Demon signalizma

Slobodan Škerović

Šta jesmo, a šta nismo –
Čovek je san jedne senke.
Pindar

U istoriji signalističkog pokreta izuzetno je izražen tragalački momentum, a samo traganje je za nepoznatim, neotkrivenim, za istinom. Očitava se velika zaljubljenost u samo traganje, u otkrivanje i prolaženje kroz nezamislive kovitlace materije i energije u kosmičkim razmerama, a ono za čime se traga ostaje uvek nedosegnuto iza sledećeg koraka. Naravno, ovakva ljubav nije perpetuum mobile, jer viša sila ne dopušta beskonačni kret. Iako je pesnička vizija sveobuhvatna i sveprodorna, ona ne može predvideti neočekivano, odnosno slučajno, pa sva egzaktnost i perceptivnost koja se haotično komeša ili uređeno slaže prestaje kada niotkud iskrsne saznanje, pa onaj kosmos ka kome je poeta nezadrživo hrlio sada prelazi u odlazeće stanje, a poeta ostaje tu, sa istinom koja je tako iznenada banula i više neće da ode.

Sve stane na zvuk tišine. Signal – iskorak, ono što spasava čoveka od rđave beskonačnosti nesaznatog, jer nesaznatih stvari ima neizmerno mnoštvo – jedno se naslanja i nadovezuje na drugo – taj iskorak nadvladava pokret, te tako i sam signalistički pokret postaje signalizam, onaj koji „stoji tu gde jeste“, kao žiža svemira, kao stožer oko kojeg nema više ničeg neviđenog.

Ovakav horizont je osvojeno iskustvo, i kao takav prevazilazi želju za traganjem – on otkriva stvari i svet oko nas, on otkriva onu vezu između čoveka i sveta. Na tome mestu pesnik i sam posumnja u svoju želju, i tek tada mu postaje jasno da je ta neizmerna želja bila nešto više, nešto darovano od samog postanka – snaga vere, koja omogućava dodir s nesaznatljivim, prekoračenje vidljivog, egzaktnog, objektivnog.

Sam signalistički metod, u skladu sa suštinom signala[1], jeste metod održavanja napona između istine i laži, on je sila koja ne dozvoljava da ono što se lažno predstavlja prevlada i zatoči čoveka u kazamat zabluda, u patnju trpljenja neumitnog raspadanja stvarnosti i konačne smrti – jer smrt materije, entropija, postoji tamo gde prestaje sila, gde je iscrpena energija. Ovaj metod, korišćen od genija, radikalno je drukčiji od metoda manipulacije kojim se koriste autori čiji su ciljevi, takođe radikalno, drukčiji, kojima nije svrha doticanje istine.

Ako je signalistički metod – metod sile, onda je ovaj drugi metod – metod manipulacije materijom, koji ne uspeva da udahne život u mrtvu tvar. Dobar primer je onaj Borhesov, apsurdni skok iz ozidanog lavirinta u lavirint pustinjskog beskraja, u aporiju – tako i metod sile nadilazi bespuće, u svakom trenutku stvarajući svet – nov svet, a pesniku ne ostavlja vremena da se izgubi u njemu. No Borhes je bio loš primer mnogima – imitatorima ovog nadahnutog postmodernističkog pisca, koji su stil zamenili za metod, pa je umesto sile sadržaj, pa i sam način izlaganja, dobio najveći značaj. Utopljena u sopstvenom sadržaju, postmoderna večito izdiše i preporađa se u helijumskom krugu zatočene energije.

U nauci je signalizam poznat kao „Maksvelov demon“[2]. Ovaj demon preokreće večitu težnju sistema da padne u letargiju, da se zamrzne, da sve stane, da se ne pronađe izlaz. Uvođenjem reda, tako se kaže, prevladava se entropija. No, može li se „uvođenje reda“ shvatiti kao da ima osnov u materiji koju uređuje? Uređuje li se materija sama?

U signalizmu je red proizvoljnost u odnosu na čulno – čulni utisci su ti koji bivaju uređeni, oni se kao takvi i doživljavaju. Ono što vidimo uredilo je oko, ono što znamo, uredio je duh. Nije iz reda materije iznikao život. Red u signalizmu je upravo dejstvo pomenutog demona – stvaranje.

U religiji, ponikloj neposredno iz filozofije, sveštenici se „zaređuju“ – dovode se u red izdvajanjem iz sveta, monaštvom, jednobitnošću. Oni koji znaju, ne hrle više svetu, svet hrli njima. Takav je signalistički metod. Stvaralac isijava, ne prosto svetlost, već čitav kosmos, koji mu se vraća kao sopstvena čulnost. Istraživanjem te čulnosti ne odlazi se od sebe – takav pad je nemoguć. Ovo je vera signalizma.

U signalizmu nema izmišljanja – to je specijalitet loših postmodernista. Zamisli to, postavi sebe u to, progutaj to, progutaj sebe u tome – tako pišu loši pisci. Ako čovek koji je zakoračio ponovo dodirne stopalom tlo – to je loša poezija. Kao crtani film – dobra poezija barata nemogućim i od njega čini uređenu stvarnost, savršen dom za slobodni duh. Ali stvaranje u poeziji nije izmišljanje – kada se izmišlja, između izmišljenih stvari nema nikakvog napona, nema nikakve struje koja nosi čitaoca, nego se na njega nabacuje šljam, kao zemlja na mrtvaca. U stvaralačkom postupku dominira sila, ona je ta koja nosi, a ono što se vidi je materija pored i kroz koju se prolazi bez otpora.

Signalizam je porodio vizuelnu poeziju – poeziju u kojoj su reči i jezička sintaksa zamenjene vizuelnom sintaksom znakova, metareči, vizuelnim ritmom, skokovitim kretanjem kroz eter. I pokret tela može biti takav. Sam jezik, u poeziji, više sliči na bič, na strujni udar, nego na nanizane reči. Kome je stalo do reči? Stalo je do onoga što šiba – do heraklitovskog biča – do jednog jedinog ulaženja u reku – jednu jedinu. Zamke prošlosti i budućnosti koje se stiču u sada, u sebe hvataju one koji bi da ulaze i izlaze po želji, iz i u jedno te isto. Ali u poetici signalizma ne protiče voda-voda, onaj koji poznaje stvari, ne vidi sebe kao stvar. Ulaženje i izlaženje, to rade loši junaci još gorih pisaca, voda ih kvasi, vatra ih pali.

Njihov razum čini da zaborave da je opis samo opis, i pre nego što to shvate, ljudska bića su zarobila svoju sveukupnnost u začarani krug iz koga retko uspevaju da izađu tokom svog života.[3]

Iz odmeravanja s materijom, iznenada, otpočelo je odmeravanje s apeironom. Stalo se i suočilo s neshvatljivim. Kao Edip u susretu sa sfingom, poeta čini salto mortale, napušta svet i u tome nalazi izlaz. Nije svet ono što se mislilo, i ne valja reći „nije svet bio“. Nego on nije prostor u kome se živi. Šta jesmo, a šta nismo – upitao je pesnik – čovek je san jedne senke – rekao je. Sva mišljenja odlaze, zamenjuje ih saznanje.

Apeiron, koji se čulima ne može razotkriti, otkriva zauzvrat pesniku njegovo pravo stanje – stanje slobode. Saznanje nasuprot mišljenja – to je signalizam nasuprot izmišljanju. Poigravanje intelektom prosečnog čitaoca, još gore, namera da se piše za prosečnog čitaoca, ta kobna bolest postmodernizma, u koga se može utrpati doslovno svako, motivisano je ne stvaralačkom silom, već sitnim računom, beskonačnim zbrajanjem apoena univerzalnog društvenog medija razmene. A beskonačno se ne može zbrajati i oduzimati, ono izmiče računu, ono ne dozvoljava računanje.

Izmišljanje čoveka, evolucije, padanje ničice pred bogom napredovanja, i postavljanje beskonačnog protoka vremena prema postanku i kraju ljudske egzistencije, kao bafera koji treba da sačuva krhko ljudsko biće od moćnog udara sile istine, dobro funkcioniše samo dotle dok se apeiron ne oglasi. Kada se to dogodi sve se ruši i nastupa „druga smrt“ – onostrani život koji ne trpi.

Koji ne trpi laži i besmislice, zabavu i dokolicu. Koji život nije življenje, već iskušen život.

Apeiron nije drugo lice – poete ili sveta. Svet bez njega je svet fantoma, ljudi bez njega – snoviđenja jedne senke. Oglašava se znakom; (koji) prodire kroz svu gustinu buke viđenog, čujenog, mišljenog. Kada se oglasi...

Čovek ili jeste, ili nije – govori signalizam. Ako apeiron voli ljudsko biće, on ga voli i u mukama pakla, ali teško onome čoveku koji, na mukama, ne voli apeiron.

Egzistencijalni momenat signalizma ogleda se u strogo anarhičnom poretku koji vlada među stvaraocima. Tradicija? – u signalizmu takvo nešto ne postoji. Koji se stvaralac oslanja na tradiciju? – pa on se oslanja na stvaralačku silu, a ne na prašnjave puteve kojim su nekada neki hodili. Odnošenje prema autoritetu – u signalizmu toga nema. Ako se stvaralac klanja drugom stvaraocu, on kao da se klanja sebi, tu nema distance, visine i poniznosti.

Ono što je nekonvencionalno, to je izlaz iz začaranog kruga, odustajanje od razumskog reda. Tako je i pesnik-samoubica, koji je jednom zagovarao koračanje samo levom, iznenada zakoračio desnom, vođen nevidljivom silom apeirona – i prekinuo opsesivni život ulančen u ideološku smrt. Zašto bi ga signalista žalio? Svrha života je istina i on se samo u istini iskušava. I oni koje je ideologija prikivala na krstove i spaljivala na lomačama – znali su da je Bog bol, i da je suočenje s bolom, jedna tako nekonvencionalna stvar za život nadahnut konformizmom – onaj iskorak koji zamenjuje laž za istinu.

Lažna nekonvencionalnost, izmišljanje neobičnosti radi sebe same – to je čovek koji se šminka pred ogledalom da bi izgledao. Pa onda, zadovoljan sobom, izlazi u svet i umišlja da drugi vide isto što i on – lepotu samu, ulepšano ružnilo. Signalista se oduševljeno smeje opisu sveta koji daje vojvoda Draško u najznačajnijem odeljku Gorskog vijenca, koji se, odeljak, potpuno zanemaruje u obaveznoj lektiri. Zašto bi jedan tako nekonvencionalan, pa makar i izuzetno kritički i duhovit, opis ljudske društvene stvarnosti, zapao za oko konvencionalnim učiteljima, prenosiocima (istorijske) tradicije? Ono signalističko u našoj tradiciji, prosto nije označeno. Ali označiti znak kao takav – pa to čini sam znak!

Problem s tradicijom je u tome što nju uređuju konzervativci, ljudi koji bi da žive u zamrznutom svetu. Od velikih autora pravi se izbor dela koja ne štrče, Domanović se veliča kao veliki satiričar, ali njegova dela se ne objavljuju već šezdeset godina unazad! Zato što sva štrče. Sve ono što je rečeno o Meši Selimoviću, nije ništa pred jednom jedinom njegovom rečenicom, koja neposredno i bez analgetika saopštava istinu: ... smatrao je da je život izbor a ne sudbina, jer običan čovek živi kako mora, a pravi čovek živi kako hoće: život na koji se bez otpora pristaje to je bedno tavorenje, a izabrani život je sloboda ... [4] No, sâmo mišljenje nije dovoljno, jer ono ne može biti oslonac čoveka, iz navedenog stava, koji ispada iz jednog društvenog sistema, ali odmah upada u drugi, po pretpostavci, bolji društveni sistem, a koji je, opet, sistem prinude, nametnut spolja. Vera u društvo – to je ono od čega signalista odustaje. Apeironistički uređeno društvo je oksimoron – stvaraoci žive u večnosti. Zato je tradicija za signalizam bitna ukoliko se čita kritički, a kritički metod je upravo signalistički metod: šta pred silom opstane, to je večno. Pa i pred silom zaborava…

Ideja čovečanstva je stara koliko i samo čovečanstvo – nikoliko! Šta se podrazumeva pod čovečanstvom? Jedna masa iz koje se niko ne izdvaja? Ali mi znamo da ima onih koji štrče. Pa koliko njima znači čovečanstvo? Ovde je signal jasan – sila ne počiva u čovečanstvu. I sam napredak čovečanstva zasniva se isključivo na dejstvu nadahnutih pojedinaca koji su svojim delanjem radikalno menjali ljudski svet. Nije čovečanstvo uopšte evoluiralo – ono je umiralo u svakom signalisti! To su oni koji nisu na vreme potkresani, ubijeni, spaljeni, koji su izmakli oku velikog konzervativnog brata, živeći na marginama društva i izbegavajući neposredan sukob i razotkrivanje lažova. Raskrinkavanje crne magije. Koliko je tih profesora Volanda koji, nevidljivi, žive umešani u ljudski rod, ali nisu kao ljudi? Koja je to statistika njih pobrojala? Ljudski rod je odumro onoga časa kada se rodio – rod nije ništa. U koliko primeraka živi g. Hajd?[5] U jednom jedinom primerku, i on ne čini nikakav rod. On je jedinstven. Za obične ljude njegovo dejstvo je skriveno. Ali o posledicama njegovog delovanja ljudi čitaju na naslovnim stranama. Ko je to, kako to on? Čovečanstvo je masa neznalica – ali one nisu rod, one su nakot. Pasivna stvorenja koja istina uvek iznenadi, i, uglavnom, prestraši.

Kako se signalista odnosi prema čovečanstvu, prema ljudskom društvu, nemilosrdno, blagonaklono, ili s prezirom? Mora se reći da signalista nema nikakav odnos prema čovečanstvu i to je ono što će nekoga možda da zaboli, nekoga kome je stalo da ga drugi gledaju i da ga vide pametnog i lepog. Signalista je bezobziran prema čovečanstvu, ali čovečanstvo uopšte nije njegov predmet. Signalista zna da ne prisvaja ono što je duh iz njega stvorio – čije su pesme, čije su slike, čija su velika inženjerska ostvarenja? Autor nikada neće reći – to je moje. Ali će se čovečanstvo hvaliti time kao svojim. To je učinilo njihovo dete, to su izdanci našeg roda!

Osnovni problem za stvaraoca uvek je odnos prema društvu, tj. odnos društva prema njemu – hoće li društvo prihvatiti to što stvara? Ova lažna dilema bila je smrtonosna za mnoge kreativne ljude, bez obzira na to da li su se bavili „čistom“ umetnošću ili nekom drugom vrstom umetnosti, izumiteljstvom, inoviranjem, itd. Osnovni mehanizam koji društvo koristi protiv kreativnog pojedinca jeste egzistencijalno ubistvo. Pošto je odluka na stvaraocu, hoće li nastaviti sa svojim naporima uprkos svemu – ispada da on čini samoubistvo, a društvo će lako oprati ruke. Tako je i Matija, nadahnuti vajar, umro od gladi, a posle ove tužne smrti nastao je grabež oko njegovih dela. Ukazivati prstom na društvo je ukazivanje na ništa – nikakav glas se otuda neće čuti, nikakvo prihvatanje odgovornosti.

Šta borbeni pojedinac može da učini osim što ubija zmaja za sebe? – za druge taj zmaj i dalje riga vatru i uteruje strah u kosti. Signalista isijava, ali i čovečanstvo mora da učini svoj napor, da pogleda! E, taj napor izvući iz mrtve materije ravan je čudu.

Oživljavanje mrtve materije – ovo je izazov za signalistu. Već je rečeno da stvaralac zapravo ne obraća pažnju na društvo niti mu je ono predmet delovanja. Dodir između stvaraoca i društva moguć je samo u sferi umetnosti, u onoj sferi u kojoj je stvaraocu dozvoljeno da objavljuje svoju aktivnost – u posebnim prostorima – medijima. Za mnoge ljude ući u pozorište je kao probiti bolnički karantin – tamo će biti zaraženi i naterani da misle! Pročitati knjigu – koja nije samo prazna avantura gde se napetost održava smenom problemskih situacija koje zahtevaju energično razrešenje – takva knjiga bi ga naterala da kritički misli! Pročitati i zamisliti se nad pesmom! Biti nezadovoljan lošom hranom i lošom kulturom – i reći to glasno! Raditi godinama i ne dobijati platu... Egzistencijalni strah, kome je drugo ime kukavičluk, jeste oblast ljudskog društva, i signalista se dobro pazi te zveri na umoru.

Već sam rekao i ponoviću: čovečanstvo umire u signalisti. Stvaralac je uvek pobednik. Jedini način da se preživi, da se život pravilno shvati, ne kao smena prirodnih ciklusa koji vode prirodnoj smrti, već iskorak iz tih krugova u večnost. Ovaj naizgledni nihilizam neshvatljiv je za neprobuđenog čoveka – i sam jezik nam ne nudi pravu, pristojnu reč, već opisnu – usnuli čovek, čovek u neznanju – lako je društvenom manipulacijom proglasiti kreativno đavolovim delom i naterati zastrašenu glupu masu na linč. Stvaraocu je svejedno – on može biti pripadnik društvene elite, blještati kao svetionik, a može biti i skriveni genije, musav i dronjav, zaspao na krevetu improvizovanom od kartonskih kutija.

Signalista odnos prema društvu nalazi u prekidu. Dekart je podigao ogradu i iz daljine posmatrao društvenu evoluciju, svoj život u toj izolovanoj kućici smatrao je provizornim. Još drastičnije, davno pre njega, Diogen je živeo u buretu, fenjerom tražio ljude i prekorevao kralja što mu zaklanja sunce. Nikakvo poštovanje ne izbija iz ovakvog ponašanja. Neformalni odnos, kritički osvrt – to je sve što će društvo iscediti iz signaliste. Dovoljno je njegovo prisustvo pa da otpočne dejstvo crne rupe – iste onakve kakva obitava u središtu galaksija i usisava sve ono što se ponosno sagorevajući raspada i samodokrajčuje. Stvaralac ne reflektuje svetlost, on je isijava. Nauka kaska za umetničkom vizijom – posmatra stvari u vremenu, kao da je vreme medijum kroz koji se može kretati. Kreativnost ne proizvodi istoriju, stvaralac nema kad da se bavi hronologijom – to čine oni koji pasivno primaju izračene signale i slažu ih u svoje ostave čuvajući ih za crne dane. Za pesnika je crna rupa izvor života, za laika je ona smrt univerzuma. Smrt nečega što je osuđeno na nepostojanost, na promenu. Laik žali za životom, pa je to tamno srce galaksije asocirano s mrtvačevom jamom.

Ali, stvari ne stoje tako. Prostor u kome prestaje „prostor“ – a prostor je samo mogućnost u kojoj se postoji načinom kretanja – naboj koji izbija bilo gde, a ne tamo gde je prekid registrovan – kao crna rupa. Potencijal crne rupe, ovo naučnici naslućuju, ali još više od njih pisci naučne i spekulativne fikcije – ispoljava se, baš tako, bilo gde. Međuzvezdana putovanja – taj san laičkog čovečanstva – nikada neće biti moguća na zakonima akcije-reakcije u sistemu sa definisanom količinom energije. Putovanje u novi svemir, jedino je to moguće – a kretanje u starom uzaludnije je od sizifovskog posla. Stvaranje – uvek novi svemir u kome ne protiče vreme, jer uvek je nov. Poklonici boga statistike ovo ne mogu da shvate. Oni će kriviti, deformisati prostor, rastezati ga kao žvakaću gumu, ali neće prihvatiti da se on može ukinuti.

Signalizam u umetnosti uvek otvara ove crne rupe, prekida hronologiju jezika, a isto se dešava i u odnosu prema društvu. Umetnički postupak je nizanje stvorenog, ali nova stvar ne zasenjuje prosto prethodnu, ne gura je u dalju prespektivu, knjiga se čita od bilo koje reči, muzika se tako sluša, telo je u akciji svakoga trenutka. Umetnik će učiniti sve da razbije konvenciju, da pokaže da kauzalnost ne postoji u postojanju – kakav apsurd! – za mnoge je postojanje upravo to, nizanje registrovanih radnji, porodična stabla, društvena tradicija, istorija ideja, gomilanje nameštaja. Traži se aktivni princip koji opstaje u vremenu, odgovornost se prenosi na decu i naslednike, ljudi umiru ali njihove vizije i dalje žive, itd. Ima li opasnije filozofije od ove antiinteligencije?

Jedna crna rupa sve dokida. Ona ne dozvoljava da vreme pobedi, ne dozvoljava da se prostor beskrajno širi. I ona svetlost, koja nema masu, ponire u zvezdani ponor. Naučnici tragaju za apsolutnim praznim prostorom vođeni idejom prostora bez mase – pa takav prostor je baš tamo gde kretanja nema, ali nažalost, nema ni smelosti da se zaviri u tu istinu. Traži se u drugom smeru a foton je ona granica do koje se stiglo. Granica koja se urušava. Ima li čega očajnijeg od čovečanstva koje leti na svetlosti? Neće daleko stići. Na kraju saznatljivog sveta obitava crna rupa. Jer neshvatljivo je ljudskom razumu da na „foton bez mase“ deluje sila gravitacije. Za neke naučnike „peta“, stvaralačka sila, još uvek je velika tajna.

Princip pojavljivanja, ili je možda bolje reći – projavljivanja – je princip kretanja u signalističkom metaprostoru. Bilo kada i bilo gde, u svakom trenutku, moguć je iskorak. Ova egzistencijalna sloboda je kraj društva. Taj medijum buke umire u tišini, od tišine. Spektakularna vizija bučnog postanka svemira i paranoični strah od utihnuća, entropijske smrti – prostor između te dve aktivno pretpostavljene i suprotstavljene krajnosti, maksimalno istegnut u milijarde godina, jeste prostor egzistencije društva, a i taj prostor čovekovog postojanja je, sigurnosti radi, sveden u jednu relativističku nanosekundu. Ali i tu iskrsavaju kosmičke pojave koje se ne mogu objasniti kao ponikle iz opaženog reda. Kako objasniti poetički fragment: „Sve pred provalijom novine“ [6]? Kao smrtnu presudu redu i poretku. Kakav je to iskorak u novinu, šta on fizički predstavlja? – on je i čulno i egzaktno iskorak u novi svet. Mogu se u refleksiji stvari posmatrati u nadovezivanju, ali se ne može u njoj videti uzrok – telo koje isijava. Novinu nije prouzročila žabokrečina. Samo „majstori“ dijalektike bi ovakvo nešto mogli da dokažu…

Elem, umetnost je dugovečna a život kratak… Dosegnuti večnost za života, a ne ostaviti to u amanet budućim naraštajima, koje će možda uništiti nekakva kometa ili stravična erupcija vulkana – zaista, ima li većeg kukavičluka od odustajanja od večnosti sada? Šta je to što sprečava čoveka da stisne zube i oslobodi se svoje proklete smrtnosti? Kakvim šokom treba signalista da opali svoju usnulu sabraću i usmeri ih ka nesaznatljivom? Ima li, uopšte, razloga za zabrinutost? Mudraci ovako kažu – to zavisi od Boga. Bog koji čoveka prekine u koračanju, Bog koji animira ljudsko telo – ali gde je onda tu ljudska sloboda? – opet lažna dilema skače u odbranu gluposti!

Istina je. Odluke ne donosimo mi. One su u večnosti, mi samo trljamo oči da bismo ih videli, čistimo uši da bismo ih čuli, stresamo prljavštinu sa sebe da bismo ih dodirnuli. Hoćemo li pristati na tu istinu, to je naša sloboda, a tada, kada shvatimo da je naizgled tuđa odluka ipak naša, postaje jasno da izbora nikada nije ni bilo. Znak je oduvek bio tu, nikuda nije bežao, ni iza čega se nije krio.

Ratnik razmišlja o svojoj smrti kada stvari postanu nejasne. Ideja smrti je jedina stvar koja kali naš duh.[7]

(Objavljeno u časopisu Savremenik br. 146-147-148, 2007 i u almanahu DEMON SIGNALIZMA, Beograd, 2007.


NAPOMENE

[1] Znak – nije isto što i oznaka koju neko stavlja na neku stvar, već predstavlja oglašavanje nečeg živog, egzistencijalnog.

[2] „U ogledu poznatom kao 'Maksvelov demon' dolazi do neprekidnog kretanja čime je narušen Drugi zakon termodinamike. Maksvelov demon je ovde savladao tendenciju koja vodi porastu entropije.“ U knjizi Miroljuba Todorovića Poetika signalizma, Prosveta, Beograd, 2003, c. 110.

[3] Carlos Castaneda, The Wheel of Time (Tales of Power), LA Eidolona Press, Los Angeles, California, 1998, p. 136.

[4] Meša Selimović, Krug, Bigz, Beograd, 1983. s. 9.

[5] Mr. Hide (engl.)– g. Skriveni.

[6] M. Todorović, Poetika signalizma, Prosveta, Beograd, 2003, s. 139.

[7] C. Castaneda, The Wheel of Time (Separate Reality), p. 39.