Put oko kugle, pre pesme

Zvonko Sarić


(Ogled o kategoriji vremena i elementu ludizma kao stvaralačkog načela u poetici signalizma)

Kada? Na početku Trećeg milenijuma. Užurbanost, ubrzanje, strepnja, voajerska požuda i vizuelni deserti koje serviraju masovni mediji kreiraju karakteristike ponašanja savremenog čoveka. Za veliku većinu ljudi vreme predstavlja rutinu, jer je mogućnost iskazivanja ličnosti i opuštanja u igri pod kontrolom društveno uslovljenih strahova. U kompoziciji grupe Buldožer „Novo vreme“, koja je sastavni deo muzike iz filma „Živi bili pa videli“, Marko Brecelj ima stih: „Novo vreme staro stanje“. Da li ima potrebe da gledamo u šoljicu s kafenim talogom zbog budućnosti? Razmišljajući o kategoriji vremena, težićemo razrešenju pitanja: „Šta unutar vremena?“, ne zavaravajući se ni časa primamljivim trgovačkim ponudama koje namamljuju pitanjem postavljenim naglavačke: „Šta sa vremenom?“

Nameće se pitanje šta je vreme? Suština vremena nije objašnjenja, iako se ljudi od pamtiveka bave ovom problematikom. Poznat nam je Heraklitov dinamički pojam vremena. Grčki filozof je tvrdio da su sve stvari promenljive i da ništa ne miruje, kao i da ništa nije trajno, jer se sve menja. Nasuprot takvom mišljenju, istočnjaci vreme smatraju statičkim i manje dinamičkim, ukazujući da promena ističe posebno. U signalističkoj poetici posebna pažnja je posvećena kategoriji vremena. Zahtevi poetike signalističke scijentističke poezije teže tumačenju kategorije vremena, koja se vezuje uz nastojanje određenja egzistencijalnog smisla čoveka. Posvećujući pažnju kategoriji vremena razlikovaćemo spoljni prostor, u kojem je moguće odrediti tačke, i unutrašnji, spoznajni, subjektivni prostor. U spoljašnjem prostoru položaje tački određuju odrednice: visina, širina i dužina, a fizičko realno vreme obuhvata procese ukrštanja energije, pokretnih sila i informacija, uzroka i posledica. Energija i materija su u stalnom dejstvu i u odsustvu ovih kategorija ne postoji pojam vremena. Subjektivno vreme shvatićemo kao spoznajnu kategoriju. Živa bića poseduju svoje biološke satove, a čovek razlikuje prošlost i budućnost stoga što se u njegovom životu uvećavaju tragovi u pamćenju, stvarajući utisak o „prolaznosti vremena“. U signalističkoj scijentističkoj poeziji poetskom stvaralačkom praksom združene naučne i estetske informacije teze izražavanju jedinstva kategorija prostora, vremena i materije. Poetskom obradom naučnih informacija scijentistička poezija teži izražavanju i ispitivanju jedinstva kosmosa, sveta i jezika, ukazujući na princip susretanja i prožimanja suprotnosti na kojima se temelji ustrojstvo univerzuma, sveta i pesme. U manifestnim tekstovima i u poetici scijentističke poezije uspostavlja se relacija između jezika i gradilačke moći svemira, kao i između poetske i stvaralačke prakse i kosmogonijske igre i procesa. U scijentističkoj poeziji tematika materije, energije, sveta, čoveka, vremena i bića, vezana je za ludizam kao primarno stvaralačko načelo, koje je karakteristično u svim verbalnim i neverbalnim žanrovima signalističke poezije.

Igra i istraživanje, ludizam i eksperiment su karakteristike signalističke stvaralačke prakse. Interakcijom ovih postupaka teži se sintezi, koja je izraz određenja istovetnosti čoveka i univerzuma. U prvoj knjizi Miroljuba Todorovića „Planeta“ (1965), završni odeljak pod naslovom „Naučna ispitivanja na planeti“, sadrži zadatke. Prema trećem zadatku treba: „Dokazati da istina i pesma imaju samo jednu zajedničku tačku“. Ovaj zadatak, koji je srž signalističke stvaralačke prakse, jeste velika avantura signalističke akcije i u ovom vremenu psihotičnog transa potrošačkog društva, vremenu konzumenata trenutnog, kojima silikonske žene nude na prodaju anestetike za hedonizam u bestelesnom zombi nadprostoru virtuelnih matrica. Signalistička permanentna težnja destrukcije izraza kakav je Maljevičev Crni kvadrat, simbola prestanka života, simbola smrti, izraza sada oličenog i u blještavilu šarenih ekrana smrtne hladnoće, koji u prividu buke kriju groznu tišinu ništavila, nesumnjiv je izazov za signalističku stvaralačku praksu u pokretu prema čoveku i ustanovljavanja otpora prema zatvorenom Crnom krugu tišine. Maljevič jeste učinio veliki napor u težnji postupka redukcije ka ravnosti slike, imenujući svoje viđenje suštine slikarstva, negirajući iluzionizam, i u datom društvenom kontekstu (1915), insistirajući na materijalnosti, fizičkoj stvarnosti, kojom je želeo ukinuti konflikt između umetnosti i života samog, između iluzije i realnosti. Maljevičev antimimetizam je žestok. Povodom izložbe „0,10, poslednja futuristička izložba slika“, objavljuje manifest u kojem insistira da: „Umetnost iziskuje istinu, a ne iskrenost“. Snažan poriv da gradi nov svet koji će pripadati čoveku rezultirao je kontradikcijom, jer Crni kvadrat na beloj površini je simbol ništavila, ikona koja ukida mogućnost izbora i koja tačno najavljuje dolazeći kolektivizam u Rusiji. Izgleda da je Maljevič nosio večitu noć u sebi. Što se tiče Belog na belom, smatram da je to varnica eksperimenta, jer taj rad nije upleten u kasniju praksu ovog slikara. Napetost varijacija, gradacije i kontrasti između svetlog i tamnog, stalni su izazovi za praksu, a Raušenbergove potpuno bele ili potpuno crne slike iz 1953. godine, danas su već stvar elementarne estetike.

Baveći se kategorijom vremena, uporišna tačka koordinatnog sistema signalističke poetike jeste jednakost između etike, kao osnove sveta, i kategorije vremena. Budućnost je moguće stvarati, budućnost se stvara stremljenjem. Hteti je moralno. Jednosmernost vremena je zagonetka univerzuma, a ono što je jasno, to je retrogradni oblik kretanja nije etički. Želja da se ima moć nad prošlošću vodi ka laži simulacije vraćanja nazad, pretvornosti koja stvara užasan proizvod - dvojnika. Odzvon. Daktilografi travestiti, proteze i veštački mirisi. Usahle ženske grudi. Razglavljenost. Indikativno je usredsređivanje tekuće postmoderne strategije na pitanja istorije. Tačno je da prošlost poznajemo pomoću tekstualnosti, ali je stvoren privid da postmoderna praksa problematizuje institucije moći putem istoriografske metafikcije. Sistemi moći oduvek postoje. Jedino je pitanje sta je njihov učinak? Malo ljudi na svetu zna, recimo, za postojanje Bilderberg grupe koja gradi globalnu strategiju najbogatijih država, ali ono što je vidljivo to su rezultati određene strategije o kojima se može kritički razmišljati. Pozicioniranjem individue u istoričnost, najčešće putem parodijske intertekstualnosti, na delu je lakrdija, a ne kritika, jer je postmoderna estetika neraskidivo povezana sa potrošačkim društvom i prepuštajući se tržišnom hedonizmu i institucionalnim privilegijama, nikada ne osporava dominantnu kulturu. Veliki filmski hit „Lara Kroft: Tomb Rajder“, koji je nastao na osnovu kompjuterske igre, samo je jedan od niza primera koji ilustruju povezanost između postmoderne estetike i konzumenata momentalnosti za koje sajber junakinja Lara Kroft pronalazi dve polovine trougla, koji sastavljen omogućava upravljanje vremenom. Šta se postiglo problematizovanjem istorije? Romani kao što su „Regtajm“ Doktorova ili Rušdijev „Deca ponoći“, nagomilani i zgrudvani u tekuću produkciju glavnog toka skladno podupiru izazvan proces gubitka vere u impuls humanističke misli. Osporavanje mogućnosti da se jezikom može iskazati istina, kao i privid razotkrivanja humanističkih ideja kao konstrukcija koje pospešuju duhovni totalitet, rezultat je strategije opsesivne dominacije postmoderne, kojom se putem estetskih problema upravo nastoji razbiti neoavangardna težnja iskazivanja vrednosti jezikom koji je subverzivan po autoritet neokonzervativnog jezika moći. Eliminacijom jezika kao mogućnosti izražavanja istine, nastoji se neutralisati svaki pokušaj autentičnog individualnog govora. Naravno da signalistički stvaralački pokret ne može direktno menjati socijalnu stvarnost, ali stvaralačkom praksom rasprostire putokaze i ukazuje na mogućnost kritike. Ono što je lagodno i kratkotrajno, forsirano se plasira za masovnu zabavu. Takav presing kulturne industrije izaziva nezainteresovanost za smisao i traganje. Bilo da je u pitanju bioetika ili pornografija, kanali za grupe ljubitelja istih stvari su čvrsto uspostavljeni, ali ostaje pitanje zajedničkog horizonta. Konfekcijske barijere su uvek postavljene i zato je mogućnost igre dragocena. Mnogo je primera zaigranosti na putu oko kugle, u težnji da se napusti putanja i praksom nastavi potraga za tačkom u kojoj su sjedinjene istina i pesma. Zavidljivci koji su neizbežni u svim vremenima, ovoga puta je reč o onima iz muzičkog sveta, svojevremeno su proneli glas da je Betoven slab u kontrapunktu i da ne može da piše fuge. Betoven jednostavno nije želeo da se drži strogog stila i time je izazvao skandal. U njegovoj muzici za čelo, u opusu 102, nazvanom „Allegro fugato“, modulacije su prejako obojene, dok je u njegovoj kasnijoj klavirskoj muzici svesno pravio greške u odnosu na pravila fuge. Nakon takvih hrabrih pristupa usledila je velika „Missa Solemnis“. Velika stvaralačka mašta doktora Kristijana Bernara uspela je u svojoj nameri uključujući u svoj rad traganje, eksperimentalno ispitivanje, radost ludizma i svesna prekoračenja pravila, kao sto je činio i Betoven oblikujući svoje zamisli i razvijajući stvari da bi pronikao u njihove međusobne odnose i preuredio ih, tražeći način da široke vidike istine sažme u jednu tačku. Doktor Kristijan Bernar, kardiolog, 1967. godine, izvršio je prvo uspešno presađivanje srca. Ako možda ne želite da slušate muziku Betovena, za primer je i muzika sastava Velvet Underground. Ova grupa je u zaigranosti stvaralaštva pravila namerne greške u svojim kompozicijama, što je kao deo njihove prakse dovelo do nekoliko sjajnih albuma.

Amblem signalizma je simetričan i ravan krug, ali ovaj amblem ne kazuje o kružnom kretanju. Krug je središte iz kojeg se oslobađajuće iskazuje vrednost, delo, što i prikazuje osam strelica koje na amblemu šikljaju iz kruga koji je prostor prakse. Signalističku poeziju karakteriše jezik koji je u stalnom obnavljanju. Jezikom koji je u stalnom razvoju teži se iskazivanju ljudske suštine koja je neodvojiva od opšteg identiteta Sveta. Signalistički put oko kugle znači i svesnost o nastojanjima i istraživanjima različitih praksi koje su prestupale dominantne estetske konvencije. Ova svesnost ne znači vraćanje u prošlost, nego težnju preokreta, sadržanom u akciji kao aktivnosti u stalnom razvoju, suprotno završenom rezultatu. Tokom procesa eksperimentalne signalističke prakse, koja negira rutinsku primenu zanata, ludizam je osnova kreacije, da bi se u težnji dokazivanja da istina i pesma imaju samo jednu zajedničku tačku, što je kao jedan od zadataka signalističke prakse postavio Miroljub Todorović, napustila kružna putanja i stvaralačkom praksom uobličile ideje u jedinstvenu celinu pesme, koja je jedna od etapa beskrajne ljudske avanture.

(„Rukovet“, br. 9-10-11-12, 2001. god. str. 60-61)