Napred u antologije!
(„Nostalgični krejoni“)
Gde je i šta je signalizam danas? Da li ga je zadesila sudbina ranijih književnih pokreta koji su ili „umirali“ brzo ili trajali produženo nesvesni da su odavno zašli i „ispali“ sa glavne literarne scene? Ubeđeni smo da je signalizam, zahvaljujući pre svega ogromnoj energiji, neprestanom menjanju, a u poslednje vreme inovantnom i inventivnom vraćanju - uz vidljivo „bogaćenje“, i vrednosno - ostvarenom, nesvakidašnjem talentu Miroljuba Todorovića, itekako živa i zanimljiva književna činjenica. Grupa se osipala, ali su joj, s druge strane, pristupali novi autori koji su, donoseći prepoznatljivo stvaralačko pismo, pokazivali, i dokazivali, da pripadanje jednom književnom pokretu ne znači istovremeno i nužno po vrednost literarnog dela pogubnu uniformnost jednaku bezličnosti. Pored pravih signalističkih pisaca, tu su i oni koje (poput Dejana Bogojevića ili Zvonke Gazivode, na primer) možemo nazvati saputnicima oveg pokreta. Poslednji signalistički, ili bolje - neosignalistički, „talas“ predvodi, uz Iliju Bakića i Zvonka Sarića, Slobodan Škerović. U nedavno objavljenom zborniku signalističkih radova, koji je po njegovom esejističkom tekstu i naslovljen - Demon signalizma (2007), pokazao se kao zanimljiv i provokativan književni kritičar i esejist. Prošle godine je u Svetskim sveskama Beogradske manufakture snova, objavio zbirku naučno-fantastičnih priča Sve boje Arkturusa. Pre knjige o kojoj pišemo štampao je dve pesničke zbirke: Srca (1987) i Indigo (2005). Druga poetska knjiga bila je, vidi se to iz današnje perspektive, pravi i vrednosno ujednačen (i pored toga što su u zbirci pesme koje su nastajale u širokom vremenskom rasponu: od 1979. do godine kada je ona bila objavljena) uvod u Jerihon, Jerihon. One čine, zapravo, pravi pesnički diptih. Stoga ćemo se najpre, najkraće moguće, zadržati na njoj.
Sastavljena je od dvanaest dužih pesama, gotovo pravih poema: „Amondilana“, „Flashback na Mihalkova iskušenja“, „Heroes“, „Iskopine“, „Set“, „Oriks“, „Poklon“, „Rigel“, „Indigo“, „Mirage“, „Elektronske trepavice“ i „Eris“. Gotovo su izbrisana velika slova (nema ih čak ni u naslovima pesama); maksimalno su redukovani interpunkcijski znaci. Za uzvrat, sve je u pesmama, potpuno u duhu sržnog signalizma, znak. Zbirka revitalizuje scijentističku varijantu signalizma, onu koja je bila i začetnička za ovaj književni pravac. Nimalo slučajno, pesme „pevaju“ o gradovima, specifičnoj i poprilično iskošenoj „geografiji“, neboderima, reklamama, neonskom svetlu... Vrve naučnim terminima i rečima stranog porekla. Kombinuju ih sa mitskim i kvazimitskim, tako da se dobija zanimljiva i pesnički itekako produktivna i provokativna simbioza arhaičnog i modernog, mitskog i naučnog. Pesme katapultiraju duhovnu magmu. Čine to vizuelno zmijoliko. Ne retko se stih svodi na jednu jedinu reč. Ekspresionistički se kumuliraju, veoma često ekspresivni, glagoli. Stihovna rečenica se tako lomi da se (doprinose tome i česte elipse) dobija slika grča iz kojeg se peva eda bi se oslikala lomljivost ljudskog bića i postojanja uopšte. Ja se kaleidoskopski zamenjuje sa On. Pesma u svom dubinskom jezgru nosi izlomljenu „priču“. Česte su apostrofe. Postmodernistička citatnost pokazuje da je pred nama, ponešto prikriveni ali nesporni, poeta doctus. Ima i stihova namerno konstruisanih tako da asociraju na poetski neoprimitivizam. Javlja se i rima. Nekoliki kratki stihovi nalikuju oneobičenim poskočicama. Kao daleke poetske preteče ukazuju se Laza Kostić i, nepravedno skrajnuti a osobeni, Todor Manojlović. Postoji gustina kazanog. Skrećemo pažnju na dve reči: razvražiti i samojeda (imenica). Posebno se pamte demonski ofantastičene pesničke slike zasnovane na oksimoronu koje, ne retko, dosežu do ogdennešovskog gorkog humora. Primere uzimamo iz pesme „Amondilana“:
drhteći / kao želatin / metastaza;
vreli potoci misli;
jecajući od smeha;
Kasnije / jednom / a to je bilo možda / pre dve tri hiljade.
Jerihon, Jerihon je skladan od tri poeme („Jerihon, Jerihon“, „Nostalgični krejoni“ i „Delaver“) i pet kraćih pesama („Nijagarine pornografije“, „Plač hrisolita“, „Selektivna entropija“, „Titanik“ i „Bela povorka“). Pesnik uspeva da opesmotvori ključni poetički stav iznet u eseju „Demon signalizma“: „Sam jezik, u poeziji, više sliči na bič, na strujni udar, nego na nanizane reči.“ „Aktiviranje“ jezika, rudarenje u njemu, najpre otkrivamo u čitavom nizu potencijalno neologističkih reči (pridodajemo im i žargonizme, provincijalizme, deminutive i nekolike kolokvijalne izraze, kao i vulgarizme): bildovati; brađevina; brboljomuditi se; brzibod; vrnuti se; govance; gužvanjac; guzored; detelinožder; dlačak; dramež; drvenjara; drek; dupe; žabožder; žvrckati; zajediti; iluzo-cvet; isklonjati; jecomanija; karfilisanje; kevlar; kenjara; klepnuti; kožurača; krdoljubac; krevetaš; kreozotisati; krepavac; krkačina; krmeljac; `laditi; ladovina; ledožder; lezileb; mapiranje; mišojed; nadrkan; nadsaharje; naždrljekati se; nasrati se; otkroviti se; ofajditi se; očedomoriti se; pandrčak; perogmaz; plazmirati; pokvadratiti se; pomodariti; popereciti se; razkonzervisati; seronja; sprčiti; snovrenje; shrpiti se; tabačina; tigrorogaš; tkivance; torbuljak; turiti nos; ukoštačiti se; urahitičiti; urlikavac; filokalisati; hvalospevište; čepulja; čerupnuti; džaba; dživdžan; džogirati; džomba; šestaroljubac; šija; šortkatovati. Navodimo i katalog stručnih termina, iz stranih jezika pozajmljenih reči (svi primeri su preuzeti iz jedne jedine pesme - „Plač hrisolita“; Škerović ovakvim postupkom podseća na pesnika srpske moderne Simu Pandurovića): albedo; alkemijski; antropozoa; bionički; in vitro; individualizacioni; kataliza; kataraktično; kateter; megaloman; mistika; paranoja; psionički; sinapsički; supstrat; tinktura; trakt; fluks; formula; hrisolit.
Najviše domete Škerović postiže u poemama. One su stvarane rukom majstora koji je u stanju da vitla poetskim masama izdrobljenim na sitne atome koji su, u isti mah, i slike-blesci za sebe i pazle sastavnice razigranog mozaika. Sve je u njima dinamično, zaplamtelo. Iako se Škerović, na prvi pogled, vraća počecima srpskog signalizma, Todorovićevim zbirkama Putovanje u Zvezdaliju i Planeta, on to čini na osoben, svakako originalan način.
„Jerihon, Jerihon“ se sastoji iz nekolikih - „kosmički“ - imenovanih delova. Nalik je na poemu-sazvežđe. Njome se knjiga otvara, po njoj se ona naziva, iz nje sve ostale pesme izviru. Prisutna je kumulacija međusobno raznorodnih stvari (npr. zurle, koze, plazma-ekrani, softeri, donji veš i dr.) čije semantički sukobljeno ređanje izaziva komične efekte. Kao suprotice javljaju se, takođe, na primer, džez i varvari. Ubacuju se, i ne samo u ovoj poemi, elementi indijske filosofije i religije. Postoje kurzivni umeci koji iznutra talasaju pesmu. Vreme je svevreme, kao što je i prostor sveprostor. Sve granice i moguće deobe su izbrisane čelicima moći. Pred nama je gigantomahija. Divovi promiču stihovima. Pesnik neprestano drži ruku kojom piše (stvara duhom, pomalo mistički) u torbi u kojoj su smešani, amalgamisani, raznorodni mitovi i legende. Ima se utisak kao da do nas, pri čitanju poeme, dopiru, i blago nas dodiruju, golicaju - palacajuće - praistorijske niti. Uostalom, Kron ne zna za anahronizme, a mi smo zarobljeni u kavezima ulica.
„Nostalgični krejoni“ otkrivaju nekolike poetičke postavke koje su okosnica čitavog pesničkog i proznog opusa autora o kojem pišemo, a koji se mogu“pokriti“ osnovnim zahtevom: nauka u službi poezije - ej! Spomenuti su, humorno personifikovani, perfekti zadrigli. Kliknulo se: napred u antologije! Ali i: nazad u pustinju / milu! Poseglo se i za radosnim gorolomnim uzvikivanjem, bratimljenjem sa prirodom i svime postojećim, nalik na slične poetske postupke mladog Rastka Petrovića (no, kod Škerovića posle kliktaja sledi skrivanje, šmugnutost u tamninu: joj! sledi oj!):u epopeji ovoj / čudom se nekim / iz lužine razgrće / (jedva se miče) / moj stari / hrapavi glas / oj! (čuj kako / kliče) / oj! joj! / al brzo u kostret / šmugne / zna šta mu sledi! Kroz otuđenje stiže se do oljuđenja: Humorom (i crnim, pod vešalima): nije bilo ovako veselo / još od potapanja / Titanika / (...) / nagaravio brkove / pa se slika za / magazin / a svemirski brodovi mu / parkirani u / devetom krugu / tamo se prže / kapetani i kormorani / a štefice kuhaju kavu / Ajhmanu. Personifikovanjem, takođe: hacijenda se namrštila. Čak i onim koje je rableovski groteskno: suvi prdež / duše. Snovno / nadrealno isijava iz kolažnih stihovnih kombinacija: u raju se odmaraju / nosorozi / šmrču crveno blato / oči im vade svetice / kardiogrami svetlucaju / svi su mrtvi / (...) / sve to što ne videste / okom Kiklopa / ima li težine / osim tišine.
Težinu tišine nalazimo i u kratkoj pesmi „Nijagarine pornografije“ u kojoj je Eros zadobio i morbidno, u humor zaodenuto, lice Tanatosa, postao Eros-Tanatos, crnohumorni Janus: razmahnula loknicama vila / olizala zapešća junaku / gricnula mu venu. Gotovo sve pesničke slike prisutne u Škerovićevim pesmama su ambivalentne i mogu se „pročitati“ najmanje na dva različita načina.
Dovoljno je pročitati, u prvom izdanju Leksikona stranih reči i izraza Milana Vujaklije, objašnjenje reči Morg upotrebljene u završnoj poemi zbirke „Delaver“: nadutost; naduvenost, nadmenost; mrtvačnica u Parizu, te se uveriti u višeznačnost pojmova / simbola (majstorski prikrivenih) Škerovićeva pevanja. Pesnik pesme gradi koristeći se iskustvima stripa i filma. Spaja, epifanijski i nadrealistički u isti mah, reči kao što je slučaj, na primer, sa sintagmom: bedra aliminijuma. Najponornija pesnička slika čitave zbirke nalazi se upravo u završnoj njenoj poemi: ... bog lasera / krvari bičevima mraka / (...) / Bog stupa u sili / i pali kandila / zlatookih soprana // Zemlja, izlizana / tog sudnjeg dana, / iskrsava kao rana, / iver u irisu / menuet u metronomu / Ludeviga vana, / iskrsava radost iz bola / i u ognju škrgut plača. Ne sme se zaboraviti ni čvrst zagrljaj života i smrti usred svevremena u kojem je budućnost ono što je davno bilo a prošlost ono što se sada zbiva i u budućnosti nastavlja to da čini, pravi metafizički udarac duhovnom sabljom. Nalazimo ga u završnim stihovima zbirke, onim u kojima se Morg otelotvorio pred ništavilom postojanja: posmatra Morg sve u odlaženju / buku u titrajima svetlaca / bol sveta u utrobi pripovedača / krik Mesijinog izdisaja. Buka u titrajima svitaca odjek je, ranije, težine tišine. Sve je u Škerovićevoj poeziji, kao u u sumatraizmu Miloša Crnjanskoj, u vezi jedno s drugim.
Posle nenadmašne humorne zbirke Svinja je odličan plivač Miroljuba Todorovića nisam pročitao nijednu signalističku (bogme, i ne samo takvu) pesničku knjigu koja bi nas osobenim humorom ovoliko, i bukvalno, bombardovala.
No comments:
Post a Comment