I demoni i signali; poezija, dakle

Dušan Stojković


(Demon signalizma, Bibliofilska izdanja, Društvo umetnika signalista, Beograd, 2007)

Signalizam neprestano dokazuje da je živ književni pokret, U poslednje vreme signalisti, zajedno sa onim piscima koji oko signalizma kruže, objavljuju almanahe dokazujući da se vatra signalizma još uvek ne gasi. Kada se o signalizmu bude pisalo (neprestano se to i čini; signalistička dela istovremeno se proučavaju kao nešto što je literarno aktuelno i prekretničko, avangardno do srži, ali i kao nešto što već počinje da se užlebljuje u književnu istoriju, postajući pri tom nesporna književna činjenica) moraće, osim nekolikih zbornika štampanih u časopisima (npr. u Koracima 1976-e, Bagdali 1986-e, Povelji 1988-e, Književnosti 1989-e, Gradini 2006-e, Savremeniku 2007-e...; neki su štampani i kao zasebne knjige navedene u donjem spisku), da se obrati pažnja na sledeće publikacije: Signalizam `81, KPZ Odžaci, Odžaci, 1981; Signalizam avangardni stvaralački pokret, Kulturni centar, Beograd, 1984; Signalizam u svetu (priređivač Miodrag B. Šijaković), Beogradska knjiga, 1984; Signal i utopija, Signal, Beograd, 2002, Signalizam: umetnost trećeg milenijuma, Društvo umetnika signalista, Beograd, 2003; Glasnici planetarnog: vizije signalizma, Društvo umetnika signalista, Beograd, 2003; Razmišljajte o signalizmu - Think about Signalism, Društvo umetnika signalista, Beograd, 2004. i Vreme signalizma - The Times of Signalism, Društvo umetnika signalista, Beograd, 2006. Ovi zbornici, barem poslednjih pet (može im se priključiti i ovaj o kojem pišemo), razlikuju se od prvih, kao i od nezaobilaznih knjiga o srpskom, i svetskom, neoavangardnom pokretu i njegovom začetniku Miroljubu Todoroviću koje su napisali Julijan Kornhauzer, Milivoje Pavlović, Vladan Panković i Živan Živković, pre drugih, po tome što jesu prave antologije literarnog stvaralaštva (žanrovski polifone, „otvorene“) signalističkih umetnika i „pridruženih članova“. Časopis Signal koji, na žalost, dosta neredovno izlazi, prava je kombinacija literarnih priloga i kritičkih tekstova o neoavangardnom književnom pokretu po kojem je naslovljen. Zbornici koji se prilično redovno pojavljuju u poslednje vreme nalik su na osobenu zamenu za ovaj časopis koji je mogao, između ostalog i primetnim prisustvom znamenitih svetskih neovangardnih umetnika i vrednošću i provokativnošću njihovih dela, da obeleži aktualni književni trenutak (nedostajalo mu je samo malo: redovno, časopisno, pojavljivanje).

Demon signalizma je preuzet iz Savremenika plus (2007, br. 146-147-148). Dvadeset devetoro autora predstavljeno je, nekad širim nekad mini, blokom priloga. Tu je i lepa pregršt vizuelnih pesama, koje su ga „prošarale“, naših (Jaroslav Supek, Anica Vučetić, Vladan Stanojlović, Miroljub Todorović, Tamara Žikić, Miroljub Filipović Filimir, Margareta Jelić, Dragan Nešić, Zdravko Krstanović, Ružica Mitrović, Dobrica Kamparelić, Ilija Bakić, Zvonko Sarić, Ružica Bajić, Rorica Kamperelić; Andrej Tišma i Dobrivoje Jevtić zastupljeni su dvema vizuelnim pesmama) i stranih (Franko Bušić; Jose Vandebroucke; Reed Altemus; Klaus Peter Dencker; John M. Benett - Jim Leftwich; Clemente Padin; Keiichi Nakamura; David Baptist Chirot; Tim Gaze; Radolfo Franco; Thierry Tillier; Christian Buzgaud; Gianni Simone; Michele Perfetti; Reid Wood; Vladimir Tolstov, Mark Sonnenfeld i Ruggero Maggi; poslednji navedeni zastupljen je sa dva vizuelna priloga) autora. Napomenimo da smo u vizuelne pesme svrstali i signalistički strip Rida Altemusa, nekolike mejlart tvorevine, insert iz videa Margarete Jelić... Tu je i Alen Ginzberg sa posvetom knjige napisanom Predragu Bogdanoviću Ci-u. Nekoliki autori vizuelnih pesama (Miroljub Todorović, Franko Bušić, Džim Leftvič, Tamara Žikić, Dobrivoje Jevtić, Dalibor Filipović Filip, Zdravko Krstanović, Dobrica Kamperelić, Ilija Bakić i Andrej Tišma) imaju i zasebne „blokove“ u almanahu. Ovaj se razlikuje od časopisne verzije jedino po pridodatom disku sa kompozicijom „Hladno“ (iz ciklusa „Hladno šišmiš huji“ - za glas, udaraljke i klavir, prema signalističkim fonetima Miroljuba Todorovića iz istoimene pesničke zbirke; na disku je muzička obrada prvog od tri izabrana foneta; preostala dva su „Šišmiš“ i „Huji“) Dragana Latinčića (u almanaškom bloku koji reprezentuje pomenutog signalističkog muzičara preštampane su i note za ovo muzičko ostvarenje).

Zbornik otvara Slobodan Škerović kao autor raznovrsnih hvale vrednih priloga. Po prvom od njih čitav zbornik je i naslovljen. Čitaocima se nudi dug promišljen analitički esej o nekolikim poetičkim sastavnicama neoavangardnog pokreta o kojem je u almanahu reč: njegovoj nesmirenoj, a prevladanoj, tragalačkoj dimenziji; održavanju permanentnog „napona između istine i laži“ u signalističkim literarnim ostvarenjima; metodi sile; Maskvelovom demonu; prevlasti čulnog: „Stvaralac isijava, ne prosto svetlost, već čitav kosmos, koji mu se vraća kao sopstvena čulnost“ (str. 8); stvaralačkom otklonu od izmišljanja (ovo je centralna poetička postavka čitavog postmodernizma); signalizmu kao pokretu koji je „porodio“ vizuelnu poeziju, a reči i jezik shvatao jedino kao bič, kao strujni udar, a ne kao prostu, harmoničnu nisku reči; apeironu koji, nesaznatljiv čulima, uvodi pesnika u stanje apsolutne slobode, suprotstavljajući saznanje mišljenju, a proces duhovnom zaleđivanju / mrtvilu / sterilnoj okamenjenosti; odbacivanju svake tradicije; odbacivanju svakog kontakta sa društvom kao mogućim širim kontekstom stvaralačkom procesa. Po Škeroviću, i signalistima po njemu: „Za pesnika je crna rupa izvor života...“ (12) Kao signalistički stvaralac Škerović se predstavlja odlomkom iz poeme „Nostalgični krejoni“ i trima kratkim prozama. Osnovna postavka njegova eseja „Estetika i etika signalizma“ je: „Estetsko je nerazdvojno od etičkog...“ (17) Kao najbolju potvrdu iznetog stava autor izdvaja Danteovu Božanstvenu komediju u kojoj su etičko i estetičko neraskidivo amalgamisani. Provokativna je vrednosna procena po kojoj nedovršeno (upravo zbog svoje neokončane „otvorenosti“) Mikelanđelovo vajarsko delo „Rob“ ima ogromnu estetičku prednost nad mnogo priznatijim ostvarenjima istog renesansnog autora „David“ i „Sikstinska kapela“. Iz teksta „Egzistencija i umetnost Marine Abramović“ pamtimo pre svega sledeću rečenicu: „Umetnost bez etike je kozmetika.“ (22) Škerović je i autor teksta „Barokna ekskurzija u Vavilon“ koji je prikaz romana (prikazivač ga naziva „superrealističkim“ i očito smatra vrednim trajanja kada o njemu piše punih šest godina pošto je štampan) Novi Vavilon istaknutog signaliste Ilije Bakića. On piše i o sažimanjima (umetničkoj instalaciji) Anice Vučetić.

O instalacijama Anice Vučetić piše i Miroljub Todorović, dajući tako signal da se one unutar signalističke grupe smatraju najvažnijim likovnim događajem između dva signalizmu posvećena almanaha. Vođa srpskog, i svetskog, signalizma prisutan je u zborniku i dvema pesmama (obe su iz zbirke Paralelni svetovi) i dvema šatrovačkim pričama (druga je erotska; posle čitave serije knjiga sa šatrovačkim pesma, šatrovačkih haiku pesama, polemika punih šatrovačkih reči, sintagmi i rečenica, u poslednje vreme Todorović se posebno posvećuje pisanju upravo kratkih, zanimljivih, i ironičnih i humornih i igrivih, jezički nesumnjivo eksperimentalnih, šatrovačkih priča, ali i romana Boli me blajbinger), e-mail artom i esejističkim fragmentima (esejistika je za našeg autora nužno fragmentarna, munjevita) nastalim u periodu od 1975. do 1989. godine i naslovljenim "Jezik, reč i pesma". Autori citirani u njima su: L. Stefanini, Ž. Derida, H. G. Gadamer, Novalis, R. Jakobson i H. Valden. Navodimo nekolike poetičke „bodlje“: „Što više skratiti rastojanje između bića i mišljenja“; „Igra je za čoveka isto tako važna funkcija kao rad“; „Apejronistička pesma - suma organizovanih pesničkih napetosti.“

Pesmama su u zborniku, osim Slobodana Škerovića i Miroljuba Todorovića, zastupljeni sledeći signalistički pesnici: Franko Bušić (tri pesme), Tamara Žikić (dve), klasik signalizma Dobrivoje Jevtić (jedanaest kratkih pesama od kojih su dve kripto soneti; navodimo iscela - najbolju među njima „Ništa je materijal“: za našu kuću / u kojoj je predviđeno / samo disanje // dah u dah), Robert G. Tili (dve pesme iz ciklusa „Društvo nestalih pesnika“), Stevan Bošnjak (dve „metafizičke“ pesme), veoma agilni mlađi pesnik Dalibor Filipović Filip (pesma zasnovana na jezičkoj igri, karakterističnom elementu poslednje faze njegova pesnikovanja), neumorni i večito mlad signalist Žarko Đurović (dve pesme), Viktor Radonjić (dve), Dobrica Kamperelić (jedna), Zvonimir Kostić Palanski (zauzima povlašćen položaj u zborniku tako što je u svom bloku, jedini, zastupljen dvema - tako izdvojenim - vizuelnim pesmama, od kojih je posebno zanimljiv sonet naslovljen „Majmunska posla“), Ilija Bakić (pesma „U nekontrolisanim odjecima“), najbolji mlađi signalistički pesnik uopšte Dejan Bogojević (dve pesme), „saputnik“ signalizma Predrag Bogdanović Ci („Alen Ginzberg dubi na glavi u salonu Udruženja književnika Srbije“). Signalisti ne zaboravljaju ni haiku: Franko Bušić se predstavlja u almanahu sa devet stohastičkih od kojih navodimo jedan (vijori krava / arhitektova motika / pljunula travu), a poznati haiđin (i signalistički) Dušan Vidaković sa niskom od šest signalističkih haiku pesama (navodimo jednu: Pesmičak sopće / na sestriće sekunde. / Hm, prepreda se). Kratka proza je, takođe, i dalje književna vrsta koja signalistima, jednako kao i poezija, odgovara kao književni poligon za ludističko i jezičko p(r)oigravanje. Pored Slobodana Škerovića i Miroljuba Todorovića, pred nama su i ostvarenja Franka Bušića (jedan tekst), Tamare Žikić (jedan), Dragana Mandića (dva), Roberta G. Tilija (jedan), Zdravka Krstanovića (dva), Dejana Bogojevića (dva), Dušana Stojkovića (četiri „kafkijade“) i Džima Leftviča (veoma interesantni kratki „Tekstovi smrti“). Specifična signalistička, duhovita i ironična, proza je „Saopštenje broj 1111“ Milivoja Anđelkovića. Zvonka Gazivoda je zastupljena odlomkom iz romana – „Centrifuga“, a Bogislav Marković „Čarobnom kutijom“, odlomkom iz antologijskog romana Altajski sumrak.

Veoma su interesantni i esejistički prilozi. Dejan Bogojević nudi jedan kratak esej, Džon Bajrum piše o „Nemogućoj tranziciji“ Andreja Tišme, Olga Latinčić o legatu Miroljuba Todorovića u Istorijskom arhivu Beograda. Izdvajaju se prilozi Vojislava Begovića o mejl artu, Gžegoža Gazde „Srpski neoavangardni pokret signalizma“ (enciklopedijska odrednica) i, posebno, „Mogućnosti elektronske književnosti“ Milivoja Anđelkovića. Tu je i Andrej Tišma sa petim „nastavkom“ priloga u nastajanju „Elektronska umetnost i internet“. Dobrica Kamperelić ima, između ostalih, i tekst o multimedijskom projektu „Otvorena svest - otvoreni svet“ i informativni prilog „Belgijski kreativni agensi.“ Žarko Đurović piše o Ekologiji fraze Viktora Radonjića. Dušan Stojković objavljuje iscrpnu studiju „Nepresušna moć pevanja (Poezija sve-čula Miroljuba Todorovića)“. Raniji zbornik Vreme signalizma sagledan je iz nekolikih uglova u prilozima koji su potpisali Dušan Vidaković, Ilija Bakić i Dušan Stojković. I ovaj put jedna knjiga je „proglašena“, učestalošću kritičkih tekstova njoj posvećenim, signalističkom knjigom godine: zbirka eseja Preko granice milenijuma signalističkih „lavova“ srednje generacije Ilije Bakića i Zvonka Sarića. O njoj su pisali Dušan Vidaković, Žarko Đurović i Dobrica Kamperelić.

Još jedan pogodak u, signalističku, metu!

(Objavljeno u časopisu SAVREMENIK br. 168-169, 2009)