Lakim korakom u svim smerovima

Ilija Bakić i Zvonko Sarić


Vreme prelaska iz drugog u treći milenijum (bez obzira kada taj tren nastupa, da li onda kada to kažu naučnici ili kada se to masama hoće) sasvim je prigodno ali i pogodno za sameravanje svekolikih (ne)uspeha dosadašnjih civilizacija a da bi se odredilo gde jesmo tj. nismo, šta (ni)smo uradili i kuda bi valjalo dalje. Kada je, pak, reč o signalizmu, avangardnom umetničkom pravcu (što, dakle, podrazumeva nemirenje sa etabliranim kulturnim pogledima-šablonima i otklon ka neistraženim prostorima) dolazak narečenog novog doba upravo je ono za šta se pokret pripremao i čemu je težio. Jer, svojevoljno uronjen u brzu, mikro-makro svakodnevicu poslednje četvrtine XX veka (koju je tromi akademizam uporno prenebregavao) signalizam je osećao i obznanjivao damare, snagu te matice i slutio njene smerove, spreman i voljan da prati tok ali i usmerava ga. Otuda, pitanje za signalizam jeste: koliko je umetničke slobode osvojeno do sada i koliko će se osvajati od sada.

Signalistički stvaralački pokret ulazi u novi vek. Dominantan populistički model, zasnovan na industriji zabave, nudi kulturni model u kojem su posmatrači pasivni. Naizgled, u ovom vremenu kada u društvenom životu preovlađuje spektakl, nema prostora za umetničku praksu koja teži radikalnim promenama u oblastima ljudskog duha i kulture. Pristajući da egzistira u kulturnom prostoru u kojem niko ništa bitno ne može učiniti, tekuća umetnička praksa pruža alibi za modeliranje tog i takvog kulturnog prostora. Signalistički stvaralački pokret ne pristaje na neutralnost radi sticanja etablirane pozicije usled proizvodnje hijerarhije vrednosti na tržištu umetnosti. Nećemo biti stidljivi. Kažemo NE ispostavljanju cena za slike i poeziju, kojima se ukida mogućnost emancipacije.

Ključ signalizma je, za sada i ubuduće, njegov amblem - osam smerova, bliskih i dijametralno različitih a istovremenih i istovaljanih, iz kruga šiklja na otvoreno.

Ako je Mao Ce Tung govorio da treba da cveta 1000 cvetova, signalizam diže ulog na 1 000 000 cvetova, svestan da je fizičko-duhovna stvarnost nemerljivo bogatija. Stoga su smešno/tužni svi nametnuti umetnički kanoni-prepreke etabliranih grupa nevoljnih da se odreknu, pred navalama novih energija, svoje moći kojom sude o tome šta/ko je vredno. Granica za umetnost je dar stvaraoca. Jednovremeno mnogoglasje, haos i anarhija kakofonije bolji su od horskog jednoglasja.

Signalizam odbacuje naivno samoljublje. Signalistička dela nisu roba. Signalizam ne teži da bude prijatan.

Pogled na novi milenijum otvara više pitanja no što ima odgovora ali dobro pitanje sadrži u sebi polovinu odgovora.

Signalista ne žmuri pred stvarnošću. Signalista mora biti svestan svog vremena, pripovedajući verbalno i vizuelno u gigantskom svetu savremene umetnosti, afirmišući identitet ličnosti, nasuprot psihologiji gomile. Pripovedajući, signalista ne podleže primitivnoj želji za 'potpunom slikom'. Umetnik nije Bog.

Poezija je Bog. Poezija sme sve.

Uvek mora da bude drugačija a, pre svega, oslobođena autocenzure.

Signalizam ne slavi mitomanske kultove. Odbacujemo mit o Umetniku. Mit koji zahteva privilegije. Signalisti nisu fantastični umetnici koji teže da sebi overe počasnu parcelu na bulevaru opruženih. Umetniku ne treba da se prašta. Ne izbegavamo odgovornost praktikujući ludizam, za koji ne očekujemo ciničan aplauz upućen detetu-umetniku. Signalista provocira praktikujući ludizam, ne tražeći zaštićenost od strane merodavnog foruma - vaspitača u umetničkom vrtiću.

Signalistička poezija mora da izaziva mentalne šokove, vrisku, zanemelost.

Ne postoje nužna sredstva izraza. Do njih se stiže eksperimentom. Postavljamo pitanja. Pokušavamo pronaći odgovor oslobođeni tradicionalne misli, kombinujući različite signalističke žanrove verbalne i neverbalne poezije, stvarajući poetske diptihe i triptihe. Signalizam zahteva multimedijalnu poeziju.

Mora se kopati u jeziku. Duboko.

Vršimo pritisak na jezik.

Ne okrećemo se od socijalne stvarnosti. Nema mesta za spontani lirizam koji je nesposoban da se suoči sa realnim životom.

Stih ne treba da dočarava sliku već da slika bude. Ne dočaravati pokret već to biti. A da bi se stiglo do ovog stanja mora se početi sa 'ostvarivanjem' u stihu osnovnih pojmova: toplo-hladno, svetlo-tamno.

Kad naučimo da tako stvaramo moći ćemo da prtimo staze u negaženom snegu.

Zanima nas umetnička praksa koja izaziva interaktivne reakcije. Tako će umetnost zadržati estetsku autonomiju koja je u ravnoteži sa životom.

Neka u pesmi paralelno stoje iste reči različitih jezika (srpskog i papuanskog...) i dotiču se zvučno, kotrljaju pod jezikom i bude asocijacije iz nesvesno-arhetipskog.

Pesme čitati glasno i tiho, mucavo i tečno, od početka ka kraju i s kraja na početak, na preskok. Graditi mnoštvo doživljaja na temelju jednog dela, odricati se zadatih, propisanih objašnjenja i tumačenja.

A sudari iste reči iz različitih disciplina, rakursa i diskursa, u kojima se značenja prelivaju i razlivaju, vrtlože, izazivaju vrtoglavicu?

Sloboda umetnikova vapi za slobodom doživljaja stvorenog.

Koje će novine doneti tehnički razvoj? Šta kad vizuelni segmenti pesama ožive, počnu da šetaju predloškom i razmeštaju tekst? A ako/kad slova krenu da skaču u vis i dalj?

Virtuelni odlazak u poeziju doneće utapanje, ronjenje, lebdenje, disanje stihova i slika u neponovljivom spajanju drugog sveta. Potpuno prepuštanje samozaboravu u lepoti koji gradimo i koji nas gradi, to je zadatak i povlastica nekih budućih umetnika u novom mediju.

Umetnost radi umetnosti bila je prezrena od onih koji u ovim kreacijama traže poruku-pouku. A šta ćemo sa radošću autora i onom koju oseća konzument dok je otkriva? Dolazi li doba Homo Ludensa ili ga valja i dalje zatirati svim sredstvima?

Gde se može ići van smislenosti? U nemušto, onomatopeju, mehanicizam ponavljanja - što sve liči, i jeste, muzika.

Ili ostati na ivici i dubiti apsurdizam i oksimorone.

I konačno, ili napokon, posle sve ugrabljene i otete slobode u granicama postojećeg, valja uzeti i onu najveću, valja stvoriti signalistički jezik na kome će se pisati stihovi.

Likovne umetnosti oslobodile su se tereta figurativnosti odlaskom u apstrakciju. Muzika je oduvek bila najslobodnija. Poezija mora da barata uređenim sistemom reči ali zašto ne bi stvorila i svoj jezik što će je odvesti u novu, paralelnu stvarnost, lišenu balasta fizičkog tela sveta?

U tu stvarnost mogli bismo se uputiti lakog koraka.

Bez osvrtanja.

(„Signal“, No. 21, 2000.)