Saturday, August 15, 2009

Signalizam: stil i status

Miloš I. Bandić


Pokušaj jednog sintetičkog preseka


S književnoistorijskog stanovišta posmatrano, signalizam je – posle zenitizma, nadrealizma i pokreta socijalne literature – sledeći nov i autohton literarno-umetnički avangardni pokret u srpskoj književnosti 20. veka.

Bilo je, u razdoblju između dva svetska rata, i nekih drugih „izama“ i poznatih književno-avangardnih smerova, kao što su ekspresionizam i dadaizam, – od kojih signalisti priznaju izvesne dodirne tačke s dadaizmom, – i naspram svih njih signalizam stoji takođe prepoznatljiv i samostalan. Bilo je, zatim, nakon oslobođenja, posle 1945. godine, isto tako izvesnih nastojanja da se okupe, da se formiraju neke književne grupe i orijentacije, kao što je, 1956, bio kratkotrajni neosimbolizam, ili, nekoliko godina docnije, folklorna seoska lirska naiva, – ali je tek signalizam, od sredine šezdesetih godina, bio prava avangardna pojava koja je, na stvaralački način, uspostavila kontinuitet s međuratnim avangardno--eksperimentalnim umetničkim istraživanjima i težnjama.

Istovremeno, signalizam se u savremenoj srpskoj i jugoslovenskoj književnosti i kulturi potvrđuje kao jedna izrazita moderna dimenzija i kao apartna umetnička forma i proizvodnja. Bez njega, sve bi, verovatno, bilo drukčije i ko zna koliko oskudnije.

Signalizam je danas ne samo naša domaća kulturna činjenica i grupacija nego i međunarodna, sa internacionalnom reputacijom i kontaktima, što je i prirodno: nova umetnost je sva u prožimanjima, bez međa i ograničenja. Bez obzira na još uvek prilično konzervativan, jednostran i tradicionalan odnos naše sredine i naših stvaralaca prema književno-umetničkim fenomenima, kao i na ne retko još i potcenjivačko-ignorantski, snishodljiv stav prema svemu novom, signalizam nastavlja da pomera okvire i navike umetničkog mišljenja i prakse, ne samo u smislu „revolucionisanja forme“ ili otpora postojećem kulturno-socijalnom stanju stvari, – kako u svojim pregledima i teorijama avangarde takva stanovišta definišu Mario de Mikeli, P. Birger i Mikulaš Bakoš (u priručniku Slovnik literarni teorie, 1977, koji je uredio istaknuti savremeni češki kritičar i teoretičar književnosti Štjepan Vlašin), – nego, pre svega, jednim dubljim i svestranim radom bez suvišnih spoljnih opterećenja.

Za razliku od nekih drugih avangardnih pokreta, signalizam u svom prodoru i kretanju, – tako nam se to bar učinilo, – nije nasrtljivo ofanzivan, negatorski, agresivan, ili bučan i razbarušen, anarhičan, zapaljiv. On deluje, naprotiv, ohlađeno, uzdržano, čak akademski i metodično. Reč deluje tu označava, podjednako, intenzitet i način akcije, kao i utisak koji ona o sebi ostavlja.

To je, uostalom, na neki način već i rečeno u katalogu izložbe „Signalizam '81“, gde se, u uvodnom tekstu, za ranu fazu signalizma kaže da je ona pre „proizvod jedne pesničke laboratorije“ nego naglašene grupne akcije“ i „otvorene borbe“. Borba će uslediti kasnije, ali i tad u odmerenim manirima i bez odviše dramatizovanih povoda i reagovanja.

Ni to nam se ne čini neobičnim. Intelektualno, eruditsko, akademski metodično delovanje u avangardi – koje, dakle, nije strano ni signalizmu, ni njegovom ingenioznom osnivaču i tvorcu Miroljubu Todoroviću – potiče, koliko nam je poznato, od T. S. Eliota, za koga je rečeno da je avangardist bez pobune.

U tom smislu je i signalizam Miroljubov miroljubiv. Tako bar to spolja izgleda, kao jedan od mogućih novih stilova i formi ponašanja avangarde. Time, ipak, signalizam ne gubi ništa od svoje stvarne probojnosti i energije, od svog imanentnog bunta, – a spasava se lažnog radikalizma i površne provokacije, oslobađa se uskogrudne ekskluzivnosti, isključivosti i bezobzirnih egoističkih pretenzija i želje za dominacijom i monopolom grupe ili sekte. Nije, naime, neka umetnost značajna po tome što stavlja nož pod grlo nekoj drugoj umetnosti ili umetničkom metodu, već koliko proširuje opseg slobode u stvaralačkoj raznovrsnosti i duhovnoj koegzistenciji sveta i čovečanstva.

Jedna od važnih osobenosti signalizma je u tome što je on svoj prostor osvajao postupno, u etapama ispunjenim, skoro uvek, novim otkrićima i novim sadržajima a ne žestokim i neobuzdanim izlivima na sceni ravnodušne ili netrpeljive književne javnosti. Zato signalizam nije ostao samo trenutni eksperiment, cvet jednog pomodnog dana, prolazna senzacija jedne burne umetničke sezone, već je postojani napor koji se stalno razgranavao, jezik u ekspanziji raznovrsnih jezika u stremljenju za što obuhvatnijom komunikacijom umetničkih (estetskih) pronalazaka, vrednosti i značenja. Uz to je signalizam, unekoliko, i novi tip modernosti: to je modernost koja ne uživa nadmeno u svojoj sopstvenoj slavi, izuzetnosti ili privilegiji nego proverava uvek šta bi još moglo da se nađe novo i duhovno sveže iza granica uobičajenih, postojećih ljudskih stvaralačkih i tehnoloških mogućnosti.

Otuda otvorenost i dinamizam signalizma kao ambicije i kao permanentnog projekta. To, naravno, ne znači da se signalizam prepušta ćudima improvizacije i proizvoljnosti, – naprotiv. Više, možda, no ijedan avangardni pravac i pokret za koji kod nas znamo, signalizam je dao svoju razrađenu poetiku, svoje sopstveno teorijsko utemeljenje u vidu mnogih manifesta, komentara, traktata, definicija, sistematičnih programskih tumačenja, ponovljenih i ponovo obrazlaganih metodoloških načela u nizu publikacija, knjiga, biltena i kataloga.

U tim dokumentima se uočava odlučnost, pregalačka upornost i doslednost signalizma, bez obzira na izvesne konflikte i pregrupisavanja unutar i povodom njega. Iz tih dokumenata se, takođe, može razabrati šta signalizam želi i hoće a šta odbija, opovrgava i neće, u njima se određuje njegova antitradicionalistička pozicija i njegova moderna usmerenja i ciljevi, njegove preokupacije egzaktnom mišlju, naukom, i poverenje u moć u energetizam jezika koji, u odnosu uzajamnosti, pokreće imaginaciju i fantaziju, sunce, zemlju i sve zvezde, – jezik, dakle, taj drevno-moderni čarobnjak koji može mnogo, ali (ipak) ne sve i ne sve sam.

Kako to već biva, i signalistički manifesti i programi su, ponekad, hipertrofirane ili krasnorečive, patetične deklaracije, – kao što i umetničko-stvaralačka praksa signalizma, u različitim strukturama vizuelne, kompjuterske, konkretne, tipografske, aleatorne, poštanske, gestualne itd. izražajnosti, poezije, eksperimenta nije uvek dovoljno sadržajna i produktivna u svojim nepotpunim ili praznim transcendencijama, to jest u onom stepenu dejstva koji se želeo postići ili za koji se sa sigurnošću veruje i misli da je postignut.

No signalizam se ne može posmatrati samo u tim svojim uzgrednim ograničenjima nego, pre svega, u onom što on u svojoj širini bitno jeste. Kao pojava i stil, signalizam je spektar stilova, postupaka i koprodukcionih medija, on je jedno metodično traganje koje se ne iscrpljuje u sebi samom već ostavlja tragove i rezultate, to je invencija i mogućnost koja se ostvaruje u različitim kombinativnim sredstvima i formama kojima mogu da se posluže čovekov um, mašta i mašina.

Ta univerzalnost signalizma ima temelj već u korenu svog pojma: – nomen atque omen (da se setimo i Plauta): – signal je, naime, kako kažu neke enciklopedije (Britannica, 1965, sv. 24), reč koja je zajednička u gotovo svim evropskim jezicima i sredstvo je transmitovanja informacija pomoću unapred datog koda. Signalizam sažima znake i reflekse fragmentovanog sveta u mozaičnu celinu. Kao multipleksni stil i način mišljenja, kao poetsko-estetska struktura, poetika i kategorija, signalizam je izvan svih standardnih kategorija, jer je proces, jer je otvoreni sistem znakova, poruka i simbola u komunikaciji sa svime ovim zemaljskim i kosmičkim što bi, u svojoj lucidnosti, iznenađujućoj, nešablonskoj artikulaciji i duhovnoj svežini i pregnantnosti, moglo da bude neotuđeno, oslobađajuće i blisko ljudskom biću.

Mnoge velike obaveze i zadaci su tu pred umetnost postavljeni. Ostaje nam, međutim, da se, uprkos svemu, i svima, nadamo: umetnost će izdržati.

Signalizam ne obara jarosno sve „večne“ zakone umetnosti, ali i ne podilazi ljudskim slabostima u oslanjanju na lake i proverene umetničke proizvode, ukoliko ne smatramo da (signalistička) vizuelnost, slika ne pogoduje delimično čovekovoj sklonosti ka beznapornoj i lagodnoj komunikaciji. Ta sklonost, te slabosti su, ipak, nepoštedno ironizovane. I zato, kad traži razumevanje i bliskost u komunikaciji, signalizam ih ne traži u predelima sentimentalnih, emotivnih i drugih sličnih dopadljivih fabulacija, već tamo gde se začinju dublji odnosi i temelji ljudske delatnosti i postojanja. Signalizam je, naime, na svom početku bio zainteresovan za egzaktne suštine i poreklo stvari (i svemira), bio je zasnovan, projektovan u strogoj relaciji s naukom, i pod nazivom scijentizam pozivao se na naučni duh i na rezultate savremene, moderne nauke.

To, međutim, ne mora biti onaj scijentizam o kome govori Renato Pođoli, u svojoj Teoriji avangardne umetnosti, gde kao argument navodi iskaz Žana Koktoa da je poezija – elektricitet.

U sklopu scijentizma nastala je Planeta (1965), prva pesnička zbirka Miroljuba Todorovića koja je, u njegovom i sad već impozantnom i mnogostranom opusu, do danas sačuvala poetsku neobičnost i lepotu novine, volju da ne ostane „pred ključaonicom sveta“ već da se otisne u neslućene prostore i da tamo potraži svoje „beskonačne konake“, kako bi (u naslovu jedne pesme) rekao Oskar Davičo.

Planeta u nekim svojim lirskim slojevima i supstratima još uvek sadrži izvesne odjeke i tragove Branka Miljkovića, bez koga se, početkom šezdesetih godina, pa i kasnije, poetski govor nije mogao gotovo ni zamisliti. Ptica, sunce, cvet, smrt, biljka, zvezda bili su, međutim, kod Todorovića samo okvirni rekvizitarijum iz kojeg će se on okrenuti drugim, bitnijim stvarima, i situacijama, gde će subjekt, poetsko „ja“ biti uključeno u čista, sublimna lirska stanja i raspoloženja, i – uporedo, i sve više – u naučne činjenice i egzaltacije, u veliku kosmičko--scijentističku avanturu, gotovo mitskih pobuda i razmera. Protoplazma, kristali, gravitacija, Ajnštajnova teorija trebalo je – kako se u Planeti sugeriše – da postane nova Pesma nad pesmama.

Koliko god inspirativno ili impresivno, naučno polje se nije pokazalo dovoljnim zato jer ono što je još A. A. Ričards (u svojim Načelima književne kritike), uz dosta neodređenosti, zvao „naučnom primenom jezika“ može biti i neprimenljivo, zato jer poetizacija nauke – kao i svaka poetizacija bilo čega – može da se izvrgne u sasvim nepoetsku izveštačenost, i pesnik je, u pravi čas, učinio preduzimljiv korak dalje, odbacujući scijentistički mehanicizam vizije i čuvajući, zadržavajući izvesnu (recimo) robusnu spiritualnost koja će, i kasnije, biti jedna od glavnih odlika signalizma.

Todorović je tako otpočeo čitav istraživački pohod radi stvaranja i primene nove poetske građe, novih ekspresija, slika, konstrukcija, apstrakcija, simbola, signalističkih čarolija, fascinacija, asocijativnih prepleta i rasvetljenja. Nije ostao zasenjen naukom. Ovako, naime, hipostaziranje, fetišizacija nauke, pa i avangarde, jezika i drugih sličnih pojmova i fenomena uvodi u pustoš vanliterarnih stigmatizacija, uniformnosti i ekstremizma. Kao da je naslućivala tu opasnost, i Planeta je, pored kosmičkih opsesivnih zanosa i naučno-poetskih identifikacija i projekcija, donosila i neke nove impulse i signale – „mirisanje značenja“, „svetlosne promaje“, momenat igre, ironične dosetke, diskretne cinizme, proseve humora koji će se, potom, uobličavati dalje u Todorovićevom verbalnom poetskom korpusu, u njegovim narednim pesničkim zbirkama, do nedavne Chinese Erotism (1983), do vizuelnih i drugih istraživanja.

To je sad već zasebna tema koja nadilazi svrhu ovoga radnog i prigodno sažetog osvrta. Ali bi se morali makar spomenuti i neki drugi doprinosi signalizmu. Tu, zasad, najpre mislim na tekstove, manifeste i eksperimente Ljubiše Jocića, na Belu knjigu Milivoja Pavlovića, klasičnu u svom opiranju „ispunjenosti“ i klasičnosti, na Ostoju Kisića i njegove efektne parodično-satirične prizore, odnosno Motive iz književne istorije, kako ih je on nazvao.

Treba svakako spomenuti – od onoga što mi je poznato – i Jaroslava Supeka: pored Todorovićevih i Jocićevih socijalno-kritičkih i humanističkih predloga i viđenja, i generalnog stava antientropije kao jednog od fundamentalnih signalističkih filozofskih postulata, Jaroslav Supek u signalizam unosi (katalog „Signalizam '81“) i preciznije socijalne, klasno-revolucionarne, demokratske težnje i globalne simbole. Ta orijentacija Supekova je u signalizmu danas jedan od novih momenata punoće i kvalitet od opštije i posebne važnosti.

Ovo je, razume se, tek skica svih onih ideja, vrednosti, poslova i aktivnosti u signalizmu i oko njega, o kojima bi se – čak i u ovom ne baš optimistički raspoloženom vremenu – sa izvesnim optimizmom moglo reći: nastavljaju se, i nastaviće se.

(Deo ovog teksta publikovan je u zborniku „Signalizam – avangardni stvaralački pokret“, Kulturni centar Beograda, 1984. Tekst u celini objavljen je u časopisu „Književnost“, broj 1-2, 1989, str. 191 – 195.)

No comments:

Post a Comment