja misli, to je poimanje čoveka, ali ono što je Dekart hteo da dokaže jeste da postoji Bog, a Bog nije stvar koja misli, već onaj koji zna.

Kome, dakle, pripada čovek koji zna, za razliku od stvari koja misli? Stvar koja misli jeste mišljenje samo, a stvar koja zna, zna i to da znati nije nešto što se neprestano kreće i kao pokušava da zna.

Zato je čovek, ona stvar koja neprekidno misli, rastopljen u mediju mišljenja, poistovećen s medijem. Takav subjekt se ni po koju cenu ne bi odrekao svoje „suštine“ – pridavši joj izuzetnu vrednost, postao je njen verni obožavalac-rob.

Tako je duh u istoriji obavio svoj veoma važan kret: od hedonizma došao je do refleksije. Hedonizam koji zahteva da se čovek uživi u osete i osećanja napredovao je čak i do mišljenja, ali više kao do ogledala u kome se ogleda to čudno čulno biće koje je svrha samome sebi, sve do trenutka smrti. Na samom kraju tog puta duh otkriva da je izuzetan po tome što se ogleda u samom sebi. Prazna refleksija – to je ta izuzetnost. Srećne li su životinje kojima nedostaje ta osobina! Sve je homo sapiens sapiens shvatio, osim – smrtnosti!

Nije samo čovek kao pojedinac dovršio to kretanje na ovde opisan način, i sâmo čovečanstvo je ostvarilo taj ideal – spolja, sa svih strana mediji koji se bave isključivo ljudima, u koje ti isti ljudi opčinjeni zure. Medij zaljubljen u medije – mit o Narcisu sve vreme aktivan, kroz istoriju, do kraja istorije.[3]

Potrage za nečim drugim ni nema – suština je nađena u beskrajnom razmnožavanju i umiranju, i ponovnom rađanju jedne te iste suštine. Suštine rastegljivog kraja istorije.

O golom nasilju

Ništa ne postoji dok nije izmereno.

Nils Bor

Govor nasilja nije posledica promišljanja. Zabluda o tome nastaje samo kada je potrebno označiti lažnog krivca kao uzročnika nasilja. Potreba za nasiljem ne proističe iz zabludelog mišljenja. Pre će biti da se mišljenje javlja naknadno, kao veo koji treba da sakrije zločinca, da ga opravda. Zločinac je nepromišljen – neznalica.

Ali postoji jedna ogromna zona sumraka u kojoj se odvijaju zločini, a pravo nikako da unese malo svetlosti u tu tmušu. I pravo i nauka bave se sitnurijama, a osnov za to je njihovo priznavanje upravo one tvorevine koja je i nastala kao idealni, perpetualni zločin – države. Država se neretko smatrala najvišim dobrom, u najboljem slučaju nužnim zlom. A nužno zlo kao ideja već u potpunosti pripada zoni sumraka. Može li se onda pomisliti da i pravo i nauka proističu iz tog nužnog zla, da su u njegovoj funkciji?

Ako pravo ne izlazi na kraj sa zločinom, kaže se: krive su rupe u zakonu. Ali, zašto sam se toliko oborio na nauku, ona barem naizgled nije baš u nekoj tesnoj vezi sa zločinom, pa čak i onda kada pokušava da ga objasni, ili možda opravda? Iz prostog razloga. Nauka je lišena morala, a na mesto morala zasela ja tvrdnja da nauka radi u korist opšteg dobra. A šta je to opšte dobro – ono nužno zlo? Naučnik ne razmišlja o posledicama svojih pronalazaka – to jest, naučnici razmišljaju o tome, muče ih misli o posledicama zloupotrebe naučnih otkrića. Ali nauka je jedan toliko zahuktali voz da ga pojedinci koji bi da iskoče iz njega nikako ne mogu zaustaviti. Sva naučna otkrića prvo nalaze primenu u, recimo, vojne svrhe, pa tek posle toga u civilne. Vlast motri na nauku. Atomska energija, hemija, fizika, na kraju krajeva i jezik. Država sve prisvaja, a tek posle toga odlučuje kako će raspodeliti to pokradeno opšte dobro. A to što naučnici razmišljaju – svaka čast, ali časti tu nema.

Govor je ona smutna magla koja skriva zločin. Govor dokazivanja opovrgava se jezikom poricanja. Glasnost uvek prevlada. Ono što čujemo pretvara se u misli, misli blude, nema dokaza u govoru, sve je moguće, ništa sigurno. Samo oni koji znaju, znaju uprkos poricanju. Onome koji zna „dokazi nisu potrebni“. Ali pravda ne funkcioniše bez dokaza.

Pronaći dokaz u zaštićenim strukturama države nemoguće je. Ni jedan dokaz pronađen u toj oblasti ne može se upotrebiti kao dokaz. Država je takav sistem sposoban da se beskrajno u samom sebi amortizuje. Svi već to znamo, odmah se formiraju „komisije“ koje će ispitati stvar. Od svega ostaje samo priča, a odluka se retko čuje, često je ta odluka samo da se proces dokazivanja batali. Tako se štiti integritet države. Istina nije važna. A govor je upravo to, dokaz da istina nije važna. Ne treba govoriti istinu, to bi bio kraj najvišeg dobra(zla).

Ignorisanje. Tipična mediokritetska reakcija na kvalitet. Dejstvo neznalaštva je proizvodnja samog sebe. Tako neznalice opstaju kao aktivni princip.

Razum ne shvata. On samo pluta pokoricom viđenog. Uređuje opažaje. Slep za uzrok.

Sve što ljudi rade je loše, dobrim namerama popločavaju put do pakla. Buda je to najbolje znao, zato je rekao: Idite u šumu i mirujte tamo.

Vrsta – to je jedna od najotrovnijih ideja. Da je jedinka u funkciji produženja vrste – to je najgora vrsta žrtve. To je odustajanje od sebe u startu. Živeti da bi čopor živeo, živeti da bi tvoji geni opstali u potomstvu. Krvavo se obračunavati sa konkurencijom. Nauka se iz petnih žila trudi da opravda ovakvu ideologiju – ona u tu svrhu koristi životinje. Naučnik uporno zavarava sebe izgovorom da je potraga za sobom u domenu istraživanja porekla vrste; traži se beočug koji dokazuje da se jedna vrsta pretvara u drugu, da jedna vrsta proističe iz druge. Time bi se, naravno, dokazalo da su sva živa bića istovetnog porekla i da su sva živa bića jedno (tzv. veselo mnoštvo). Time se opravdava svaka vrsta klanja. Jedno služi drugome kao hrana. Mora se hraniti da bi se živelo. [4] Tako tautologija postaje zakon. Zatim se iz tog koncentričnog kretanja izvodi linearna perspektiva – pretpostavlja se nova ideja – lanac ishrane – i taj lanac ishrane se posmatra kao hijerarhijska lestvica: neko je na dnu lanca ishrane a neko na vrhu. Uz to ide i vrednovanje: oni na vrhu su vredniji od onih na dnu. Iz takve ideologije proizilazi da evolucija ima svrhu – da se dospe na vrh lanca ishrane što je ekvivalentno vladanju. Ova ideologija je isuviše prozirna da bi mogla da sakrije činjenicu da je nauka poslužila da opravda postojeći društveni sistem u kome je izvršena upravo takva podela: na vukove i ovce. Na vrhu lanca ishrane su VIP (Very Important Persons – veoma važne osobe), a njima ostala žgadija služi kao hrana. To je istorija, to je od značaja.

No ima tu jedna zabluda – nisu na vrhu lanca ishrane orlovi, lavovi i tigrovi – na vrhu su bakterije, lešinari, paraziti, praživotinje koje iz senke sebi obezbeđuju stalni izvor hrane, lešine – za prvobitnu, obnovljivu, neumrlu – amebu.

Žan Bodrijar u Simboličkoj razmeni i smrti opširno govori o ovome; očuvanje vrste kao preživljavanje: „Rad se dakle svuda nadahnjuje odloženom smrću. On i jeste ta odložena smrt. Lagan ili nasilan, trenutan ili odložen, naglasak smrti je presudan: upravo ona čini radikalnu razliku između dve vrste organizacije: ekonomije i žrtvovanja [kurziv je moj]. Mi nepovratno živimo u prvoj od njih, koja nije prestala da se ukorenjuje u (odloženoj) smrti. Scenario se nikada nije menjao. Čovek koji radi je onaj koga nisu ubili, kome je ta čast uskraćena. I rad je prvenstveno znak toga da smo ocenjeni dobrim jedino za život. Kapital na smrt eksploatiše radnike? Paradoksalno, ali najgore što im čini je upravo to da im uskraćuje smrt. Odlaganjem njihove smrti čini ih robovima i osuđuje na trajnu podređenost života radu.“[5]

Simbolička razmena o kojoj govori Bodrijar je upravo govor, mutna zavesa koja skriva stvarnost. Da vidimo kako to stvarno izgleda.

Hegel objašnjava odnos gospodar-rob tvrdnjom da pretnja smrti od strane gospodara proizvodi pristanak na ropstvo. Rešenje se, u Hegelovom slučaju, izvodi iz potrebe da oba sopstva ostanu živa, jer bez onog drugog ni onaj prvi nije živ pošto više nema nikoga ko bi prepoznao njegovu trijumfalnu pobedu. Izvoditi zaključke iz ovakve smutnje je specijalitet dijalektičara.

Tačno je da je filozofija života po svaku cenu filozofija robova. Čovek pristaje da bude rob da ne bi bio mrtav. Ali razlozi za donošenje ovakve odluke nisu ni smisleni ni psihološki. Razlog je neznanje, neshvatanje smrti. Uzrok tom neznanju je pre svega odluka da se odustane od učenja, od razumevanja. Čovek ovakvu odluku donosi u svojim najranijim godinama, možda još kao beba, čim otkrije da određeni način ponašanja funkcioniše, donosi korist, odnosno zadovoljstvo ugodnosti. Biti glup i nesposoban odličan je izgovor za biti na tuđoj brizi. U suštini, čovek se odriče odgovornosti u korist parazitskog života, i zaista je pitanje ko je veći parazit: rob ili gospodar.

Čovek uvek može da kaže NE, i zato objašnjenje da neko postaje rob pod pretnjom smrti od strane nekog drugog ne zadovoljava. Ta odluka da se živi po svaku cenu je doneta mnogo pre poraza u odlučnoj bici o kojoj govori Hegel. Borbu vode dva potencijalna gospodara, iz istih razloga – da se osiguraju od konkurencije, da je unište tako što će je staviti pod kontrolu. Onaj koji je poražen u borbi takođe je odneo pobedu u izvesnom smislu – uslov da se bude rob je taj da se gospodar nadalje brine o njemu, makar da se brine da ovaj i dalje bude živ. [6] To je osnovno za status roba, inače se status menja u, recimo, zarobljenika, a zarobljenik nije obavezan da radi.

Nerazumevanje smrti svodi smrt na nešto nepoželjno, neprijatno. To nerazumevanje zaista jeste posledica odluke da se ne saznaje. Onaj ko je saznao šta je smrt, više nema strah od nje i neznanje više ne može biti izgovor da se bude rob (ili gospodar). Saznanje je uslov moralnosti.

Ova devijacija koja u ljudi nastaje u ranom detinjstvu više se ne može ispraviti, a naročito ne društvenim merama, koje treba da sprovode isti takvi! Često se za korupciju kritikuje sistem, ali sistem ne može biti odgovoran ili neodgovoran, to mogu samo ljudi – funkcioneri sistema. Namera da se u društvu uspostavi moralnost je lažna.

Bodrijar dalje kaže: „Ako je vlast odložena smrt, ona neće biti ukinuta sve dok se ne ukine neizvesnost te smrti; a ukoliko se vlast, čija je to svagdašnja definicija, sastoji u davanju bez uzvraćanja, jasno je da će vlast gospodara da jednostrano podaruje život biti ukinuta tek kada taj život bude mogao da mu se vrati – putem neodložne smrti. Nema druge alternative: čuvanjem života se ta vlast nikada neće ukinuti, jer neće doći do revizije onoga što je dato. ... Svaka revolucionarna strategija bi morala da započne time što će robovi vratiti u igru sopstvenu smrt čijim se zaobilaženjem i odlaganjem gospodar poslužio da bi osigurao svoju vlast.“[7]

Ovakvo gledanje na stvari zahteva reviziju viđenja čitave istorije, odnosno samog nastanka istorije, koja počinje stvaranjem države, kao aparata koji (ne)nasilno uspostavlja odnos gospodar-rob, svakako, oslanjajući se na ovu ideologiju degenerisanih ljudi, odvojenih od duha. Paradoksalno, za Hegela upravo tu i počinje „kretanje duha“ – kao istorije!

Ono što je pre istorije – jeste ono što je nekompatibilno s istorijom, odnosno s idejom vlasti. Čitave civilizacije postojale su pre istorije na širokim područjima, ali iako su ljudi živeli organizovano i imali razrađenu i plodnu kulturu, njima se ne priznaje značaj – jer nisu imali državu, a to znamo jer nisu imali zabeleženi govor - zakone. Nisu znali za „najviše dobro“. Dolaskom istorije (divljaka, varvara), oni bivaju tamanjeni, nad njima se vrši negativna selekcija, odabiraju se oni koji nisu hteli da razumeju, koji su pitomo prihvatali svoj ropski položaj. Sva duhovna dostignuća preistorijskih civilizacija su izgubljena, ostali su samo tragovi koje danas razumeju samo pojedinci.

A šta da kažemo, o ovom postistorijskom dobu? Kakvo je to post-istorijsko doba kada je vlast jača nego ikad? Kada je čitava planeta pod jednom vlašću čiji je osnov u nasilju? Zar nije sada jasno da govor služi upravo prikrivanju istine? Da je najviše dobro – najviše zlo.

Mislim da je ono osnovno što treba shvatiti činjenica da su robovi dobrovoljci. Nema roba bez pristanka na ropstvo. Pobune robova nikada nisu bile radi slobode, već radi boljih uslova – za rad i život. Ako je čovek samo zarobljenik, on pokušava da pobegne. On ne želi da ostane zarobljenik makar i u boljim uslovima.

Ova simbolička razmena života za smrt najjasnije se vidi u pojmu autorizovanog ubistva – pošto je odnos gospodar-rob ugovor, prekršilac ugovora kažnjava se smrću, ali ne simboličkom već stvarnom – uništenjem tela. Država ovu kaznu sprovodi nad svakim ko poriče vlast, ne nad onim ko jednostavno pobegne. Bekstvo pojedinaca ne ugrožava sistem, ali aktivnost u pravcu uništenja sistema zaslužuje smrtnu kaznu. Ukoliko pobunjeni robovi pak pobede, gospodarima sledi smrt, jer nisu dovoljno vodili računa o svojim potlačenim podanicima.

Ako neko hoće da ubije gospodara, on mora prvo da ubije roba. Jer robovi su spremni da telima i životima svojim brane gospodara. Robovi su strateški raspoređeni u fizičkom prostoru države, čitave nacije služe samo kao telesna garda gospodara. Način ratovanja, naročito u poslednja dva veka to u potpunosti potvrđuje – totalni rat, totalni genocid. Ubiti protivničkog roba – to je cilj ratovanja. Bosna, Kosovo, Irak – savremeni ratovi – ovo u potpunosti potvrđuju. Genocid.

Mutacija

Mutacija je kontraimitacija. Ovo je jedna od nezaobilaznih tema spekulativne fantastike, pa i Holivud je u velikoj meri eksploatiše. Možda je najbolje delo o mutaciji Više nego ljudski Teodora Sterdžina, ali ne treba prevideti ni Hakslijev Vrli novi svet kod koga je mutacija programirana od strane vlasti – a tu mutacija postaje imitacija.

Sve u svemu, mutacija podrazumeva ekstra sposobnost – u prirodi ova sposobnost pomaže ili odmaže opstanak jedinke, slično je i u ljudskom društvu. Društvo, odnosno vlast, pokušava da novu osobinu stavi pod kontrolu, u funkciju – inače se ta nova sposobnost smatra razornom, opasnom, potrebno ju je izolovati ili uništiti.

Potreba za saznavanjem takođe se posmatra kao mutacija. Zvuči neobično, ali pošto je u državi težnja da se vrši negativna selekcija, ona se upravo odnosi na tu osobinu čoveka – da saznaje. Cilj te težnje je da se ova osobina eliminiše, da se čovek demutira.

Pošto sumnjam da je ljudska duhovnost proistekla iz gena, država po mom mišljenju samo simulira evoluciju – nepoželjna osobina se potiskuje, ali se ne može potpuno uništiti. Tako je društvena evolucija u tome da se ljudske sposobnosti umanjuju, a da se uvećava kapacitet ispraznosti (života).

Supervojnik Jedan od najjače markiranih ciljeva društvenog genetičkog inženjeringa je stvaranje „super-vojnika“ – izuzetno sposobnog bića koje u fizičkoj snazi daleko nadmašuje običnog čoveka, ali što je najvažnije – taj super vojnik je zamišljen kao bespogovorno poslušan, lišen svake sposobnosti da donosi nezavisne odluke. No, da li je tako nešto uopšte neophodno – pa svaki rob bespogovorno sluša gospodara, dokle god ne doživi kurcšlus u glavi. Pošto je kratak spoj ono nepredvidljivo, i prema tome neprihvatljivo, super vojnik bi trebalo da eliminiše i tu lošu osobinu u čoveka. Zato ta ideja opstaje.

Degeneracija

Ključni moment degeneracije je odluka da se ne saznaje.

Odluke ne mogu biti nametnute jer sposobnost odlučivanja proizilazi iz ljudske prirode, to jest iz prirode sile. Ljudsko biće je duhovno ukoliko je u dodiru sa silom, ukoliko izražava silu. U fizičkom svetu sila se ne spoznaje neposredno, već posredno, putem svojih manifestacija. Empirijski se lako dokazuje da je uzrok svakoj pojavi u prirodi neka sila; pošto je materiji prirođena lenjost, materija se ne pokreće sama od sebe.

Kako je onda moguće da jedno biće koje je stvoreno dejstvom sile odluči da se odvoji od sile, svog tvorca? Ovo odvajanje je opisano u mnogim mitovima, jedan od najpoznatijih je mit o Luciferu. Želja za arbitrarnošću, odnosno proizvoljnošću, nadjačava želju da se poštuje zakon po kome se upravlja sila – a to je sloboda delovanja. Lucifer tipično zamenjuje tezu pa umesto slobode delovanja hoće slobodu neodgovornog, besposledičnog delanja. U prvoj definiciji delovanja očigledno nedostaje reč „odgovornog“ (delanja).

Zakon karme, odnosno akcije-reakcije je osnovno objašnjenje pojma odgovornosti. Odgovorno delovanje ima u vidu posledicu tog delovanja, a neodgovorno delovanje hoće da ne snosi posledice. Ukoliko je tako, onda neodgovorno delovanje nema svoje poreklo u sili, koja i uspostavlja zakon akcije-reakcije. Ovakvo, neodgovorno delovanje, ima osnov u nečem drugom – u neznanju, jer nema svest o tome da su posledice nužno aspekt delovanja, ili je ima ali je ignoriše – neće da zna.

Pa kako je uopšte moguće da se iz stanja slobode dogodi prevrat u stanje uobražene slobode – zapravo iz stanja u osećanje. Jer, arbitrarna sloboda je samo osećanje da si slobodan.

Ono što znam je da je odluka bespogovorna, jer je od sile. Ako je odluka da se deluje kontra-sili, onda će posledica biti potpuna amnezija. Promena jedne odluke je moguća samo donošenjem nove odluke, koja stupa na snagu trenutno i tako poništava prethodnu – ali pre toga prethodno delovanje mora da se dovrši, da se poništi reakcijom. Ali, kako može neko ko je doneo odluku da se otcepi od onoga što jedino donosi odluke – da donese novu odluku? Čini se da je odluka da se ne saznaje – konačna odluka, jer ne zahteva reakciju. U srži takve odluke je želja za besmrtnošću, nemogućni kompromis – život bez smrti. Ideal idiota – paradoks, ili još bolje – kontraparadoks.

U prirodi stvari je da jedan čovek ne može da donosi odluke za drugog, vidi se to i u ideji o gospodaru i robu, rob mora da odluči da bude rob. S druge strane, svako ljudsko biće ima neposredan dodir sa silom ukoliko je sposoban da donosi odluke, ali njegove odluke ne važe za onog drugog – iako su u suštini jedno te isto, jer je sila iz koje se crpe ova sposobnost jedna te ista za sve. Ovo je paradoks koji se, izgleda, ne može razrešiti. Izgleda da sila deluje samo iznutra, a ako deluje spolja onda je – nasilje.

Oni koji su se odlučili za arbitrarnost samo prividno donose „odluke“ jer su njihove odluke zasnovane na kalkulaciji a ne na sili, odnosno na pomenutom „zakonu“.

Međusobno odnošenje „arbitrarnih“, „proizvoljnih“ subjekata jeste – borba. Razbijanje oklopa kako bi se doprlo do jezgra iz koga potiču odluke, te da bi se te odluke poništile ili podredile. Otuda večni rat među ljudima. Nema drugog načina da se usaglase nego da se razvrstaju po hijerarhiji. A svrha toga je potpuno osiguranje od promene jer nekarmičko delovanje podrazumeva potpunu konzervaciju energije, bez ikakvog odliva – reakcije. Drugim rečima, poredak koji nastaje arbitrarnim delanjem jeste – tiranija, diktatura.

Nasilje ne crpe iz sile, ono crpe iz forme, tako što razara formu – jer tada se oslobađa energija upotrebljena u stvaranju forme. Zato nasilnik nikada ne može da opstane sam, on uvek mora da uništava druge. On narasta hraneći se drugima, ali na kraju i njegova forma se raspada jer se sastoji od delova koji podržavaju jedni druge i međusobno trguju energijom. Ćelije odumiru – ta nam je pojava dobro poznata – to je starenje.

Degeneracija je proces. Posledica arbitrarnosti je forma, a forma je agregat koji u sebi nema izvor energije. To raspadanje forme odvija se u vremenu. U prostoru je forma u procesu održavanja – proces degeneracije jeste proces održavanja. Tako se samo prikaz forme ne menja, ali u njemu nije sadržan prikaz održavanja. Forma je u prikazu nepromenljiva, iz istorije prosto naviru prikaze tih nepromenljivih (kao večnih) idola – ali osim prikaza od njih ništa ostalo nije. U stvarnosti, mi smo svedoci kolosalnih uspona i padova tiranija – i bezbrojnih pokušaja da se iznova i iznova ostvari nemoguće.

Luciferska srž čovečanstva. Paralelni svet patnje.

U onom drugom svetu, forma nikada nije cilj, odnosno svrha. Ostajanje uz silu oslobađa formu nužnosti istrajavanja. Sa stanovišta sile forma je ništavna, isprazna. U nju se ništa ne ulaže. Forma nije atribut sile.

Bakunjin

Njegove misli vredi proučiti. Prvo, jer je jasno video da je govor laž, da je važnije ono prećutano. Drugo, samo da bi se razjasnio pojam anarhije koja se u najvećem broju slučajeva izjednačuje s terorizmom, iako po definiciji anarhist ne može biti terorist.

„Prećutni ugovor! To znači ugovor bez reči i kao posledica toga ugovor bez misli i volje: odvratna besmislica! Apsurdna fikcija, i štaviše, opaka fikcija! Bezvredna prevara! Jer ona pretpostavlja da dok sam u stanju u kome sam bez htenja, nesposoban da mislim, govorim, svezao sebe i sve moje potomke jedino time što sam dozvolio da budem žrtva bez ikakvog protesta – u neprekidno ropstvo.“ [8]

„Što je dozvoljeno državi zabranjeno je pojedincu. Takvo je načelo svih vlada. Makijaveli je to rekao, a povijest kao i praksa svih suvremenih vlada iznosi to na vidjelo. Zločin je nužan uvjet samog postojanja države i stoga postavlja svoj ekskluzivni monopol iz kojeg slijedi to da je pojedinac koji se usudi počiniti zločin kriv u dvojnom smislu: prvo, on je kriv prema ljudskoj savjesti i, iznad svega, on je kriv naspram države zbog prisvajanja jedne od njezinih najvrjednijih privilegija.“

To jest, ubici se ne sudi prvenstveno zbog ubistva, već zbog neautorizovanog ubistva.

Ali Bakunjin nije video anarhiju nego kao društvo – bez države. Nešto potpuno nemoguće, jer anarhist se ne može udruživati a da i dalje ostane anarhist. To je po definiciji tako. Bakunjin je dosta toga dobro video, ali nije kritički sagledao sopstvenu ambiciju – da, sledstveno opažanju „sve što živi čini to neprestanim uplitanjem...“ želi upravo to: da se upliće. A to je negacija anarhije. Dakle, anarhija je jedan apstraktan pojam odnosno stanje i u anarhiji se ne može živeti. Tako se iz ove bakunjinovske društvene egzistencije, vesela srca, anarhisti sele u onu budističku – apstraktnu – nirvanu. Ne u postistoriju – već van nje. U ne-bivstvovanje (od kojeg je Bakunjin izgleda imao fobiju).

Iznenadnu percepciju neki često zamenjuju za iznenadno prosvetljenje. Učini im se nešto, obuzme ih milina. Ali to brzo izgubi snagu, padne u zaborav.

Ovakvo iskustvo najviše se ogleda u politici.

Vera u ljude – vera u one kojima je potrebno poverenje je kontraproduktivna. Bolje je da čovek doživi neuspeh i odredi svoj stav prema gubitništvu, nego održavati ga u stanju u kome nema stav.

Kome verovati? Svakako ne onome ko zahteva poverenje. Svaki čovek je opremljen da sam razreši svoje urođene dileme.

Stalna dilema – ubiti radi drugih. Potrebe većine nadmašuju potrebe manjine: često eksploatisana dilema – u praksi uvek pozitivno rešena, u umetnosti – nikad! To je stvar vere a ne kalkulusa.

Dve reči napišem, treća već nije „to“. Svodi li se kreativni impuls jezika na milovanje?

Javnost. Sve što je u državi javno – lažno je. Ono što nije lažno – jeste tajno. Javna tajna.

Istina nije tajna. Onaj ko se odluči za tajnu – ne želi istinu. Prosto kô pasulj.

U javnosti istina izaziva sumnju. Ona ne može opstati u citadeli. Nju zatvaraju u tamnicu, a telo koje je izgovara ubija se „kao pas“. O tome je Kafka...

Govor je lažna aktivnost. Od svih govora najlažniji je onaj koji objašnjava. Najbolji govor je lakonski – on ustupa pred delom.

Geni su govor. Genetski obrazac je opis – geni lažu o poreklu. Živa bića su stvorena da budu tajna, u njima nema istine.

Naterivanje sile u obrazac jeste suština relativnosti. Umesto istine pojavljuje se forma, a ispitivanje forme je lažno traganje za istinom. U svetu relativnog istina je zaborav.

Zbog toga je mešanje gena izvanredna stvar – za one koji su zablenuti u šarenilo relativnog jer istinu vide kao „raznovrsnu“. Emocija koja označava ovakvo stanje zove se „narcisoidnost“. Zagledanost u lik umesto u sebe, kao u sebe. Ta emocija je izraz – paralize duha. Nepokretan duh, sprečen da se kreće, odstranjen u večno isti momentum. To je istina ljudskog genoma, ponavljanja u „raznolikosti“ istog. U grčkoj mitologiji imamo dva mita sa istovetnim rezultatom, mit o Narcisu i mit o Perseju, odnosno Gorgoni Meduzi. Paraliza koju izaziva suočavanje sa Gorgonom Meduzom istovetna je onoj zagledanosti u sebe. Nauka ispituje ljudske gene i nalazi da je u svakog čoveka genom istovremeno isti i različit. Isti je jer mu je poreklo isto – od jedne Eve. Različit je jer su deca različita. Iz te priče ne pojavljuje se duh. Šifra „evolucija“ označava i rođenje i smrt. Ono prošlo biva u sadašnjem, a sadašnje je nejasno jer nije isto kao pre...

Tvorac dela je duh – ko to može da porekne? Ali duh deluje kroz pojedinca, a ne kroz rasu. Pokušajte to da objasnite kao svojstvo rase – eto vam rasizma. Posledice rasizma su poznate – rasizam uvek završava kao „čistota gena“. Jedan obrazac je istina, ostali nisu. Rasistička „evolucija“ eliminiše ne samo neslične, već i neiste. Tako nastaju uzorci – „velike vođe“. Oni teže da opstanu...

Sistem vrednosti počiva na etalonu – nauka beži u širinu, ali nauka je sluga, ona ne određuje šta će biti etalon. Aristotel je objasnio razvrstavanje – a razvrstavanje unutar vrste zaista zvuči paradoksalno. U razvrstavanju vrsta gubi akcenat, on pada na istaknute pojedince. Tako nauka, čija moć počiva na „objektivnosti“ gubi oslonac u svom odnosu prema društvu. Ona uzaludno saopštava istinu u svetu gde caruje laž. Nauka je luda, ali je važan resurs sirove objektivnosti – vlast će od te gline sačiniti Golema po svom liku – uzorku. U taj lik svi će biti zagledani. Emocija: narcisoidnost; stanje: paraliza duha.

Za razliku od Ničea, ja sam čitao Ničea. Istina dolazi iz snova. Ko ne sanja, taj mora da izmišlja. Zakon mora da postoji – ako ga nema, treba ga izmisliti.

U mišljenju je zakon početak. Taj početak je jedno. Početak je to što jeste jer je izgovoren – inače, bez govora nema početka. To je dokaz da je vreme način mišljenja. Spinoza je to elegantno objasnio. Zato se i kaže „na početku beše logos, tj. reč (zakon)“.

Zakon urezan na drvenim tablicama, ili u kamenu, ili samo u govoru, u predanju.

Upustiću se ovde u raspravu o tome šta je starije – kokoška ili jaje. Da li je u čoveka prvo nastao govor, davno pre nastanka bilo kakvih zakona, ili je prvo nastao zakon, pa tek onda govor koji bi ga izrazio. U svakom slučaju, da barem odlučimo šta je tu kokoška...

Čini mi se da je namera neophodna da bi se uspostavio zakon. Bog, odnosno sila nužno dovršava svoje delovanje (prema zakonu karme). Ali u ljudi zakon otvara beskrajni prostor vremena tokom kojeg će se sve dovesti u ravnotežu – jer pošlo se iz haosa, iz neravnoteže. Idealizuje se pravda kojoj je simbol vaga – baš ono potiranje akcije i reakcije, povratak jedinstvu u izvoru.

U ljudi zakoni postoje s obzirom na nered koji vlada. Pretpostavlja se nered i uspostavlja se zakon koji treba da taj nered pretvori u red. Treba jedno haotično stanje organizovati, linearizovati, piramidovati. Kako god. Da bi se namera ostvarila ona mora da se ozvaniči. Dakle, zakon je kokoška, a govor je jaje, i tako nastaje vrsta – jedno proizvodi drugo.

Gotovo sam siguran da je govor od samog početka bio obična vika. Podvikivanje, upozoravanje, pretnja, bodrenje. Sumnjam da je prvo što je izgovoreno bilo „volim te“, ili barem „molim te“. Ako se pre govora nešto znalo, znalo se ćutke, s razumevanjem. Ali ukoliko je došlo do nesporazuma, moralo se to razjasniti. U prirodi, rika označava domen vlasti. To je oglašavanje sile, iz trbuha jednog lava, ili iz olujnih nebesa – oglašavanje Gromovnika. Isto je i u ljudi. I alfabet nastaje da se označi imovina. Pre toga, slike i ideogrami označavaju domene. Ali govor nije uvek samo blejanje – ima i onih koji govorom pokušavaju da dopru do istine. Do one istine koja obitava izvan poretka, a koja nije uzrok poretku. Koliko govor, koji je tvorevina namere da se zavede red može da posluži u tu svrhu?

Nije malo teorija o dekonstrukciji govora ni u filozofiji ni u poeziji. Te teorije, u glavnom, dopiru do šutnje. Govor se ukida pred istinom. Za lažove, govor je sredstvo da se odloži spoznaja – o tome je već bilo reči; mišljenje proizvodi vreme. Za one koji znaju istinu, jasna je nužnost da se govor dokine – ali valja prvo ovladati govorom, otkriti mu uzrok i svrhu. Otuda poezija i filozofija – ne da bi se opravdala „ljudskost“ time što se savršeno služi govorom, već da bi se pokazalo da je govor smetnja da se bude „uzvišeno biće“ – ovaploćena vrlina i mudrost.

Znaš da znaš kad ne znaš. Ovo je problem samo kada se znanje oslanja na govor – tada je ono neznanje. Saopštavanje istine jedino može da bude ruganje govoru. Tako je barem činio Rable. I svi oni zajedljivci, ptice-rugalice.[9] Dekonstrukcija govora uvodi čoveka u posebno stanje – stanje prkosa. Prkosi se poretku, gramatici, značenjima. To je ideja poezije.

Što jedan vidi drugi ne vide – a to je njihov problem. Mudrost igra otvorenim kartama.

Lukavost, međutim, zna jedino za blef. I u igri s mudrošću – za poraz.

Otkrovenje je neizbežno. Ono jeste smak sveta. Apokalipsa znači upravo to. Pesnik voli kad se stvari raspadaju.

Sila koja laže. Uporno, po cenu života. No, život je ionako pretpostavljena vrednost. Kaže se da je život prešan. I normalan razum to nikako neće dovesti u pitanje. Tabu. Ali sili je važniji njen smer od života. Pa valjda se zato ljudi ubijaju u ime života. Sila ne zahteva razumevanje, njoj su dovoljni oni sledbenici koji ništa ne dovode u pitanje.

Signalizam. Ali kuda sila smera? Nije li ona koncentrična, nepokretna? Nedeljiva, ne obitava u vremenu i prostoru? Ili ovo nije tačno ili je u prirodi percepcije da vidi stvari u pokretu i pretpostavlja da ih nešto pokreće. Ako je ovo drugo istina, onda sve jeste iluzija i beznačajno.

Signalizam polazi od apejrona, apstraktnog-haosa – on ne traži red već stvaranje, ne divi se stvorenom već dejstvu sile. Signalista želi galaksiju – on je stvara. On ne juri ka zvezdama odlazeći od sebe, on ih pali. On je alhemičar, genetičar, mađioničar. On stvara da bi se oprostio od sveta.

I ovde imamo čitav jedan paket, zaboravljen negde na prašnjavim policama nepodignute pošte. Paket emocija. Pandorin miraz. Broševe ljubavi i latice bola.

Kao munja neobuzdana, signalista nema kad da pati. Oko njega se razmiče kavez prošlosti. On se ne rve s mitskim divovima, njih stvara loša savest. Zidove zidaju graditelji grobnica. Put signaliste je u ambis, ne u svetlu budućnost.

Mrtvi kerberi razbacani unaokolo. Prozračni tabui. Jeka laži u lavirintu. Mit je kao poslednji uzdah umirućeg čoveka – posle mita dolazi realnost razuma. Ovuda signalizam seje mrvice kroz močvaru i maglu emocija i obmana. Slamanje mitova trešti međ ruševinama čovečnosti.

Zato je signalizam teško prihvatljiv graditeljima. Nevidljiv – crn. On ždere tkivo života, spaljuje ga u prolazu, urezuje u njega dokončanje bola, eksplodira sav naboj neprobavljenih iskustava. Mržnja traži suočenje. Uzalud se zgrušava. Emocije nisu suština čoveka.

Sa tačke vanvremenosti, signalista vraća ono prošlo stvaranje u sadašnjost kao živi princip – ono što neuki uvek žele ali pogrešno razumeju: besmrtnost, vezu svih vremena u sadašnjem trenutku. Stvaranje nije nadogradnja stvorenog, ono nije temelj budućnosti. Tako za signalistu tradicionalizam nije puko imitiranje forme, već bljesak koji povezuje duhove: Moje srce na vrhu gromobrana...

Sila ne okleva. Sila je bezobzirna. Sila je tantrička ekstaza koja oduzima momentum telesnim nagonima i uznosi prljavu niskost: Poslednje čestice tela pretvaraju se u energiju... Tradicionalizam izgara iz pera, signalizam je jara koja govori:

Sloju užarenih sunaca u semevodu... :
Govorim u ime onoga što sanjam
Nauci o Energiji i njenim pretvaranjima [10]

Nekada su svi bili signalisti. Lovci lavova, čuvari bufala. Laž je bila mucava, prozračna, omražena. U sadašnjosti, sila je žiža, oko nje je talog prošlosti i budućnosti – pogrešna mesta za potragu za sopstvom. I treba govoriti o energiji: ona zahteva sada – sebe.

Iz crnog bitumena cveta signalizam. U kalu zaglavljeni besmrtni mastodonti.

Tako je superstruktura čovečanstva tvorevina gnusna. Zagrobni život ideologa. Ono najranije što nam je poznato, egipatska ideologija zagrobnog kontinuiteta, ogavno izvitoperena filozofija Atuma i vrhovnog principa neraspadljivosti – pretvorena u primamljivu, šaroliku i bajkovitu mitologiju himera. Ali iz tih vremena čuje se i pesma Harfiste, koji kaže: I tako slavi dan radosti i ne tuguj, / Jer nitko ne ponese svoga dobra sa sobom, / I nitko od onih koji su tamo otišli / Još se nije vratio natrag![11]

Pa kako ove iskre opstaju hiljadama godina? Utiče li vreme na njih? I, pitanje je, ima li vreme ikakvog uticaja na bilo šta, ili se to nama samo priviđa?

U umetnosti nema razmene energije. Ono što važi za žive ćelije ne važi za kvante. Iako signalista nije naučnik, on bolje zna šta je nauka. Nema transfera energije iz pesme u pesmu. U svim pesmama je ista energija. Nema pretvaranja energije u materiju. Ono što se nama priviđa može se analizirati do beskraja – utoliko se mora stati s percipiranjem struktura i podstruktura i obratiti se kvantu: pogledajmo samo u koliki se glib uvalila današnja društvena teorija do u beskraj izreflektovana i nesposobna da izađe iz sobe s ogledalima.

Jeste: slomite ogledalo!

Poskakale muze sa solitera. Bacimo nakratko pogled na savremenu poeziju. Signalizam počinje tamo gde prestaje prosto izražavanje bolne muke, zgađenosti i razočaranosti, koja se okreće poeziji svojom fiksacijom na spasenje. U poeziji jeste spas, jer poezija saopštava istinu i istovremeno troši obmanu. U većini pesama dominira obmana, jer nije svako vičan da svoj izvorni, intuitivni impuls pretvori u večni plamen. Ali ono što postmodernistička beda čini jeste da sam pokušaj oslobođenja od patnje proglašava – činom oslobođenja! Otuda hrpe potpuno obezvređene poezije koje barabar s obezvređenim staklom i betonom sačinjavaju moderno civilizacijsko tkivo. Simbolička razmena, o kojoj je Bodrijar tako nadahnuto govorio, postala je peti element – entropijska sinteza prvobitnih počela – upravo suprotno onom nereflektovanom jedinstvu, koje je duh, sila, naša suština.

Poezija, a uskoro će to biti sva literatura, nemaju mesta u postmodernoj društvenoj nadogradnji. Ona je obezvređena, ona je nešto što svako može, nešto što svako ima – nema potrebe da se ona kupuje, da se u nju ulaže, da se objavljuje. Poezija je za savremeno društvo – iscrpljeni resurs. Tako je „normalno“, nepoetično bivstvovanje u potpunosti nadrealno, ono ne uzima u obzir bilo šta kreativno, samo preturanje po civilizacijskom otpadu „receptura“ i odabir podobnog „opisa“ postojanja koje ukida potrebu unutrašnjeg, ličnog usavršavanja – delatnosti kojoj je pravo ime upravo to: poiesis (prema indoevropskom korenu isto što i: činiti). Ovo „obavezno bivstvovanje“ često se izražava pomalo tužnom a više ljutitom izjavom: „Nemam vremena da se bavim sobom!“ Toliko je čovek zaokupljen „društvenim eksperimentom“![12]

Iako je signalizam našao svoje mesto u teoriji – a teorija je ona društvena sfera u kojoj se vrši vrednovanje, njegovo dejstvo na superstrukturu je minimalno. Pošto je na tom nivou sve već obezvređeno, a sama sposobnost da se obezvređuje uzdignuta na vrh piramide ljudskih sposobnosti, signalizam svoju šansu da se predoči traži na marginama društvenog eksperimenta – a te margine su danas, zahvaljujući tehnološkom čudu Interneta, prostranije nego ikada. Ako je nekada televizija nazivana „prozor u svet“, danas je jasno da je to bila samo jednosmerna komunikacija. Danas su otvorena „vrata u svet“: Internet, lični kompjuter sa mogućnošću neograničene, dvosmerne razmene iskustva. Pa ako su nekada dušebrižnici drhtali od straha, tokom sedamdesetih godina prošlog veka, kada su signalisti namah ugrabili priliku i izvršili fuziju kompjutera i umetnika, sada su potpuno obeznanjeni, paralizovani, jer nemaju čak ni svoj email! Ostali su zakovani za svoje radne stolove pretrpane fasciklama, za svoje „real time“ printere – pisaće mašine! Ništa nisu videli, ništa nisu shvatili.

Danas, sutra, šest milijardi ljudi, svako može da razgovara sa svakim. To je planetarna Mreža. Ali sredstva komunikacije nisu adekvatna naporu da se razmeni iskustvo. Ovde mislim na jezik, na alfabet, na nedostatak univerzalnog medija, svakome razumljivog. Možda će sutra ideogram biti taj koji će prevladati nad sada već prenapregnutom engleskom jeziku. Slika, zvuk – jednom reči: multimedija. Kako stvari sada stoje, na Internetu i oko njega je veliki kovitlac i biće zanimljivo posmatrati, kada se taj rastvor zasiti, kristalizaciju novog sredstva komunikacije. Možda će to biti elektronika, hemija, biologija – kiborg, ili nešto, za sada, potpuno nepojmljivo!

Ali signalizam nema problem reagovanja kada su u pitanju konkretni mediji – on je od samog početka eksploatisao miks medija. Vizuelna poezija, konkretna, nađena poezija, zvučna poezija, mejl-art, performans, itd. Ove umetničke forme su nastajale paralelno u čitavom svetu – a u nas je pokret koji je afirmisao medijsku i teorijsku sintezu nazvan: signalizam.[13]

Nasuprot postmodernističkom kobeljanju u tradiciji i onome što dolazi posle tradicije, naime samom „postmodernizmu“ (dakle, u sebi), i beskrajnom i ponovnom nastojanju da se ta tradicija, stara i nova, staronova, iznova sagleda, prevrednuje i upotrebi kao malter aktuelne ideologije vladanja, signalizam je nastao izvan ideološke sfere i nikada nije skliznuo u nju. Nije čak nastojao ni da se sukobi sa stvarnošću, da „promeni svet“ – samo je proširio/sagledao sferu novih resursa i počeo da ih koristi. Zašao je u nemapirane teritorije, a povremeni „napadi“ drumskih razbojnika na signalizam ostajali su kratkog daha, nesposobni da zaplove nepreglednom pučinom Zvezdomorja.

Koliko postmodernisti skaču sami sebi u usta pokazuje i izokrenuto tumačenje (izazvano potpunim nerazumevanjem i nesposobnošću da se razlikuje kreativno od mehaničkog) Elija Fincija, koji govori o plaketi Signal Miroljuba Todorovića (1970): „U podnaslovu ove neobične knjižice, koja bi htela da se prikaže kao čitav jedan program u revolucionisanju sveg dosadašnjeg pevanja, stoji da je to 'signalistička, kompjuterska, statistička i aleatorna ili stohastička poezija'. Drugim rečima, u ovoj programskoj knjižici, koja izvesnim svojim osobenostima teži da bude i jedan gromoglasan manifest, otkazana je poslušnost inspiraciji u bilo kojem vidu, kao nečem što je zastarelo, a na njen tron izdignuta, kao apsolutna, mehanička moć mašinskog proizvođenja.“[14]

U stvari, Fincijevo tumačenje je ukleto – preturanje po već viđenom i klasifikovanom i nesposobno da u postojeći, prereflektovani, svet uvede bilo kakav novi element – jer takav novi element bi zahtevao kritičku sposobnost kakvu ovaj nazovi kritičar uopšte ne poseduje. Ovde kritičar isključivo brani svoju (društveno-istorijsku) poziciju – uopšte se ne bavi poezijom. Finci u istom tekstu dalje naglašava, oglašavajući svoj strah:

„Ovaj poetski eksperiment Miroljuba Todorovića (...) nameće nam samim svojim prisustvom, dva zanimljiva i, rekao bih, urgentna pitanja šireg interesa:

Prvo: Šta se dešava sa savremenom poezijom, kakva je njena dalja sudbina?

I drugo: Dokle se prostire moć i gde počinje nemoć mašine? Ili, još šire: U naše tehnokratsko vreme, šta će biti sa iskonskim ljudskim vrednostima?“[15]

Šta Fincija brine više: moć ili nemoć mašine? Ili ga brine uopšte – mašina?

Postmodernističko sagledavanje avangarde je iz žablje perspektive. Iskonska ljudska vrednost – nešto što se ljulja kao lokvanj na uzburkanoj vodi?

Sve stvoreno je nepostojano.[16] Vizije su iscrpive. Za ratnika, iscrpene. Pojam Kastanedinog ratnika podrazumeva isključivo jednu stvar – aktivni princip, kao takav: neiscrpan. Ali okolo aktivnog principa nema vizije – aktivni princip ne ispunjava plan. Njegovo dejstvo jeste improvizacija.[17] U sadašnjem trenutku umetnik stvara svet kao ličnu interpretaciju.

Paradoks[18] je fenomen stvaranja. Lik stvaralačke sile. Ovaj surovi ratnički princip primenljiv je i te kako u umetnosti, a, razume se, i u signalizmu. Paradoks u umetnosti ima najveći značaj. Paradoks potvrđuje pravilo da stvaranje dolazi kao dejstvo sile a ne prethodno utvrđenog poretka – jedna stvar ne proizilazi iz druge (tj. logično), već nju proizvodi sila – dakle, uprkos svemu. Najstariji oblici umetnosti, simboli, upravo potvrđuju ovu tezu – logikom se ne može doći do, recimo, sfinge, grifona, itd. Ali zato sfinga jeste izvor logike – paradoksa!

Tako u konkretizmu, na primer kod tzv. nađene poezije, pesnik koristi delove oglasa objavljenih u novinama, pisama čitalaca, i razne druge tekstove i slaže ih u pesme na osoben, paradoksalan način. Ovakve pesme su izuzetno duhovite, vrcave, nabijene energijom. Pesnik čak ne mora da uzima gotove stvari, može jednostavno da ih parodira.

Pa, kako se slažu paradoks i doba razuma? Nikako. Doba razuma svim silama pokušava da zatre paradoks, da zatre umetnost. Umetnost kao biznis – to je umetnost političke ekonomije. U Gutai manifestu, Điro Jošihara, piše: „Tih dana smo mislili, a zaista i danas to mislimo, da najznačajniji doprinosi apstraktne umetnosti leže u činjenici da je ona otvorila mogućnost da se stvori novi, subjektivni oblik prostora, onaj koji zaista zaslužuje da se zove stvaranje. Odlučili smo da, s velikom energijom, koristimo mogućnosti čistog i kreativnog delanja. Pokušali smo da kombinujemo ljudsku kreativnu sposobnost s osobinama materijala kako bismo konkretizovali apstraktni prostor. Kada su se sposobnosti pojedinca ujedinile s odabranim materijalom u tački topljenja fizičkog automatizma, našli smo se preplavljeni oblikom nama još uvek nepoznatog prostora, kakav nikada ranije nije bio viđen niti iskušen. Automatizam je prirodno načinio lik do kojeg nismo sami došli. Umesto da se oslanjamo na sopstveni lik, borili smo se da iznađemo originalni metod stvaranja tog prostora.“ [19]

Sam paradoks je metod apstraktne umetnosti, zapravo svake umetnosti (odn. filozofije).[20] Ukoliko paradoksa nema, nema ni umetnosti. I više od toga, jer reč umetnost je doskora bila usko vezana za konkretan proizvod ljudskog delanja – ali signalizam hoće da proširi sferu konkretnog na svaki deo života, zato on za svoj materijal uzima sve. Konkretizacija života, metodom paradoksa, nadilazi uvreženo shvatanje umetnosti kao posebne i ograničene sfere u okviru društvene nadgradnje. Ratnički princip primenjuje se u svakoj situaciji – ratnik ne ćaska, ne traži zabavu, ne trguje konformizmom. Na protiv, ratnik u svakom trenutku puni topionicu materijalom života i stvara novi prostor. Signalizam ništa ne duguje ranije stvorenom, tradicionalnom, jer u signalizmu se tradicija shvata kao isto takvo, slobodno, stvaralačko delanje.

Improvizacija.

Stohastička destrukcija

Retrogradno nastrojeni kritičari svaku revoluciju u umetnosti definišu kao „proces dehumanizacije“.[21] Oni (kritičari) stalno ponavljaju kako je nova umetnost agresivna, varvarska i nehumana – nasuprot ljudskom idealu vladajuće ideologije. Naravno, sve što oni čine jeste da sami sebe prozivaju.

Ono što karakteriše stohastički metod u umetnosti, i naročito u poeziji, jeste prividno destruktivni odnos prema tradiciji, prema čitavom korpusu ostvarene umetnosti. Upravo je taj privid ona vetrenjača na koju nasrću mediokriteti. Međutim, stohastički postupak, koji je uostalom osnovni umetnički, dakle, kreativni, postupak, nikada ne polazi od tradicionalnog, iako ga uvek ima u vidu. To što ga ima u vidu samo pada u fazu konačnog oblikovanja i poliranja umetničkog dela – a to je ono što je vidljivo mediokritetskim kritičarima. Ono što oni ne vide jeste sam čin stvaranja kao nešto originalno. Za njih je kreativno stvaranje samo pretumbavanje. A to pretumbavanje ledi krv u žilama loših kritičara.

Varvarizam se događa isključivo u refleksiji: to su zastrašujuće vizije koje veoma podsećaju na stvarnu istoriju. One i jesu istorija. One i jesu sakaćenje i ubistvo. One jesu miris smrti.

Umetnik može da odabere da se bavi istorijskim agregatom (onako kako ga je Boš sagledao na svojim slikama), ali ukoliko to učini mora da bude svestan da je umetnički postupak u bavljenju tim galimatijasom oruđe slično skalpelu: ne samo opisivanje scena, već i ukazivanje na izvor fenomena. Ono što je suština stohastičkog postupka jeste redukcija jezika (govornog ili vizuelnog ili bilo kog drugog) na onaj momenat pre njegovog nastanka, u kome se jasno vidi sva neadekvatnost govora da izrazi suštinu.

U stohastičkoj poeziji, kad pesnik barata jezikom, jasno se sagledava nemoć jezika. Reči su šture, gramatika je pregruba, sintaksa je uglavnom redukovana na protokole, mnoge grupe glasova nisu registrovane kao oznake za smisao, a pesniku je i te kako potreban baš zvuk. Jezik sâm jeste tradicija. Šta može pesnik drugo da čini nego da razara pesmu, da šiba jezik koji pozira kao smisao, da pokaže da je smisao negde drugde a ne u lepo poređanim rečima i slikama.

Upravo to razaranje jezika dovodi pesnika u neposredni dodir sa stvaralačkom silom, a to je i ono čega se osrednji najviše plaše – to je kraj sveta na koji su navikli.

Redukcija jezika na stanje u kojem je svaki zvuk izraz, pre nego što je postao deo sistema i pre nego što je konačno odlučeno koji će smisao zastupati – to je osnovni metod poezije. Ovo baratanje prajezikom rezultira kao pesma, a ova pesma obznanjuje logiku koja stoji sama za sebe. Tako pesma predstavlja novi svet, novu kalibraciju percepcije, za nekoga nevidljiv, za nekoga prelep, a za nekoga zastrašujući.

Ovaj metod se u istoriji literature najviše koristio u svom redukovanom obliku, recimo u antici ili baroku, kao kontrapunkt. Svrha kontrapunkta je da naglasi dejstvo sile na materiju, a iz ovog postupka u modernoj umetnosti, daljom redukcijom, razvijen je enformel, kao apstraktna umetnost koja insistira na samom dejstvu (pravcu) sile, a zanemaruje figuraciju, odnosno artikulisane oblike.

U poeziji enformel dobija različite izraze: od dadaističkih mucanja, spacijalizma, do „kompjuterske“ poezije; u vizuelnoj poeziji kombinuje reči i sliku, a širi se i dalje, u prostor: u gestualnoj i konkretnoj poeziji.

Stohastička metafora

Leptir odsustvom
odjek pripisao
dahu kaktusa

Ovaj haiku Franka Bušića[22] ne može biti analiziran nikakvom kritičkom metodom. Pokušajte da obrazložite Bušićevu (Bašoićevu) metaforu, nećete uspeti. Ukoliko, pak, budete uporni, završićete u spekulaciji.

Kritička metoda zapada u paradoks jer ono za čime traga jeste veza, postupak, red. U stvaralačkom činu ne postoji procedura. Ali ovde treba posebno skrenuti pažnju na nadrealistički postupak slučajnog percipiranja, ili, toka misli. Potrebno je napraviti oštru razliku između stvaralačkog čina i ovakvog postupka simuliranja stvaranja – diktata misli bez kontrole, izvan svakog estetskog i moralnog poimanja.

Nadrealistički postupak je besciljno tumaranje morem mrtvih stvari, udaranje u ispražnjene oblike – razume se, ispražnjene od – sile. Svrha nadrealističkog postupka je pacifikacija, pripitomljavanje, ne-talasanje.

Čin stvaranja podrazumeva uključivanje razuma i percepcije, ali ono dolazi naknadno i pod strogom je paskom same stvaralačke sile. Naime, predstava ili prostor koji se formiraju stvaralačkim postupkom nužno odražavaju nemoć materije da opstane „kao takva“ bez intervencije sile. U tome i jeste paradoks, jer inercija mišljenja nužno pretpostavlja da sve što postoji, postoji u datim okvirima razuma, gde razum predstavlja neprikosnovenog tumača i organizatora percepcije. Razum tumači percepciju tako što je organizuje u uzročno-posledični niz kao priču, kao istoriju, kao postojanje u vremenskom toku.[23] Razum ne može da pojmi stvaranje „ni iz čega“, odnosno prosto iz sile, za razum je početak uvek „negde u vremenu“. U nadrealizmu ovakav pojam (stvaranja ni iz čega) ne postoji, i zato se sam nadrealizam, pod skrutinom sile, pokazuje kao apologija mrtvorođenosti – civilizacije mrtvih. Ovaj nadrealistički postupak slučajnog odabira postojećih, „istorijskih“ stvari ili činjenica, osnovni je metod postmodernizma koji je samo proširio sferu njegove primene na sve aspekte društvene egzistencije. [24]

Iako nadilazi razumski poredak, Bušićev haiku i te kako ima smisla i predstavlja pravi izvor inspiracije, odnosno paradigmu poezije. Sve ono što se dešava u okvirima razuma predstavljeno je u ovoj pesmi, ali iz nje je isključeno razumsko tumačenje (razum je tu u formalinu). Pesma stoji i zrači pred nama, kao neka zvezda, neobjašnjivo silna. Ovakav energetski/kritički postupak ne vodi onoj uobičajenoj proceduri automatskog arhiviranja učinjenog, utapanja pesme u ustajali okean pesničke produkcije, već nužno nastavlja stvaranje novih prostora/oblika istog kvaliteta. Kritičar/čitalac ovakve provenijencije i sam postaje stvaralac. (Postmodernisti, avaj! predlažu slično, ali kreativni postupak svode na proizvoljnu evaluaciju i/ili redistribuciju nabacanog sadržaja.)

Stvaranje je tako i svrha sama po sebi. Stvaranje postoji/traje i događa se sada, ono ne odlaže sebe u prošlost i ne obećava budućnost.

Šta je, dakle, stohastička metafora? Shvatanje ove metafore podrazumeva kompletan uvid u red i vezu između stvari. Pesnik/kritičar/čitalac mora da bude filozof koji zna, i koji se u svom shvatanju ne oslanja na razum, već na silu, kojoj znanje i pripada.

Stohastička metafora označava tvorca i, umesto da tvorca pretvara u stvoreno, trenutno vraća tvorca u oblast egzistencije sile. Ono stvoreno postoji u treptaju oka, a prenos (metafora) sile u stvoreno i nazad sebi, takođe je trenutan.

Emocije

Uzaludno je tražiti uzrok poezije u emocijama. Emocije su reakcije izazvane nerazumevanjem ljudske suštine i neodgovarajućeg odnosa prema njoj. One su posledica neravnoteže izazvane prilivom podataka u postojeći „red“, one postoje u interludijumu i praćene su besomučnom nesposobnošću razuma da ponovo uspostavi poredak ravnoteže. U emotivnim pesmama uvek se čuje krik patnje, ugodne ili neugodne. U poeziji, emocije su korupcija, iskvarenost ljudska, iskrivljena slika savršenog bića lišenog ispunjenosti. Emocije su odjek leptira u duhu kaktusa, višak energije koja opterećuje organizam i tera ga da „van sebe“ odjekuje u sebi, kakofonija tonova u rezonatorskoj kutiji. Ljudska komunikacija u velikoj meri odgovara ovom modelu, specifično podešavanje tonova pojavljuje se kao govor u svim svojim mogućim pojavnim oblicima. Ono što ovakvom govoru, za razliku od govora umetnosti, nedostaje jeste nemogućnost da se održi intenzitet sile u njemu. Ljudi, svesno ili nesvesno, teže da iskuse intenzitet, ali iz neznanja taj intenzitet pretvaraju u oblike, u sam „život“. Kada postojeći impuls energije zatvore u oblik, on nadalje samo odjekuje, sve dok potpuno ne utihne. Zbog toga ovaj metod plasiranja emocija kao zamene za kvantum energije ne uspeva da proizvede umetnost. Intenzitet se traži u suprotstavljenosti polova, u koliziji volja, hijerarhijskom nasilju, ali jedino što iz toga može da rezultira je potpuna katastrofa – prenos energije iz (emocijske) ćelije u ćeliju (od čoveka do čoveka i unutar individue) – dakle, zaista – starenje.

Prof. dr Marin Šoljačić, koji na Univerzitetu u Masačusetsu (MIT) radi na problemu bežičnog prenosa energije, kaže: „Veoma je važno da izvor i sprava koja se napaja budu na istoj rezonantnoj frekvenciji.“[25] Zanimljivo je uočiti koliko je ovo tačno kada je u pitanju međuljudska komunikacija uopšte. Naše (međusobno) razumevanje zaista zavisi od kalibracije čula, odnosno razuma. I samo postojanje različitih jezika upravo jeste jedna takva kalibracija. Isto važi i za posebne, emocionalne „pakete“ informacija koji se standardno koriste u protokolarnoj komunikaciji u svim sferama, od javnog do privatnog govora. U slučaju ovakve komunikacije, metafore su standardizovani paketi informacija, s tačno određenim značenjem i funkcijama. Ukoliko bi se u ovakvu komunikaciju ubacilo kreativno delanje, rezonanca bi se izgubila i komunikacijski sistem bi se „pokvario“. Moderna umetnost u velikoj meri koristi ovaj postupak „kvarenja“ postojećeg rezonantnog sistema. Provokacija u okviru datog sistema svakako će izazvati poremećaj u distribuciji energije, a kako će se ovaj postupak shvatiti zavisi od spremnosti učesnika ovog performansa da prihvati tu promenu. Ili će potrčati vatrogasci da gase „požar“ ili će se ustanoviti novi oblik komunikacije.

Kada je signalizam ponudio kompjutersku poeziju kao novi protokol u poimanju odnosa između čoveka i mašine – uzburkale su se emocije! U svojoj metafori „Jezička mašina“ M. Todorović opisuje ovaj proces akumulacije odjeka i njihovu dalju distribuciju: „... reči se otkidaju od svoje spiralne putanje i ispaljuju na ogromni ekran. Na ekranu se postepeno formiraju sasvim neočekivane jezičke i pesničke tvorevine.“ Nerazumevanje ovakvog postupka izaziva emocije, uopšteno govoreći, dominantna emocija jeste osećanje ugroženosti. Naravno, ugroženi su red i poredak, odnosno protokol tumačenja pojava, koji je, jasno, u sferi uticaja autoriteta. Pošto jezička mašina nasumice ispaljuje reči, redosled reči je izvan kontrole, i upravo to je ono što okida emocionalnu reakciju. Dalje, u „Raspadanju jezika“, Todorović kaže: „Prividno čvrste logičke i sintaksičke jezičke građevine pri dejstvu imaginativnih pesničkih agensa ruše se. Tako se ostvaruje sloboda pesme. Jezik se raspada na svoje elementarne delove, reči i slova, spremne da pod dejstvom novih gradilačkih energija stvaraju drugačiju sliku sveta.“[26]

Sloboda je najveći neprijatelj poretka – sloboda u sistemu označava kvar sistema.

Zadatak, svrha i cilj umetnosti jeste da interveniše indirektno: uzimajući postojeći svet kao svoj „subjekt u nestajanju“ istovremeno stvarajući novi svet, kao svoj „subjekt u nastajanju“.

Indirektno uzimanje sveta podrazumeva kontrolu nad potencijalom koji ga proizvodi, a ne nad njegovim sastavnim delovima. Ovo je sporna oblast u kojoj se nadmeću mundanska vlast i umetnost. Svetovna vlast polaže pravo vlasništva nad sastavnim delovima sveta i ukoliko se to vlasništvo ugrozi izvesnim delanjem, ona će reagovati emocionalno. A pošto umetnost ukazuje na nepostojanost pojava, svetski poredak doživljava energetski udar i mora na neki način da tu energiju asimiluje i konkretizuje. Ili će reagovati agresivno (konzervativno ili protektivno) ili će učiniti napor da usvoji/prisvoji/prizna novostvorene fenomene (fleksibilno).

Umetnost čini da stvari nestaju.

Stvari u nestajanju oslobađaju.
Tako nestaju večiti idoli. Baj-baj!
Robovi su najodgovorniji.

Doba informatike hara planetom. Proliferacija informacije ne podrazumeva samo raspolaganje postojećim bitovima, već i njihovu proizvodnju. Ali ni to nije osnovna karakteristika ovog doba – razmena, trgovina informacijama, i, pre svega, određivanje vrednosti na način klasične trgovine: stvaranjem monopola, krađom, uništavanjem trgovačkih ruta, gusarenjem – osnov svake politike.

Kako odrediti nužnost informacije? Modelovanjem potreba, što se takođe čini – informisanjem. Ne vredi više trošiti reči na opis stanja, to su već učinili veliki umovi dvadesetog veka. Ovde ću samo pokušati da povučem nit koja vodi iz ovog minojskog lavirinta.

Pre svega me zanima odnos informacija-ličnost. Ovo iz čisto egzistencijalne potrebe. Razume se, Buda je sedeo pod drvetom Bo, štitila ga je velika kobra Ka, četrdeset dana posteći i odolevajući nasrtajima Mare – klasična priča o kušnji.

Sve je informacija. Filozofi nam kažu da je svaki čulni utisak prazan, lišen suštine. Svako pridavanje važnosti čujenom jeste igranje lažima. I kada govorimo, pretvaramo se da se odnosimo prema istini. Tako je Buda ćutao četrdeset dana i sve je prestalo.

Čujete li tu tišinu?

Ovaj recept važi za sva vremena, pa i za ovo. Pošto sam već govorio o signalizmu, hoću da pokažem kako signalistički metod funkcioniše u odnosu na informaciju, to jest, ponovo ću da ukažem na to „kako“.

U signalizmu informacija nema ama baš nikakav značaj. Kada bi imala, onda bi svaki birokratski referat bio čista poezija! Svaki članak na naslovnoj strani novina bio bi tematska proza! Svaka vremenska prognoza – stohastički haiku! Baš ono za šta su branitelji „stvarnosti“ optuživali signalizam – da dehumanizuje čoveka dajući mašini zadatak da proizvodi duhovne vrednosti. Kakav paradoks!

U signalističkoj praksi, konkretna poezija je najeksplicitnija, najbliža ovoj suštinskoj definiciji odnosa prema informaciji. Potpuna dekonstrukcija vladavine smisla prevodi praznu, proračunatu formu, u svet duhovnog. Ruganje smislu = humor!

Ali smeh proizvodi drugu vrstu smisla, čistu energiju lišenu forme. Razume se, definicija smeha upetljava se u psihološke fame, ukoliko se do nje dolazi analizom databaza društvenog eksperimenta. Ratnička definicija smeha je mnogo elegantnija – smeh je ona oslobođena energija koja ne proizvodi emocije, naročito ne emociju ugroženosti – ili ako hoćete, smeh je naglo oslobođena energija (iz) emocija – de facto oslobađanje od emocija. Osmotrite smeh nekog uplašenog miniona koji se smeje lošem humoru svog diktatora – to je prava eksplozija olakšanja! Za njega je smeh – nestanak straha, znak da je, makar i na trenutak, izvan opasnosti.

Stohastički smeh u sebi ima anticipaciju stvaranja kao negacije postojećeg – posledičnost čina stvaranja izražava se osmehom blaženstva, a ne u obliku emocije pretnje kaznom. Smejemo se sopstvenoj ludosti: smeh jeste metod.

Zanimljiva je veza smeha, odnosno komičnog i govorenja istine (parezija). U svom tekstu o pareziji Fuko zaključuje: „Otuda prava parezija u pozitivnom, kritičkom smislu, ne postoji tamo gde postoji demokratija.“ Pre toga, Fuko citira Isokrata koji kaže da su: „… jedini parezijastički ili otvoreni govornici koji su opstali i koji imaju publiku 'nemarni oratori' i 'komični pesnici'.[27]

Oni „ozbiljni“ pesnici se, dakle, odlično uklapaju u sistem društvene laži. Šta ostaje signalistima? Da budu komični?

Pa ja sam već ranije rekao da je izrugivanje pravi odnos umetnosti prema društvenom eksperimentu. Verovatno je zbog toga i svinja postala odličan plivač...

U postmodernom simulakrumu, zamena za smeh jeste zabava. Zabava je emocija koja simulira smeh tako što slobodu zamenjuje za osećanje slobode. Ako smeh oslobađa od stresa tako što oslobođenu energiju preusmerava u kreativno delovanje, zabava oslobođenu energiju koristi za reciklažu potrošenih emocija. Tako se simulira sloboda da se bude emocionalno biće. Zabava u oblasti ideologije jeste pričaonica – talk-show na zadatu temu. Demokratsko društvo na ovakav način razmenjuje stvarnu političku moć za ideju ili osećanje političke moći distribuirane u biračko telo.

Emocije su oruđe. Ili oružje. Kao prvo, emocije su suprotstavljene istini, budući izazvane nerazumevanjem. Utoliko su i oruđe protiv istine, jer se tendenciozno mogu prizvati i poslužiti kao sredstvo manipulacije, što se uveliko i čini u svakoj vrsti političkog, odnosno prevarantskog delovanja.

Osim toga, i samo izgovaranje istine izaziva te iste emocije u onih koji ne razumeju, pa je govorenje istine (upravo ono što čini parezista) takođe način da se izazovu emocije pre nego da se sagovornik „probudi“ i preispita svoje stavove.

Kada se u sagovorniku izazovu emocije, najviše trpi komunikacija. Radi se o tome da se energija akumulira u emocijama, kao u topovskom đuletu, a onda se jedino to emotivno klupko dalje može koristiti kao energetski naboj neophodan za bilo kakvo dejstvo – ali ne i za kreativno delovanje, jer emocija uslovljava ishod, dakle ne za komunikaciju. Glede komunikacije, jedino što preostaje jeste protokol, institucionalno odnošenje.

Odnos prema neznanju i emocijama zahteva naročiti oblik delanja koje ima za cilj da emocijama oduzme energiju, da tu energiju od njih ukrade. Ovde se svakako preferira ratnički metod nad parezijskim, budući da se parezija praktikuje u oblasti kojom dominira laž, obmana, pa je zbog toga neefikasna. Ratnički metod prikradanja (tako ga je Kastaneda nazvao – stalking) podrazumeva da se svako odlučno delovanje odvija na odgovarajućem terenu i u tačno određenom trenutku.

Ono što određuje mesto i vreme na kome će se sukob između istine i obmane odigrati jeste sila, a ne neka imaginarna topografija. Razrešenje sukoba jeste u povezivanju sile i energije zatvorene u agregat. Ova veza mimoilazi svaku odbranu, pa je prema tome praktični cilj ratničkog delanja pronalaženje ili izazivanje pukotine, ventila, provodnika u izolaciji agregata u kome se akumulira energija.

Posebno je bitna činjenica da u emotivnog čoveka energiju akumulira agregat umesto njegova ličnost. Ovo se u psihologiji markira kao dualitet ego-ličnost, pošto egu pripadaju svi emocijski agregati, odnosno karakterne funkcije.

Kako ostvariti vezu između karaktera (ega) i ličnosti? Motivacija karaktera zavisi od emocija, a motivacija ličnosti od znanja. Teoretski i praktično, kompromis je nemoguć. Ono što mora da se dogodi jeste transformacija.

Prednost ličnosti je definitivna, ona se nalazi na apsolutnom stajalištu, van vremena i prostora. Sve što se odvija u prostorno-vremenskom kontinuumu ne dotiče ličnost, ali u potpunosti prevladava nad karakterom. Ličnost obitava u sada i tu. Ona ne proizvodi vreme i ne kreće se. „Pobeda“ se stoga događa u anticipaciji, a vremenski tok postojanja, toliko važan za ego, poništava se transformacijom u ličnost. Ličnost jeste pre samog sukoba i pre konačnog ishoda.

Kastaneda je objasnio da sve zavisi od tačke fokusa (assembling point) odnosno kalibracije percepcije čime se u potpunosti proizvodi svet. Pomeranjem ovog fokusa postiže se raspad percepcijskog sistema – situacija izuzetno opasna za ego, pošto ego u potpunosti zavisi od uspostavljenog poretka, jer je u njegovoj funkciji. Metod ratnika, odnosno podučavanja ratnika, kod Kastanede, podrazumeva postepeno, minimalno pomeranje fokusa, tj. rekalibraciju percepcije, koje rezultira sticanjem iskustva postojanja u ne-svetu (poseban izraz za ovo je zaustavljanje sveta – stopping the world) – jer se razaranjem sistema oslobađa energija. Ovo je čisto meditativni metod isključivanja percepcije kako bi se iskusilo netelesno postojanje u oblasti duha (na način sile, odn. oslobođene energije). Svakako, ključni momenat jeste upravo sticanje iskustva. Konačni cilj meditacije jeste fokusiranje na singularitet (samadhi – apstraktna tačka), tj. na silu, što podrazumeva potpuno isključivanje percepcije.

Umetnost ima takvo dejstvo, ona koristi silu tako što mimoilazi razum i percepciju, da bi izvršila udar na mehur percepcije koji puca, doduše nakratko, ali svejedno. Ostaje, makar i minimalno, iskustvo apstraktnog i to iskustvo se kao sila akumulira u ličnosti a ne u agregatima (emocije, tj. ideologija).

Meditativnih metoda ili tehnika ima bezbroj. I samo uvođenje novih komunikacijskih oblika, kao recimo u signalizmu i drugim avangardnim pokretima – novih oblika poezije, slikarstva, literature itd, čime se ruši stara ideja o umetničkoj formi, ima upravo takav učinak – krađu energije od agregata i njeno prevođenje u ličnost.

Kada se demontira jedan delić tradicionalnog, recimo pesničkim postupkom, onda se ta energija koja je pripadala vezivnom tkivu tradicije preusmerava u umetničko delo koje je stavlja na raspolaganje ličnosti.

Pošto kvalitet privlači kvalitet, tj. sila privlači silu, slobodna energija, koja je bezgranična, privlači silu zatvorenu u agregat, jer sila teži da bude jedinstvena. To dejstvo vrši pritisak na uspostavljeni poredak i on počinje da prska.

U običnog čoveka, koji je zatvoren u jedan takav ideološki sistem, i sama pomisao na kreativno delovanje izaziva nepodnošljiv pritisak. Pošto se pojedinac identifikuje sa svojim okruženjem, svaki poremećaj u tom okruženju oglašava se kao emocija ugroženosti. Zbog toga, između ostalih stvari, i umetnost u svakom ideološkom sistemu predstavlja neprijatelja koji ugrožava uspostavljeni poredak.

Proces labavljenja stiska percepcije i/ili ideologije ne odvija se po inerciji, za to je potreban lični napor. A pošto lični napor može da se ostvari jedino nauštrb energije zarobljene u agregate ega, jasno je da je cilj umetnosti da podupre takav lični napor dodavanjem ekstra energetskog naboja. Međutim, nema garancije da će se ta ekstra energija upotrebiti samo na jedan način. Ona se može asimilovati bilo u agregate bilo u ličnost. Potrebno je nešto, skretnica, koja će obezbediti da energija podupre napor oslobođenja od obmane.

U avangardi je učinjen napor da se umetnost liši čulnog, prijatnog. Cilj umetnika je da umetnost zrači snagu koja znači komunikaciju, a ne da se ta snaga troši na proizvodnju osećanja.

Ovakav pristup umetnosti – ispošćavanje – svakako je jedan, možemo ga nazvati dijetetski, element skretnice, ukoliko je zamislimo kao artikulisanu. Ali u odnosu na pojedinca, taj deo skretnice ostaje spolja. Šta bi bio unutarnji element skretnice?

Navikavanje na neobičnost svakako smanjuje stisak poretka.

Ovo „navikavanje“ je bitan element discipline, neophodne da bi se sa apstraktne tačke posmatrao svet – samo stajanje na toj tački je već iskorak iz fizičkog sistema – strane instalacije, kako je naziva Kastaneda.[28] U ratnoj situaciji, ili prilikom opšte nepogode, lako je uočiti iznenadno produhovljenje u ljudi, pošto veliki stres razara uobičajene rutine i oslobađa ogromnu količinu energije u pojedinca. Jedan od ishoda jeste to oduhovljenje, a drugi ishod je svakako panika, anksioznost, veliki psihički poremećaj.

Fantazijski element u Kastanedinoj pripovesti jeste literarni element, koji nije deo naših očekivanja, ali njegov pragmatički, filozofski diskurs, jasno ocrtava strukturu odnosa ega i ličnosti, insistirajući na energetskom poimanju ljudske topografije. Blistavi omotač svesti, sklop ideja, percepcijsko-ideološki konstrukt, jeste ono što je u središtu pažnje. Svaka promena pritiska unutar ili izvan njega ga napreže, bilo da pojedinac „tone“ u depresiju ili „odleće“ u uzvišeno stanje. Svaki pomak je koristan za ličnost – ukoliko ona prisvoji tu izlučevinu energije koja se stvori.

Volja i plan. Živeti bez plana. Živeti sada. Praktični, delatni momenat sile je ovde usredsređen na ukidanje vremena, kao razumske projekcije u koju se seli naše biće – suprotno poimanju vremena kao neke druge vrste „prostora“ u kojem se može kretati. Još bih ukazao na razliku između sile i volje, gde se sila pokazuje kao potpuno bez motivacije, a volja se usmerava prema konkretnoj realizaciji plana. Pri tome volja, kako je to objasnio Delez (to jest Niče), jedino može da deluje naspram druge volje, a ne naspram materije.[29] Ovde je bitno uočiti gradaciju, gradacija jedino postoji u oblasti percepcije, to je gradacija intenziteta (sile). (Ovo je takođe i deo rasprave o gospodaru i robu.) Ono što je bitno kad je u pitanju volja jeste da je volja paket energije uložen u emociju – volja ima za cilj da održi to stanje (emociju), a projektuje se kao da ima za cilj nešto izvan sebe. U svakom slučaju, ta emocija se na kraju mora pokazati kao „volja za opstanak“ i ništa drugo.[30] Volja će uvek prvo delovati protiv sebi slične volje (emocije), pokušaće ili da uništi tu drugu (kod drugoga) ili da je prisvoji, da se s njom sjedini, da je organizuje. Već sam tvrdio da kvalitet privlači kvalitet – kada je u pitanju volja, dve volje se pojavljuju kao suprotnosti, ali se privlače kao iste. Recimo, dve volje se suprotstavljaju u borbi oko jedne stvari, samo u tom smislu su suprotstavljene, a inače su identične po svemu, osim možda po intenzitetu. Upravo ova razlika intenziteta i odlučuje o tome ko će biti gospodar a ko rob.

Ali da bi volja trijumfovala, ona mora da ima plan, a taj plan podrazumeva eksploataciju resursa kojima se ostvaruje cilj. U ovom procesu se najviše koristi višak intenziteta. Višak intenziteta je onaj višak energije koji se izdvaja iz agregata kako bi stvorio ili uništio neku drugu formu. Praktično, pragmatično, razumno – korišćenje resursa dovodi do trijumfa. Jasno je da u svakoj komplikovanijoj situaciji mora tako da se postupa, da se računa, da se predviđa, da se planira.

Da bih ovu raspravu održao na apstraktnom nivou, nema ni govora o ulaženju u finese. Volje mogu biti pojedinačne i zbirne, masovne. Sukobljavanje ili jedinstvo volja mogu se događati na mikro ili makro planu.

Zašto taj par: volja – plan? Ponoviću ovde da znanje pripada isključivo sili. Volja je izdvojena od sile, kao emocionalni naboj, i kao takva ne raspolaže apsolutnim znanjem; pošto je izazvana afekcijom, ona samo može da poseduje tehničko znanje: tehne. Primena tehničkog znanja mora se odvijati prema planu, budući da se projektuje u prostorno-vremenskom kontinuumu. Plan je upravo ta projekcija. Teži se materijalizovanju te projekcije. Ali pogrešno je shvatiti da je ta materijalizacija cilj volje – ona je samo sredstvo da se zadovolji emocionalna potreba za opstankom. Na stranu činjenica da opstanak kao takav u prirodi ne postoji – niko na kraju krajeva ne opstaje. Pošto je uzrok emocije neznanje, ovo ne treba da čudi. Zato i tvrdim da je cilj volje opstanak – materijalizacija projekcije je način da volja potvrdi sebe, ne da zadobije nešto drugo.

Proizvodnja različitosti rezultira kao moć – energetski naboj u stvorenom svetu kao suprotnosti sili, apstraktnom. Materija jeste moć, emocija jeste moć, ideologija jeste moć – sila zarobljena u fenomen. Razlikovanje koordinata, odn. prostor – rezultira kao moć kretanja, razlikovanje vremena rezultira kao moć istorije, itd.

U umetnosti nema volje, osim njene parodije, jer volja za saznanjem ukida samu sebe – tako se i dolazi do saznanja. Volja prestaje da bude volja, ponovo je sila, a sila ne planira, s obzirom na postojeće resurse, već ih uništava tako što ponovo stvara. Sila ne odlazi od sebe da bi se ponovo vratila sebi, da bi se tako potvrdila. Ona je uvek tu.

Jasan je egzistencijalni momenat u ovoj priči – egzistencija se ostvaruje ovde i sada, bez ikakvog plana, čistim dejstvom, improvizacijom, kao aktivni princip.

Objasnio sam već kako oni koji izvršavaju plan nikako nemaju vremena da se bave sobom. Da bi se čovek bavio sobom, njemu ne treba vreme, potrebno je da ukine vreme. Ali čovek koji umesto sile ima volju, ne može ni da zamisli svoj opstanak bez vremena u kome bi se taj opstanak realizovao. Ovo je paradoks koji jedni umeju da iskoriste i ostvare se, a drugi ga u potpunosti gube iz vida obmanjujući sebe da je postojanje samo obećanje ka kome treba težiti.

Nada

Sve što čoveku preostaje, ukoliko je zaokupljen pojavnim svetom, jeste nada. Nada je izraz sile koja je kao zarobljena u pojavnom poretku i koja se kao oslanja na razlučujuća sredstva (razuma i čulnosti) pri čemu je neposrednost egzistencije isključena budući apstraktna.

Pošto je izraz sile, nada se oseća kao pritisak, kao pokretač. Ona je ispravan fokus u neprijateljskom okruženju koje svim silama pokušava da se odvoji od svoje suštine. Ali u nadi nije sadržana definicija smera kojim se treba kretati. Nada ne definiše ni kretanje kao takvo. Da bi nada zaista poslužila kao sredstvo da se dosegne cilj – sopstvo, neophodno je zaustaviti kretanje. Ovo je, naravno, neprihvatljivo za poredak razuma i čula, jer je kretanje način postojanja u prostoru. Štaviše, potrebno je zaustaviti i vreme, a ono je imanentno mišljenju. Prema tome, odustajanje od mišljenja i protežnosti, omogućuje ostvarenje nade kao aktivne veze sa sopstvom.

Svaki pokušaj da se nada ostvari korišćenjem fizičkih i psihičkih funkcija čoveka osuđen je na neuspeh. Nada je duhovna funkcija. Kao takva, nada jedino može da rezultira u umetničkoj (ili religioznoj) aktivnosti, što je prvi momenat oduhovljenja čoveka. U vezi s, pak, religioznom aktivnošću, ono što označava realizaciju nade jeste čudo. Religija u suštini priprema um na susret s apstraktnim, a to je suštinski metod individuacije. Ovde ću samo reći da se nada ovaploćuje čudom, jer se čudo javlja kao čin delanja uzrokovan apstraktnim (silom) koji probija mehur ljudskog postojanja i tako spaja nadu s onim čemu ona i teži, a očigledno poništava i deluje mimo zakona relativnosti, odnosno kauzalnosti.

Slabi preživljavaju – jaki umiru. Jer:
Ljubav nadilazi telo. Telo nadilazi misli.
Zaustavljenih misli, spojenih tela, ljubav se ovaploćuje u nebesima.

Ko traži anđele, neka ih tamo potraži – u visokom naponu koji probija sve barijere. A demone je lako susresti, oni su tamo gde i emocije: u „prirodnom“ stanju gluposti.

Totalitarno društvo je zasnovano na strahu – zbog toga što totalitarni sistem uopšte i nije sistem. Ako strah definišemo kao izraz raspada sistema, onda je totalitarni sistem – sistem u raspadu.[31] Da li moć totalitarizma „nadmašuje kreativnu silu“ zaista je diskutabilno. Videli smo na primeru Sovjetskog saveza da je takav sistem propao sam u sebi. Mislim da onaj transfer energije iz „ćelije u ćeliju“ upravo vodi tome – starenje = smrt. Totalitarni sistem se troši u sebi. Nacizam jeste osvajao i zadobijao resurse moći, ali je istovremeno uništavao te iste resurse. Japanski militarizam je, slično nacizmu, sve osvojene resurse koristio kao gorivo sa sopstvenu operativnost. Svi ovi totalitarni sistemi pukli su upravo po tom pitanju – oni ne proizvode silu, oni je samo sele s jednog mesta na drugo i pri tome dolazi do gubitka energije. Ovaj gubitak energije fizika sasvim lepo objašnjava – otpor materijala, jer svako kretanje zahteva upotrebu sile, a u okviru relativnog, zatvorenog sistema, ono što se na kraju događa jeste – entropija. Uništenje opozicije, što je svrha totalitarnog sistema, dovodi do pada napona i prestanka „životnih“ funkcija. Totalitarni sistem je suicidni sistem.

Za razliku od totalitarnog sistema, novi svetski poredak je zasnovan na principu otvorenog sistema, koji ne traži opoziciju u sebi već isključivo izvan sebe, i to kao (sebi suprotstavljenu) prirodu.[32] Iako ima ambiciju da politički vlada čitavim globusom, on na tom globusu ostavlja „praznine“, slično nekadašnjem načinu korišćenja obradivih površina gde se zemlja jedno vreme ne koristi kako bi obnovila plodnost. Te političke zone sumraka su istorijska rezerva NSP-a, bojno polje na kome se troše zastarele emocije i ideologije. Osnovni pokretač sistema NSP, osim društva, jesu prirodni izvori energije, koji omogućuju opstanak tehnološke civilizacije. NSP jasno razlikuje ova dva izvora energije – ljude (društvo) i prirodne izvore energije. Vrhunac materijalne nadgradnje NSP-a su korporacije – prave male države u državi, po stepenu organizovanosti, ali osnovna svrha korporacija je iskorišćavanje prirodnih i intelektualnih ali ne i političkih potencijala. Korporacije su te koje trasiraju puteve u svemir iz kojeg bi se aktivirali novi izvori energije, a politika služi da organizuje ljudski potencijal neophodan da se to ostvari. Ovo je jedina nada (odnosno smer kretanja) NSP-a, jer ukoliko ovakva podela funkcija ne može da se održi, onda bi se NSP transformisao u totalitarizam i – propao – pretvorio bi se u zatvoreni sistem. Priroda je izgovor za beskraj.

Današnja dominacija jedne supersile na planeti ne znači totalitarizam, ona znači bezgraničnost u ekonomskom i političkom sistemu. Političke granice su fiktivne, ono što je osnovno jeste veza koja je imanentna sistemu NSP-a, ta veza je unutarnja jer je presađivanje ovakvog (ambivalentnog) političkog sistema u globalnim razmerama poništilo međusobnu suprotstavljenost država – vlast se ne ostvaruje više nad pojedinačnim teritorijama već nad jednom teritorijom koja jeste globus. Sve su države iste jer sve žele isto, a u novom svetskom poretku one i imaju to isto – to i jeste ideja NSP-a – iz mnoštva jedno[33] – apsolutni pristanak svih.[34] Globalni sistem je jedinstven sistem kao (demokratski) zbir sistema. Hoće li se ovo jedinstvo u političkom smislu formalno realizovati kao jedna svetska država potpuno je irelevantno, to je samo stvar istorije (koja je ionako došla do svog kraja), a istorija više nije spoljašnji faktor, tj. izvor energije za NSP. Ona je mrtva, kreće se po inerciji, istorijske granice se gube, zbog razmene energije, i to više nikoga ne uzbuđuje.

Ono što je karakteristično za NSP jeste odnos prema subjektu – kako prema sebi samom tako i prema pojedinačnom ljudskom subjektu – a taj odnos jeste uskraćivanje. Ono čega ima u izobilju jesu sredstva neophodna da se održi radna funkcija subjekta, ali ono što u potpunosti nedostaje, tj. uskraćeno je – jeste zona nerazmenjivanja. Ova zona nerazmenjivanja danas ima sasvim specifični smisao (ona je inače u odnosu na bilo koji sistem kreativno delovanje koje ne crpe iz okoline već iz sebe samog – dakle stvaralački subjekt nije deo sistema). Na nivou svetskog poretka (subjekta) ova zona nerazmenjivanja jeste oblast u kojoj se akumulira moć koja se ne troši, a ona se ne troši jer se za nju i ne zna, tj. o njoj se niti misli niti govori.

Ova parodija neznanja kao znanja, jer moć simulira silu, jeste vladajuća forma neznanja u novom svetskom poretku. Moć je mistifikovana. Politička moć je u tolikoj meri realizovana da je postala apsolutno decentralizovana, pošto je obezbeđen apsolutni pristanak pojedinačnih subjekata. Svetom zaista vlada moćna ideja apsolutne moći. To je vladavina paradoksa.

Sama razlika između emocije i ideje (kao izvora ideologije), glede pretvaranja sile u moć, jeste fiktivna. Ona je određena jedino činjenicom da se ideja izražava pojmom, za razliku od emocije, koja je čisto telesni osećaj intenziteta. Moć koju ima ideja je upravo moć neznanja, kako je to objasnio Spinoza – što je ideja nejasnija, to više aficira, odnosno viši joj je intenzitet.

Ideja apsolutne moći zato i jeste tabu, jer je lišena artikulacije, ne može se definisati – i to po definiciji, baš zato što simulira apsolut. Ne može se racionalno objasniti, jer razum nije u stanju da je obuhvati koristeći samo jedan pojam – zato što je apsolutna moć nedeljiva. Apsurdnost ovakve ideje je svakako očigledna, ali se ne može javno izložiti jer je mišljenje ove ideje onemogućeno. Apsolutna moć je zbog toga i najveća javna tajna. Ona je tu, ona deluje na svakoga, i zato niko ne može da je poriče. Samim tim je i afirmiše. Ćutanjem.[35]

Ono što se lako gubi iz vida jeste činjenica da transfer energije u društvu ne počiva isključivo na novcu, kao univerzalnom sredstvu za razmenu, a zatim ideologiji i emociji, već u velikoj meri i na informaciji, koja preti da u dobroj meri zameni ova tri bitna činioca. Sadržaj informacije nije samo tehnologija ili baza podataka bilo koje vrste, već su i emocije i ideologija u igri, pošto se i one mogu digitalizovati. Mogućnost da se emocije i ideologija digitalizuju ostvarena je najviše posredstvom masovnih medija, a naročito putem Interneta, koji je postao velika zona slobodne razmene, pošto je veliki deo, inače autorizovanih, informacija sada besplatno na raspolaganju – naime, piraterija omogućuje to slobodno kruženje. I ne samo piraterija, jer je ogromna količina informacije postala freeware, besplatna roba. Emocionalna razmena uz pomoć i-mejla živa je koliko i neposredna, čulna emocionalna razmena. Slobodna razmena ideja umanjuje ili barem menja značaj posebnih institucija koje su imale monopol nad znanjem. Mnogi resursi, recimo iz knjiga, preseljeni su u ovaj superiorni medij razmene – Wikipedia uspešno zamenjuje enciklopediju, rečnici su gotovo svi besplatno na usluzi, itd. Komplikovani svetski sistem razmene je usvojio i ovaj oblik, volja da to bude tako izuzetno je snažna, a ideja o replikatorima, mašinama koje neposredno iz energije proizvode materijalna dobra, ostvarena je u slučaju Interneta: digitalizovan je čitav jedan segment društvene proizvodnje, uključujući i neposrednu robno-novčanu razmenu, pošto se danas u šoping ide pomoću Interneta. A ideja replikatora zapravo iz korena menja ekonomiju jer decentralizuje i demonopolizuje proizvodnju.

Naravno, ovde vidimo dijalektiku na delu. Ličnost shvata princip delovanja apsolutne refleksije pa prema tome i nema nikakav odnos prema apsolutnoj moći. Ona je i dalje u šumi, ispod drveta, ne učestvuje u borbi, ne učestvuje u razmeni moći. Internet je povratio deo mistifikovane energije, oslobodio je monopola. Moderna ljudska civilizacija je raskrčila i uništila velike prašumske civilizacije, koje su dominirale planetom milionima godina, ali umesto njih je izrasla digitalna šuma koja je i te kako živ organizam, čitav novi ekološki sistem, sa svojim naročitim metabolizmom i fleksibilnim, decentralizovanim nervnim sistemom. Kompjuter je zamenio Drvo.

Novi svetski predak jeste spektakularan[36] fenomen, ali je spektakl kao takav samo percepcija i za ličnost nesuštastven.

Ovde hoću da kažem nešto o kompromisu između ličnosti i fenomena, odnosno o interakciji ličnosti i fenomena – života. Na koji način se život zamenjuje za neživot – to je ono što ličnost, po definiciji, mora da razume. Neživot podrazumeva inerciju, automatizam, protokolarno ponašanje, opsesivnost, a život podrazumeva unutrašnju artikulaciju motiva i on može ali i ne mora da se služi protokolom kao sredstvom komunikacije (ovo je, dakako, oblast razmenjivanja, tj. simboličke razmene, kako je objasnio Bodrijar). Neživot zbog toga i jeste isključivo sredstvo komunikacije – a ovo se ogleda i u prirodnim razmerama. Za novi svetski poredak priroda je najpre sredstvo komunikacije, jer je odnos sistema NSP prema prirodi upravo takav – kao prema sredstvu komunikacije, pošto se prisvajanjem komunikacije ostvaruje apsolutna moć. NSP i sam život tretira kao neživot, tj. kao izvor energije. Volja za život svakog živog bića jeste taj resurs, i treba ga podrediti apsolutnoj volji.

Gde je granica neživog i živog u ovom kontekstu sasvim je jasno – sistemu NSP život uopšte nije potreban, osim u meri u kojoj negira samog sebe, ukoliko je protokolaran, kako u sebi tako i izvan sebe.

Komunikacija je fenomen samo ukoliko se shvati kao materijalizovana. Lična komunikacija nije materijalizovana, ona je čisti princip jedinstva, aktivni princip. Sama reč ima poreklo u latinskom izrazu communicare, što znači deliti, učestvovati, i koristi se da izrazi zajedništvo (communion, pričest). Lična komunikacija je prosto lična egzistencija, ona je razumljiva samo ličnosti i ne treba je brkati s bilo kojom drugom vrstom „komunikacije“: govorom, slikama, zvucima itd. Komunikacija između ličnosti je paradoks, pleonazam, ona se događa trenutno, neposredovano – ovde i sada.

Komunikacija shvaćena kao razmena jeste materijalni svet – otuda se komunikacija na kraju i pojavila kao informacija. Sâmo fokusiranje na elemente sveta jeste informisanje. Dovođenje tih elemenata u vezu i interakciju jeste komunikacija.

Ono što je stvarno problem, u bilo kom smislu i s bilo koje tačke gledišta, jeste opstanak savršenstva. Ako je savršenstvo neki konačni oblik, može li se on održati kao takav, znači li to kraj razmene koja znači promenu i propast već dosegnutog?

Razume se, savršenstvo je apsurdno ukoliko se posmatra kao nepromenljiva forma. Savršenstvo se može ostvariti jedino ukoliko se identifikuje s aktivnim principom koji stvara, odnosno razara fenomene. Pa prema tome, cilj i svrha NSP ne može biti konkretna forma shvaćena kao nepromenljivi sistem, to jest modus. Modus novog svetskog poretka jeste kretanje, refleksija samog sebe. On, dakle, jeste beskonačni modus postojanja u prostoru (na način kretanja), i beskonačni modus mišljenja (na način vremena).[37]

Komunikacija više nije pokušaj da se informacije organizuju u konzistentan sistem, već se sam sistem svodi na nekonzistentan tok funkcija. Sistem promenljivih funkcija je ideal savršenstva vasione, pošto se ona može sagledati samo kao tok. Tok fragmentovanih emocija, tok fragmentovanih ideologija, tok fragmentovanih epizoda iz života. Dugi niz zabeleženih događaja uveliko prevazilazi po masi materijalizovanu akciju. „Težina“ autora-tvorca određuje se prema ovom spisku, a ne prema kvalitetu dela. Tako je statistika postala savršeni metod organizovanja univerzuma, ravan razumevanju i tumačenju istog.

Kada je Ajnštajn rekao da Bog ne baca kockice, možda je smatrao da je Bog unapred znao kakav svet treba da bude. Ali Bog ne bi mogao da zna da će to biti najbolji od svih svetova, ukoliko već nije iskusio sve moguće kombinacije. Dakle, prema ovoj pretpostavci, Bog je morao pre stvaranja sveta da se beskrajno kocka, kako bi posle, na osnovu statističke obrade podataka, odabrao najbolju kombinaciju. To znači da je od Boga stvoreni svet samo jedan od mnoštva ranije stvorenih za koji se sada opredelio. Logika ne upravlja stvaranjem, već ona proističe iz stvorenog. Svako stvaranje na osnovu logike proizvodi repliku već stvorenog – to je svet u kome nema kockanja. Bog koji stvara jeste Bog koji se kocka.

A Bog koji se ne kocka – to je bog Statističar. Zanimljiva je izjava pesnika Čarlsa Simića u kojoj njegovo ćutanje više govori o implikacijama rečenog nego da je čitavu stvar stavio pod analitičku lupu.[38] Anticipacija ne predviđa stvoreno – ona anticipira sâmo stvaranje a ne konkretan sadržaj.

Šta se dešava sa čovekom u savršenom okruženju? Hoće li doći do potpune identifikacije, u aktivnom smislu; hoće li doći do negacije, otuđenja, suprotstavljenosti?

Ličnost stvara, ali sve što je stvoreno automatski pripada apsolutnoj volji. Ličnost je u ovom svetu lišena svega, odnosno slobode, nad njom se vrši nasilje. Ali to što ličnosti ne pripadaju proizvodi njenog rada, shvaćeni kao materijalna dobra, zapravo spada u opis ličnosti. Svrha postmodernističke kritike koja analizira ljudsku otuđenost i nije da afirmiše ličnost, ona u suštini zahteva da se ličnost uklopi u postojeći poredak, da učestvuje u razmeni dobara, odnosno moći, da joj se dâ ono što joj navodno treba. Ovakva kritika otuđenja jeste deo igre gospodar-rob. Ona postavlja zahtev da svako bude materijalno nagrađen za svoj doprinos, ali time se ukida ličnost.

Razume se, ovde u igru ulazi Heraklit. On je, kao i Buda, pravilno shvatio prirodu stvari. Za Heraklita, borba jeste pravda. Odnos nastajanja i nestajanja je igra.[39] Hubris, odnosno ponos, obest ili prepotentnost, shvata stvari grobno ozbiljno, on se iskreno trudi da stvari sačuva nepromenjenim – ali sustiže ga pravda: sve je nepostojano. Iz ovog stalnog procesa nastajanja i propadanja, hubris crpe svoju moć. On je fenomen tamne strane sile. Večito zabrinut za opstanak, večito sanja o konačnom miru koji sam treba da nametne. Pravo lice novog svetskog poretka.

Stotinama hiljada godina čovečanstvo je postojalo u, kako to Aboridžini nazivaju, vremenu sna; u jednom stabilnom poretku u kome je dominiralo znanje. A onda, jednoga časa, znanje je izgubljeno, došlo je vreme emocija, došlo je vreme ideologija. Došlo je vreme kolapsa ljudske forme. Mehuri percepcije su narasli, izobličili se, pomešali se, jedno biće zadrlo je u drugo – nastao je novi subjekt: apsolutni kosmički mehur čovečanstva. Mnoštvo je postalo jedno. A delovi tog jednog zadobili su novu suštinu: uskraćenost. Večno gladni, večno žedni, večno prazni. Ta uskraćenost napaja se na ogromnoj, neiscrpnoj sisi novog svetskog poretka.[40]

Signalistička istorija sveta

Mleko dolazi spolja, ali ne od ljudi. Kada nekog pogledaš, šansa je da će ti biti uzvraćeno pogledom mržnje. Svi smo konkurencija, svi smo trinaesto prase.

Signalista se hrani otpacima. Mleko se sliva niz obraze debeljuca, ponešto kapne na pustu ledinu. Više je mezona i tahijona oko nas, nego li mleka. Poneko još gaji ideju dobrote, ali i ona je splasnula, i ona je pažljivo utkana u sveopšti šar. Društvo izobilja pogoni motor nestašice.

Srce je puko sredstvo hidraulike. Mozak je puki zastor po kome se slažu grafikoni. Između ova dva, telo je sredstvo krčenja divljine. „Nema sigurnosti u neograničenom tehnološkom hubrisu“.[41] Ako bismo uronili u čovečanstvo na bilo kojoj tački zemaljske kugle, obreli bismo se u probuđenom stanju otelovljenog sna.

Jesmo li sami sebi neprijatelji? Jesmo li u ratu sami protiv sebe?

Signalizam označava ironiju. Bambus hoda po vršku mora.[42] Uvek suv, uvek izvan, sveprožimajući ritam svetskog Okeana.

Ali šta je ironija? Nestanak neandertalaca i prevlast Onih koji sanjaju savršeno telo – a to je uvek: brže, više, bolje? Kraj jedinstva s prirodom i početak surovog metabolizma žive i mrtve materije. Jesu li signalisti preživeli neandertalci, prerušeni u tela homo sapiensa sapiensa? Ne, nije greška – dvostruko je: sapiens. Je li problem kvadrature kruga rešen još onda, pounutarnjenjem čitavog kosmosa? Je li diferencijalna jednačina zaživela kada je strah shvaćen kao sredstvo pogona, preobličen u gramzivost, ustoličen kao apsolutna volja za moć? Počinje li istorija od tog trenutka? Od časa kada se pojavila briga za druge? Potreba za kontrolom? Veličanstvena vizija zlatnog doba ujedinjenog čovečanstva­? Vlast nad teritorijama, iza sedam gora i sedam mora?

Gde je početak ovog vrludavog tela koje prisvaja svest svojih ćelija i organizuje ih u veličanstveni mit otelovljenog duha, zakonodavca Boga?

Sagledavanje početka označava i sagledavanje kraja. Za signalistu, telo je skup delova – to je već znak smrti tela. Kada se i delovi pokažu kao mrtvi – svet je animirana utvara. Postavlja se pitanje ko je, zapravo, doktor Frankenštajn, ko želi da mrtvo ili umrtvljeno simulira živo?

„Igra i istraživanje, ludizam i eksperiment, su karakteristike signalističke stvaralačke prakse. Interakcijom ovih postupaka teži se sintezi, koja je izraz određenja istovetnosti čoveka i univerzuma.“[43] Sarić dalje upire u jednu tačku, koju su mnogi prevideli: „Baveći se kategorijom vremena, uporišna tačka koordinatnog sistema signalističke poetike jeste jednakost između etike, kao osnove sveta, i kategorije vremena. Budućnost je moguće stvarati, budućnost se stvara stremljenjem. Hteti je moralno. Jednosmernost vremena je zagonetka univerzuma, a ono što je jasno, to je da retrogradni oblik kretanja nije etički.“

Vreme (kao i prostor) zaustavljeno u jednoj tački, u sadašnjosti, sadrži u sebi sav naboj mogućeg. O ovome je Stiven Hoking raspravljao u svojoj knjizi Crne rupe, uvodeći pojam imaginarnog vremena. Pretpostavlja se postojanje zatvorenog sistema gde imaginarno vreme stoji pod pravim uglom u odnosu na stvarno vreme. „Tri prostorna pravca i imaginarno vreme sazdali bi prostorvreme koje je zatvoreno u sebe, bez granica ili ivica. Ono ne bi imalo tačke koje bi se mogle nazvati početak ili kraj, baš kao što ni površina Zemlje nama početka i kraja.“[44] Izračunavanje zbira istorija u imaginarnom vremenu bilo bi u potpunosti određeno zakonima fizike – a na osnovu toga moglo bi se izračunati kako se vaseljena ponaša u stvarnom vremenu. Ovime bi se ostvarila opšta teorija relativnosti – potpuna predvidljivost svega što se dešava u vasioni. Zaista, neverovatna zamisao, jer bi izgradnja modela predvidljive vasione bila isto što i izgradnja same vasione.

Šta potiče ovakvu želju da se ostvari potpuna kontrola svega postojećeg? Da se model viđenog, projektovanog, poistoveti s originalom, da se original zameni simulakrumom? Radi li se ovde o potpunom poistovećivanju znanja o percipiranom (tehne) sa samom percepcijom?

Ono po čemu se ovakva teorija razlikuje od signalističke jeste nedostatak etičkog momenta. U svetu objektivnog ne postoji subjektivno. Subjektivno se poistovećuje s objektivnim, pri čemu se gubi kritički momenat. Kritički momenat proističe iz aktivnog principa, jer aktivni princip uvek može da pokaže pravu suštinu projekcije – da razlikuje stvoreno od sile koja ga je stvorila i, istovremeno, napustila. Subjekt je uvek tamo gde i sila, a u objektivnom svetu postoji samo imitacija subjekta, jer je on objektivizacijom ispražnjen.

Ovo baca drugačije svetlo na ideju imaginarnog vremena. U imaginarnom vremenu sila poseduje kao stvorenu bilo kakvu stvarnost. Sa ove tačke sila može projektovati bilo kakvu kombinaciju stvarnosti. Sâmo projektovanje stvarnosti podrazumeva telo koje je svet. Među beskrajno mnogim telima, mi znamo za ljudsko telo. Znamo i to kako se ljudsko telo, iz svog objektivnog stanja, može vratiti u subjektivno stanje. Znamo, takođe, kako se to ljudsko telo – ljudsko biće – odnosi prema drugima. Ono je ili lišeno etičkog, silnog momenta, i prema drugima se odnosi kao prema stvarima, kao prema prirodi, kao prema posedu – na način nasilja; ili nije lišeno etičkog momenta – u ovom drugom slučaju, ono se prema „drugima“ odnosi kao prema sebi, u skladu sa svojom suštinom. To je osnov morala, u potpunosti određen aktivnim principom. Razlika između objektivnog i subjektivnog ljudskog bića jeste razlika po tipu saznanja – objektivnog, tj. tehničkog, ili subjektivnog, tj. apsolutnog.

Opšta teorija relativnosti nikada neće zadobiti subjektivnu stvarnost, jer joj nedostaje etički momenat. Nauka srlja u beskraj odrekavši se sredstva da se zaustavi kada to hoće. Prepuštanje momentumu ospoljenog univerzuma, jeste poricanje aktivnog principa. Težnja da se svemir razume u projekciji jeste težnja da se do cilja stigne na način (Zenonove) aporije. Ono što se zaista ostvaruje u ovoj težnji jeste beskrajno kretanje, a laž je to da se želi stići do cilja. Za duh je karakterističan pokret, a kretanje je karakteristika tela.

Apsolutna moć jeste otelotvorenje ove laži.

Signalizam, kao i umetnost uopšte, oboje usmereni ka subjektivnom, troše sopstveno telo u korist svog uzroka – time se ostvaruje etički momenat, odnosno njegova namera da se ne odstupi od sebe.

Odraz ovog odricanja u objektivnom svetu pojavljuje se kao lišenost. Objektivizovano ljudsko biće ne može da pojmi odricanje, voljno lišavanje onoga što se čini nužnim uslovom opstanka.

Signalizam u jeziku nalazi ovakve paradokse-parove, recimo: ljubav naspram opsesivnosti, koja je zamena za ljubav. Zamenom ovih izraza, stohastičkom metaforom, poezija obezbeđuje sebi silinu kojom ne utiče na ljude da promene sebe te ih tako stavi pod kontrolu, već razara te ljude, proizvodi bol, zaustavlja protok energije zaljubljene u materiju – u telo, u emocije, u ideje. Umetnost pritiska, cedi, davi, proizvodi stres. Ljudi masovno beže od umetnosti. Prave grimase, okreću glavu. Podsmešljivo gledaju posetioce zoološkog vrta, dobro zaštićeni nesavitljivim rešetkama svojih kaveza. Groteskan je taj odnos umetnika i društva. Borba je neravnopravna. Slobodan prostor je izvan katastra.

Signalistička evolucija

Evolucija se obično (javno) shvata kao prirodno odabiranje. Ali tamo gde je društvo prevladalo prirodu – nema više prirodne evolucije. Odabiranje se sprovodi u odnosu na društvenu funkciju. Rangiranje unutar vrste proizvodi fizički i psihički pogodne za održavanje društvenog organizma. Psihička mekoća je kvalitet koji se najviše ceni. Meka psiha, heraklitovska vlažna duša, lako se modeluje, a uslov za odabir takvog materijala jeste nedostatak duhovnog. Ono što u društvu simulira duhovno, volja za moć, ne traži istinski aktivni princip kao svoje gorivo, njoj je potrebna fosilna masa koju može planski da sagoreva.[45]

Koja su dostignuća društvene evolucije? Prvo: „Eliminacijom jezika kao mogućnosti izražavanja istine, nastoji se neutralisati svaki pokušaj autentičnog individualnog govora. (...) Ono što je lagodno i kratkotrajno, forsirano se plasira za masovnu zabavu. Takav presing kulturne industrije izaziva nezainteresovanost za smisao i traganje.“[46] I gore od toga, sam sistem školovanja više koristi imovinski kriterijum od kriterijuma ličnih sposobnosti. Za naročite talente brinu posebne institucije, kako bi se iz ogromne mase viška izdvojili samo najkorisniji sastojci.

Drugi važan metod društvene evolucije, koji se u istoriji često javlja kao primarni, jeste fizičko istrebljivanje pojedinaca koji pokažu makar i najmanje odstupanje u odnosu na zadati društveni genom – brojne lomače na kojima su spaljivane veštice i slobodni mislioci zaudaraju katakombama istorije. A ratove da i ne spominjemo.

Signalistička utopija i heraklitovski aion

„Signalizam ima društveni i estetski stav. Društveni odnosi su neminovnost. […] Ne radi se o uverenju da će umetnost izmeniti svet. Identitet umetnosti i života ne može se estetski proizvesti. Pozitivna utopija je ukazivanje i otvaranje mogućnosti. Utopija otvara puteve i to je njena svrha. […] Ideje utopije društvo vremenom usisa i počinje da troši. […] Jedan od načina subverzivne akcije signalizma je defunkcionalizacija sterilnog jezika medija masovnih komunikacija. Radikalnom modifikacijom tekućeg masmedijskog jezika humorom, ironijom ili razlaganjem i postavljanjem u nove kontekste, stvaraju se nove nedevalvirane estetske informacije.“[47]

Vidimo da svet koji proizvode signalisti brzo postaje društvena svojina. Ova utopija ne krnji svetski poredak. Važi li zaista ona: caru carevo...?

Ako je signalista makar spasao sebe, kako spasiti ostale? Gladne horde nagrnu i popiju sve vino, pojedu svu ribu...

Samo ću da spomenem hrišćane. Oni ni posle dve hiljade godina ne priznaju poraz.

Ja nisam glup. Mene zaista, pre svega, zanima onaj svet.

Tragove koji ostaju za nama preplaviće bujice, prekriće sneg. Ali onaj svet, u interakciji s nama, omogućuje da se ostvari namera, tako lepo izražena Heraklitovim stihom: Zemlja je kocka!

Pa dobro, nije to on rekao. Ali dokažite da Zemlja nije kocka. Siguran sam da se digitalnim očima sve može transformisati u bilo šta. Toga smo, barem, svi svedoci.

Poigrajmo se aionom – vekom. Ima li takav vek u kome se ljudi ne igraju kao deca?[48] Može li se on videti, opipati? Gde mu je orbita?

Na ovom svetu među ljudima vlada mržnja. I najbolji među ljudima makar malo mrzi. Traži se ono jedinstvo gde vlada samo ljubav.

Možda je put do toga mržnja na Boga? Svakako, s obzirom na stanje čovečanstva, treba mrzeti njegovog tvorca. Ovaj slalom u mislima oslobađa – od prianjanja za lažnu nadu da se Bog može ovaplotiti u ljubavi. Da čovek može stvarno voleti.[49]

Kako to signalizam svojom subverzivnom delatnošću prekoračuje u oblast nepatvorenog? Šta je kraj istorije za signalistu? Šta su to nebesa, šta je to nirvana?

Pogled mrtav i prazan duboko...[50]

To je svet nepredvidljive ljudskosti, zabranjena zona za institucije, u njemu vlada povišeni pritisak koji principom osmoze izbacuje iz sebe svaki plan, svaku pomisao na opštu teoriju relativiteta. Neka je imaginarno vreme osovina ovoga sveta, ali sam svet je konkretna sila – plemeniti mudrac sa hiljadu latica. U svakom času menjaju se pravila, boje tvore sunca i mesece, tehnologija je metafizička – Dok mi venac snova moju glavu kruži.[51]

Rembrant je slikao na svetlosti sveća, Homer je pisao slep. Kafka je stvarao u kavezu za kuniće. Betoven je dirigovao gluv. Ni jedan od njih nije poštovao zakone fizike. Svaki je imao svoj san i iz njega crpeo svoj život, život različit od mrtve tmine.

Kako da srce kaže sve?
I ko da shvati tvoje sne?
Zna li taj šta je tebi draž?
Kazana misao je laž!
Ne praskaj – izvore ne muti,
Već bolje, iz njih pij – i ćuti.[52]

Šta znaju mesec i sunce, zvezde, šta je sjaj? U nama je san, odraz večne slave. I taj san obasjava dan. Ni sunce ni zvezde nisu svesni sebe. Ni valova more, ni vatra topline. Ni ljubav bez sna neće da se vine.

Polje poezije otvara se kao put slave. Ja nisam božji oblik; Bog je dio mene.[53] Možda je Bogu tako komotnije... Lakše mu je.

Kada je Dis pisao svoje najbolje pesme, svakako je prevladao smrt. I svaki put kada ih čitam, smrt u meni umre, telo se stisne, potone u dubine. Umesto njega, budi se energija. U njoj je san jak. U njoj je sunce glina. Vajamo deliće sunca po sopstvenom liku. Nameravamo sebe, jedni druge.

(Objavljeno u knjizi HIMERA ILI BORG, Beograd, 2008)


NAPOMENE

[1] Karlos Kastaneda, Aktivna strana beskraja, Narodna Knjiga, Beograd, 1999, str. 185.

[2] „Vilijem Blejk, jedini koji je – u leporečivom svetu, gde logika sve svodi na opšti red – govorio jezikom Biblije ili Veda, za trenutak je vratio život izvornoj energiji: tako je istina Zla, koju u suštini čini odbacivanje ropskog položaja, njegova istina. On je jedan od nas, čovek koji peva u krčmama i smeje se sa decom; on nikada nije 'kukavni stvor' pun vrline i razbora, koji, bez energije, škrtari, pazi na se i polako postaje plen tužne logike.“ Žorž Bataj, „Blejk i Francuska revolucija“, Književnost i zlo, BIGZ, Beograd, 1977, str. 96-97.

[3] Zanimljivu analizu mita o Narcisu (značenje grčke reči je – narkoza) izvršio je M. Makluan u svom eseju „The Gadget Lover“ („Zaljubljenik u gedžete“): „Smisao ovog mita je u činjenici da su ljudi momentalno postali fascinirani bilo kakvom ekstenzijom sebe u bilo kom materijalu različitom od sebe.“

[4] „Sve što živi čini to neprestanim uplitanjem u život drugih.“, Mihail Bakunjin, Izabrani spisi, Kontrapunkt. Preveo: Mate Ćosić, izbor iz Maximoff G.P. (ed.): The Political Philosophy of Bakunin: Scientific Anarchism, N.Y Free Press, 1953. i Cutler, Robert M. (ed.); From Out of the Dustbin Bakunin's Basic Writing's 1869-1871, Ann Arbor: Ardis, 1985.

http://www.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=743&mode=thread&order=0&thold=0

[5] Žan Bodrijar, Simbolička razmena i smrt, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1991, str. 56.

[6] Zanimljivo, pojmovi „izvesnost“ i „sigurnost“ ostvaruju se u paketu – kao izvesna sigurnost. A apsolutna sigurnost jeste spiritus movens, ona se nikada ne ostvaruje. Jedina prava izvesnost je upravo smrt.

[7] Isto, str. 56-57.

[8] Mihail Bakunjin, Nemoral države.

[9] „The Disseminations of Dogen and Eckhart“, From: Healing Deconstruction: Postmodern Thought in Buddhism and Christianity (David Loy, ed., Atlanta Georgia: Scholars Press, 1996).

„U konačnim uputstvima svojim naslednicima pre nego što je preminuo, Hui Neng je više podučavao o tome kako podučavati: 'Kada god vas čovek nešto pita, odgovorite mu u antonimima, tako da se formira par suprotnosti, kao na primer dolaženje i odlaženje. Kada se međuzavisnost ovo dvoje u potpunosti odstrani, neće više biti, u apsolutnom smislu, ni dolaženja ni odlaženja.“ (Hui Nengova sutra, 142)

„Kao Hajdeger, Dogen pretvara imenice u glagole i koristi ih kao predikat za samu imenicu, kako bi, npr. rekao: 'nebo nebuje nebo'. Ovo mu omogućuje da pobegne od jezičkog dualizma subjekt-predikat i da pokaže da, na primer, proleće 'prolazi bez ičega izvan sebe'.

[10] M. Todorović, iz pesme Balada o zvezdarevoj smrti, zbirka Putovanje u Zvezdaliju, Gradina, Niš, 1971, drugo izdanje Prosveta, Niš, 1995.

[11] „Pjesma harfiste“, Velika egipatska knjiga mrtvih, 149. glava: Knjiga mrtvih, Nezavisna izdanja 31, Beograd, 1983, str. 36. Preveo s nemačkog: Marko Višić.

[12] Zoran Mišić, Časopis Književnost, III program, leto 1969, str. 166: „Mi ne štampamo eksperimente, probe se prave kod kuće, ne objavljuju se u časopisima. Jedini časopisi koji su štampali eksperimente bili su nadrealistički časopisi koji do literature nisu ni držali. Štaviše – program im je bio izrazito antiliteraran. Književnost je književni časopis i toga se ni malo ne stidi. Šta znači, uostalom, reč eksperiment kada se radi o književnosti? To je reč koja služi da se oni koji novu književnost ne vole ograde od nje, a oni koji je vole da se izvine što trpe i puštaju koješta. Pravi avangardni pisci ne eksperimentišu.“

[13] Osnivač signalizma Miroljub Todorović, je svoje stavove izložio u tri manifesta: „Poezija nauka“ /manifest pesničke nauke/ 1968; „Manifest signalizma“ /Regulae poesis/ 1969; i „Signalizam“ 1970. Ovi manifesti zajedno sa tekstovima u kojima se detaljno obrazlaže poetika signalizma objavljeni su u knjizi Signalizam, Gradina, Niš, 1979.

[14] Eli Finci: „Poezija iz mašine“, Politika, 21. mart 1970.

[15] O ovoj temi dalje, vidi: Miroljub Todorović, Pevci sa bajlon-skvera i moja frka sa njima, „Književnost“, br. 5, 6-7, 8-9 i 10, Beograd, 1986. pod naslovom „Signalizam i srpsko pesništvo sedamdesetih godina“.

[16] Gotama Buda.

[17] Makluan ovako to definiše (u svom eseju „A Historical Approach to the Media“): „Um umetnika je uvek tačka maksimalne senzitivnosti i sposobnosti da izlaže izmenjene stvarnosti u zajedničkoj kulturi.“

[18] Paradoks (gr.) = protiv mišljenja, protiv očekivanja, neočekivan, neverovatan.

[19] http://www.ashiya-web.or.jp/museum/10us/103education/nyumon_us/manifest_us.htm

[20] David R. Loy, isto. „Samo oni koji ne poseduju jedinstven sistem darme [zakon, poredak, logika, slično grčkom logosu – prim. moja] mogu da formulišu sve sisteme darme, i samo oni koji mogu da razumeju smisao (ovog paradoksa) mogu da koriste takve izraze. Za one koji su shvatili suštinu uma nema nikakve razlike da li će formulisati sve sisteme darme ili ih se osloboditi. Slobodni su da dolaze ili odlaze. Slobodni su od svih prepreka ili mana. Oni preduzimaju odgovarajuću akciju u zavisnosti od situacije. Oni pružaju odgovarajuće odgovore u zavisnosti od temperamenta sagovornika.“ (Iz Hui Nengove sutre)

[21] Vidi: Renato Pođoli, Teorija avangardne umetnosti, Beograd, 1975.

[22] Demon signalizma, časopis „Savremenik“ br. 146-148, Beograd, 2007, str. 43.

[23] Džerom Kon, „Totalitarianism: The Inversion of Politics“, http://memory.loc.gov/ammem/arendthtml/essayb4.html : „Kada je [Hana] Arent uočila da je uzročnost, objašnjenje događaja kao određenog drugim događajem ili lancem događaja koji vodi do njega ­'već strana i falsifikujuća kategorija u istorijskim naukama', mislila je da ni jedan istorijski događaj nije predvidljiv. Iako je gledanjem unazad moguće da se razluči sekvenca događaja, uvek postoji 'groteskni disparitet' između te sekvence i značaja pojedinog događaja. Ono što princip kauzalnosti ignoriše ili negira jeste kontingencija ljudskih stanja, tj. ljudskog kapaciteta da otpočne nešto 'novo', te stoga i značenja 'same egzistencije' onoga što teži da objasni (...).“

[24] „Jedan od najrasprostranjenijih oblika nekreativnosti svakako je nametnuti način postojanja. On se realizuje pod tutorstvom 'obavezne egzistencije' i uz dirigovane mehanizme postojanja. U sivilu nametnutih društvenih obrazaca, u okolnostima kad je pojedinac lišen aktivnog života i stvaralačkog napora, kad sebe doživljava kao stranca, on ne dovodi u pitanje samo svoju kreativnu samopotvrdu, već i svoju ljudsku celovitost i psihofizičku ravnotežu. Štaviše, on svoje 'objektivne obaveze', kao objektivno moranje, koje društvo nameće, upotpunjuje 'subjektivnim obavezama' kao subjektivnim moranjem, tipičnom reakcijom zavisnika.“ Ratko Božović, „Forme nekreativnog postojanja“, Zlatna Greda, br. 66, str. 25-26.

[25] Podlistak „com_medi@“, „Danas“, 27. jun 2007.

[26] Poetika signalizma, M. Todorović, Prosveta, Beograd, 2003, str. 17-18.

[27] Mišel Fuko, Discourse and Truth [3], Parrhesia and the Crisis of Democratic Institutions, prev. Nataša Pralica, Diskurs i istina, Zlatna Greda br. 66, str. 19.

[28] „Alternativa koja preostaje čovečanstvu jeste disciplina. Disciplina je jedino sredstvo za zastrašivanje grabljivaca. Pod disciplinom ne podrazumevam da treba da ustaneš svakog jutra u 5.30 i polivaš se hladnom vodom sve dok ne poplaviš. Čarobnjaci pod disciplinom podrazumevaju sposobnost suočavanja s prijatnim sitnicama koje nisu deo naših očekivanja. Za njih je disciplina umetnost: umetnost suočavanja s beskrajem bez uzmicanja, ne zato što su jaki i žilavi nego zato što uspevaju da ih zastraše.“

„Na koji način disciplina čarobnjaka postaje sredstvo za zastrašivanje?“ upitao sam.

„Čarobnjaci kažu da disciplina čini da blistavi omotač svesti postane neukusan za letače. Tada grabljivci postaju zbunjeni. Blistavi omotač svesti koji nije za jelo, ne predstavlja deo njihovog saznanja, pretpostavljam. Kad se zbune, nemaju drugog izbora nego da odustanu od svog opakog zadatka. Ako se grabljivci izvesno vreme ne hrane našim blistavim omotačem svesti, on će početi da raste.“ ... „Veliki trik koji su izvodili čarobnjaci iz davnih vremena, sastojao se u tome da letačev um opterete disciplinom. Otkrili su da će, ako letačev um opterete unutrašnjom tišinom, strana instalacija pobeći i tako uveriti svakog praktikanta da je taj um zaista stranog porekla.“ Karlos Kastaneda, Aktivna strana beskraja, Narodna knjiga, Beograd, 1999, str. 186.

[29] Žil Delez, Niče i filozofija, Plato, Beograd, 1999, str. 12. „U Ničeovom pojmu sile, dakle, sila se odnosi prema drugoj sili: u tom vidu sila se naziva voljom. Volja (volja za moć) je diferencijalni element sile. Iz nje proističe novo shvatanje filozofije volje: jer volja ne deluje misteriozno na mišiće ili nerve, još manje na neku materiju uopšte, već nužno deluje na neku drugu volju. Pravi problem nije odnos voljnog i nevoljnog, već odnos volje koja naređuje i volje koja joj se potčinjava, i to se potčinjava manje ili više.“

[30] Žan Bodrijar, Amerika, 1986: „Opsesivna želja za preživljavanjem (a ne za životom) jeste simptom ovakvog stanja stvari i nesumnjivo znak degeneracije vrste koji najviše zabrinjava.“

[31] Džerom Kon, isto. „U totalitarnom društvu sloboda, privatna kao i javna, nije ništa do li iluzija. Kao takva ona više nije izvor straha koji se u tiraniji manifestuje ne kao emocija već kao princip tiranskog delovanja i ljudskog nedelovanja. Dok je tiranija, koja stavlja vladara i njegove subjekte jednog protiv drugih, potpuno impotentna, totalitarizam generiše ogromnu moć, novu vrstu moći koja ne samo da nadmašuje već je i različita po vrsti od kreativne sile. Dinamizam totalitarizma negira fundamentalne uslove ljudskog postojanja. U ime ideološke nužnosti totalitarni teror se ruga pojavi kao i nestanku, i života i smrti, različitih i potencijalno slobodnih ljudi i žena.“

[32] „Do sada smo stvari predstavljali kao da se različite sile bore i smenjuju u odnosu na gotovo inertan predmet. Međutim, i sam predmet je sila, izraz jedne sile. Upravo zbog toga između predmeta i sile koja ga prisvaja ima više ili manje afiniteta. Nema predmeta (fenomena) koji već nije zaposednut, jer on po sebi nije privid, već pojavni oblik jedne sile. Svaka sila je, dakle, u suštinskom odnosu sa nekom drugom silom. Biće sile je množina; bilo bi upravo apsurdno misliti silu u jednini.“ Delez, Niče i filozofija, str. 11.

[33] E pluribus unum – moto vlade Sjedinjenih Država. Drugi moto je annuit coeptis tj. odobravanje onoga što je započeto. Iz ove ideje nastale su Sjedinjene Države, kao začetak novog svetskog poretka – Novus ordo seclorum.

[34] „Kod Ničea, suštinski odnos jedne sile s drugom silom nikad nije zamišljen kao u biti negativan element. Sila koja u jednom odnosu uspeva da potčini drugu silu ne poništava drugu silu, ili ono što nije ona, već afirmiše vlastitu razliku i uživa u toj razlici.“ Delez, isto.

[35] „(...) a to što ovde implodira je politička praznina...tišina istorije koja je pod represijom individualne psihologije, i indiferencije i tišine svakoga. Dakle, mi se ne bavimo iracionalnim epizodama iz života već nečim što je u potpunoj saglasnosti sa silom koja društvo gura ka praznini.“ Žan Bodrijar, Transparentnost zla.

[36] „Spektakl je konkretizovana inverzija života, nezavisno kretanje neživota.“ „Spektakl se u isto vreme ispoljava kao samo društvo, kao deo društva i kao sredstvo objedinjavanja. Kao deo društva, to je fokusna tačka naše vizije i svesti.“ „Spektakl ne može biti shvaćen kao puka vizuelna obmana koju stvaraju masovni mediji. To je pogled na svet koji se materijalizovao.“ Gi Debor, Društvo spektakla, Anarhija/blok 45, str. 9.

[37] Spinoza, Etika.

[38] „Nikad u životu nisam sreo pesnika koji je u svojoj tridesetoj godini do te mere predvideo unapred svaku pesmu koju će napisati do kraja života. Imao je običaj da mi do tančina prepričava neke cikluse pesama koje je planirao da napiše i, na moje iznenađenje, desetak godina kasnije, taj ciklus bi se pojavio tačno onakav kakvim mi ga je opisao. Većina pesnika nema blagu ideju kako će da napiše sledeću pesmu, niti hoće li uopšte biti sledeće pesme, tako da je Vasko Popa jedinstven slučaj.“ Čarls Simić, iz intervjua objavljenog u Kulturnom dodatku „Politike“, 11. avgust 2007.

[39] Delez, isto. str 33. „Aion je, kaže Heraklit, dete koje se igra, koje se igra obručom. (...) ... trenutak i vremenski ciklus istovremeno. Trebalo bi da razumemo tajnu Heraklitovog tumačenja: on hubrisu suprotstavlja nagon igre. 'To nije grešna gordost, već neprekidno probuđeni nagon igre koji na svetlost dana izvodi nove svetove'.“

[40] Zvonko Sarić, „Prevariti naviku“, Ulaznica, br. 161-163, 1999. „Činjenica je da se masovno potrošačko tržište raspalo na bezbroj specifičnih tržišta, na fragmentarniji sistem tržišta. Izvršen je zaokret; prevazilaženje klasične neoekonomije, a umetnička praksa koja označava, prati taj zaokret, uključena i u ideološko polje. Pristankom da egzistira u kulturnom prostoru u kojem niko ništa bitno ne može učiniti, tekuća umetnička praksa pruža alibi za modeliranje tog i takvog kulturnog prostora. Signalizam nije podlegao stavu koji ukida postojanje mogućnosti neoavangardne prakse. Ne prepuštajući se kulturifikaciji svoje poetike, signalizam je zadržao naboj prakse i potenciju koja teži obnavljanju jezika i sveta.“

[41] Mekdžordž Bandi, savetnik za nacionalnu sigurnost predsednika Kenedija i Džonsona (1961-66). Snažno je zagovarao eskalaciju rata u Vijetnamu, i bio prvi koji se pokajao. Ostatak života proveo je pokušavajući da shvati razlog užasne greške. On je, prema novinaru Dejvidu Halberstamu, bio jedan od čudotvoraca „briljantne politike koja je nadmašivala razum“.

[42] Iz poeme Kroma, 2007.

[43] Z. Sarić, „Put oko kugle, pre pesme“, Rukovet, br. 9-12, 2001.

[44] Stiven Hoking, Crne rupe i bebe vaseljene, Alnari, Beograd, 2002, str. 81.

[45] D. T. Suzuki, Misticizam: hrišćanski i budistički, Liber, Beograd, 2007, str. 133: „Transmigracija, ili seoba duše, nas predstavlja kako putujemo kroz beskrajni broj kalpi (perioda, večnosti) dok prolazimo kroz individualni doživljaj života u njegovim mogućim raznolikostima. Evolucija, međutim, opisuje ljudsko postojanje kao de je u celini već prošlo kroz sve ove faze. Ovo je razlika između nauke i religije,: nauka se bavi apstrakcijama, dok je religija individualistička i lična. Do sada, evolucija nije uzimala u obzir etičke posledice. Ona tretira subjekat sa tačke gledišta biologije i psihologije. U rastućem razvoju ljudske rase , naučnici nisu mnogo pridali važnosti etičkim i duhovnim faktorima; oni su primarno bili zainteresovani načinom na koji je čovek iskoristio svoju inteligenciju, više od bilo čega u njegovom takozvanom uspinjućem kursu razvoja.“

[46] Z. Sarić, Put oko kugle, pre pesme, Rukovet, br. 9-12, 2001.

[47] Z. Sarić, Signalistička utopija, Književnost, br. 7-9, 2001, str. 691-693.

[48] Heraklit, Fragmenti, Moderna, 1990, str. 51, fragment 52.

[49] D. T. Suzuki, Misticizam: hrišćanski i budistički, Liber, Beograd, 2007, str. 103: „Razmotrimo sledeći Ekhartov pasus za našu dalju pouku na ovu temu. Sledeći citat je iz propovedi pod nazivom 'Razlike se gube u Bogu': Čovekov poslednji i najviši oproštaj se dešava kada, zarad Boga, napušta Boga. (...) Onda on Bogu niti išta daje niti išta prima od Njega, jer on i Bog jesu jedno, zapravo čisto jedinstvo.

[50] Vladislav Petković Dis, Nirvana.

[51] Dis, Tamnica.

[52] Fjodor Ivanovič Tjutčev, Silentium! Prepevao M. Baćović, http://forum.b92.net/lofiversion/index.php/t10044-300.html

[53] Tin Ujević, Beznadni povratak.