Signalizam i mail-art

Zvonko Sarić


Težnja avangardnih pokreta da preobraze umetnost u život sam ostala je neostvarena. Sporo se kotrljajući na poštarevom biciklu, bogatiji postmodernim iskustvom koje je omogućilo kraj avangardne dogmatike, mail-art je nastavio staru ideju avangardi da znak jednakosti između života i umetnosti može postati mogućnost realne prakse. Postalo je jasno da se identitet umetnosti i života ne može proizvesti. Tako se nije ponovila greška avangardi da se umetnosti nastoji oduzeti njen umetnički karakter. Mail-art je znak jednakosti između umetnosti i života postavio komunikativno, kao sprovodnik signala koji ukazuju na mogućnost kreativnih rešenja, čime se postiglo da više nije reč o estetskom objektu koji će izmeniti umetnost i život, nego je težište prakse koncentrisano na postupak mejlartista, koji komunikacijom uranjaju u neposrednost života. Bitan je proces, a ne toliko produkt kao završen umetnički proizvod, pošto mail-art radovi pružaju mogućnost stalne promenjivosti putem interaktivnih kreacija. Na taj način mail-art zadržava i drugačiju delotvornost osim estetske. Bez rogobatnosti i poturanja pravovernih ideja koje se same nameću kao ubeđenje, mail-art se razvio u putujuću izložbu života, otvorenih pravaca čitanja, bivajući tako (neo)avangardna praksa u vremenskom periodu postmoderniteta, u kojem dominira ideja da je sa avangardama završeno zauvek. Instinktivno, čuvajući se u takvom realnom kontekstu kulturnog okruženja, mejlartisti su zadržali distancu, ne pokušavajući prodreti u institucionalne tokove kulturnih dešavanja, što bi neminovno dovelo do apsorbovanja u sistem, a ne do promene istoga, a uz to, mail-art je ostao izopšten na rubnim poljima umetnosti, isto kao i ideje o mogućnosti neoavangardne prakse u kontekstu delovanja reakcionarnog kapitala, koji je delom sveta nastojao reanimirati posustale kulturne institucije sistema.

U istom periodu, sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina 20. veka, signalisti i dalje stvaraju neoavangardnu poeziju, nastavljajući signalističku neoavangardnu praksu začetu šezdesetih godina, što bi kao saznanje sigurno u priličnoj meri iznenadilo medijske zvezde poststrukturalističke teorije, dakle filozofe koji svih tih godina grade i održavaju svoje ideje na temeljnom stavu da (neo)avangardna praksa nije više moguća, što je rezultiralo samoograničavajućim zatvaranjem poststrukturalista u geto estetizma i isprazne parodije, iz kojeg su prognani život i zbilja, i u kojem se uz mnogo odsutnosti onoga «što više nije moguće», samozadovoljno uživa u autorefleksnosti teksta, uz predanost arheologiji moderne, sve u igri obeležavanja akupunkturnih tačaka na telu umetnosti. Pri tome poststrukturalisti grade kvazimetafizičku teoriju o tekstualnosti, što u praksi znači povratak na simulakrume elitističkih, visokih kulturnih normi, čiji je povratak, što je paradoksalno, upravo zagovarao i «The New Criterion» - programski časopis američkih neokonzervativaca, koji se suprotstavljaju postmoderni i poststrukturalizmu. Razlika je što poststrukturalisti nemaju tendenciju ka antimoderni, nego vrše reviziju moderne, dok neokonzervativci zastupaju neprijateljski diskurs prema postmoderni, što znači i novu avangardnu praksu, koja će kritički nastupiti prema vrednostima koje se oslanjaju na tradiciju, pa bile one visoke kulturne norme svojstvene modernizmu. Istovremeno, na domaćem literarnom polju, nastavlja se simulacija književne scene koju oblikuju tradicionalisti, ali to je već stara priča o autoritativnoj hijerarhiji koja se održava doziranjem moći, počev od književnih mesnih zajednica i pesnika kafe-kuvarica, pa sve do statusa povlašćenih modelatora književnih vrednosti.

Radeći na istraživanju jezika, signalisti ostaju izvan institucionalne legitimacije svog eksperimenta, zadržavajući kritički zahtev umetnosti. Istražujući jezik, signalizam se ne čauri u autorefleksivnosti teksta da bi tako začauren mogao proklamovati autističko kraljevstvo, nego putem otvorenog sistema signalističke prakse, aktivno komunicira s brojnim umetnicima, posebno mejlartistima, tokom tekućeg eksperimenta stvaranja novog jezika kao instrumentarija označavanja pesnikovog prostora i vremena. Samim tim, i dalje u okviru signalizma egzistira vera u kreativni tok ka alternativnom društvu oslobođenog jezika, što je karakteristika mail-arta. Dakle, život i zbilja nisu prognani, čime se ukazuje na mogućnost autorstva i smisla, a sadržanih u sprezi estetike i života, na istraživačkom putu rađanja pulsirajućeg, zaista živog jezika. Na taj način signalistička poezija ostaje živi medij, nasuprot mrtvilu istrošenog, devalviranog jezika tradicionalizma.

Mail-art nije pokušao brisanje i negiranje istorijskih avangardi i nije se služio manifestima radi samoustanovljavanja, nego je putujućim artefaktima u koje su mejlartisti, individualno upisujući sebe, upisivali život sam, iznedrio mail-art dela neoavangardne prakse. Iako na margini, mail-art je održavao i odražavao ideju progresivnosti i projektovao je tu ideju univerzalistički, isto kao signalizam. Putem interaktivne komunikacije u stvaralačkom procesu nove planetarne kulture, čiji je signalizam integrativni deo, mail-art se žilavo odupreo dotadašnjim nametnutim modelima komunikacije u umetnosti, koji podrazumevaju relaciju: umetnik – institucija – pasivni konzument. U okviru stvaralačkog procesa mail-art stavlja znak jednakosti kao interaktivni sprovodnik između umetnosti i života, omogućujući komunikaciju jezikom koji ne interpretira svet, nego ga menja, a ta promena se prevodi u životno-umetničku praksu mejlartista. U klasifikaciju signalističkih vrsta neverbalne poezije spada i mail-art kao poezija komunikacije, a signalistička poetska praksa posebno svojim autentičnim vrstama signalističke verbalne poezije, menja zbilju lingvističkih polja sadašnjosti i kao neoavangardna praksa, signalizam insistira na drugačijem poimanju umetnosti, protiveći se važećim pravilima tradicionalnog sistema poetskih vrednosti. Signalizam, kao i mail-art, doprinosiće i dalje razvitku znakovnog sistema nove duhovne celovitosti koja se nazire kao ostvariva planetarna kultura, i, po svemu sudeći, zrelo doba signalizma tek nastupa. Ništa nije unapred dato i pošto čovek prima ono što i zaslužuje, šaljite signale, budućnost je: sada!

(«Signal» br. 18, 1998. g. str. 54-55)