Tanja Ivanović,
Posebna biblioteka Miroljuba TODOROVIĆA (PB 19)
Biblioteka SANU osnovana je Ustavom i ustrojenijem Društva srpske slovesnosti od
7. novembra 1841. godine. Razvijajući se u sklopu Društva, menjala je i svoj naziv
u skladu sa izmenama naziva Društva. Od 1864. godine bila je Biblioteka Srpskog
učenog društva, potom, od 1886. Biblioteka Srpske kraljevske akademije, 1945.
postala je Biblioteka Srpske akademije nauka, da bi 1960. godine dobila sadašnji
naziv – Biblioteka Srpske akademije nauka i umetnosti.
Dimitrije Tirol, član Društva srpske slovesnosti i dobrotvor srpskog naroda, poklonio
je 1842. godine Društvu u dva maha 89 knjiga koje su predstavljale početni fond
Biblioteke, i tada je ona i počela sa radom. Početni fond uvećavan je poklonima i
izdanjima društva, ustanovljena je razmena sa domaćim i inostranim akademijama
i naučnim društvima. Kupovina knjiga počela je 1851. godine. Biblioteka je
delimično otvorena za javnost 1952. godine
U ovom momentu, može se govoriti o fondu od 1.300.000 jedinica knjižne i
neknjižne građe od čega je preko 60% na stranim jezicima. U elektronskoj bazi
postoji 125.000 zapisa.
U okviru ovako bogatog fonda, osobit značaj pridaje se tzv. posebnim
bibliotekama . To su ponajčešće zapravo biblioteke-legati, primljene poklonom ili
testamentom, a samo u iznimnim slučajevima biblioteke koje su kupovane na
osnovu posebnih odluka SANU. Njih u ovom trenutku ima 36, i svaka je na svoj
način presek ne samo jednog vremena već i života, interesovanja i opusa velikih
stvaralaca na svim poljima ljudske delatnosti. Na knjigama tih biblioteka nalaze se
posvete koje govore o dinamičnim i dramatičnim stvaralačkim prijateljstvima. Jasno
je da kao takve postaju teško procenljive.
U vrhu ovog niza je Biblioteka Milana Jovanovića-Batuta (PB 2), i da izdvojim još
samo neke, npr. Milutina Milankovića (PB 4), Branka Ćopića (PB 31), Marka Ristića
(PB 32), Danila Kiša (PB 30), Vaska Pope (PB 25), Vladike Sava Vukovića (PB 36), a
među njima je i posebna biblioteka Miroljuba Todorovića (PB 19).
Ona je ustanovljena u Biblioteci SANU novembra meseca 1988. godine. Prva građa
darodavca Miroljuba Todorovića prispela je, doduše, u Biblioteku ranih osamdesetih
godina, darivanjem knjige Algol (PB 19;30) koja je uz njegove ostale pojedinačne
poklone pridružena posebnoj biblioteci kada je ova formirana. Algol je po broju
kritika ili primera koji su iz nje uzimani, ne samo jedna od najvažnijih zbirki M.
Todorovića, nego i svojevrstan primer signalističkog stvaralaštva. Podnaslov koji
nosi: signalistička vizuelna, kompjuterska, permutaciona, objekt i gestualna poezija
(1967-1971) rečito govori o raznorodnosti i širokom opusu njenog sadržaja. Na nju
se ukazivalo u razjašnjavanju mnogih pojava na našoj literarnoj sceni toga doba
Od tada, do dana današnjeg, ovaj poseban fond neprekidno se obogaćuje novom
građom, što darovanom, što kupljenom. Građa najvećim svojim delom predstavlja
umetnička i književna dela koja pripadaju signalizmu i njegovim formama.
Početkom 2004-te godine, PB 19 obuhvatala je oko 1000 naslova od čega je oko
80% monografske građe a preostalih 20% odnosi se na naslove serijskih publikacija
i u okviru naslova popisane brojeve u kojima je uvek sadržano nešto vezano za
signalizam.
Prvih 90 jedinica obrađeno je ručno (pre uvođenja AOP-a u Biblioteku SANU) i za
njih je odštampan poseban katalog. Nadalje su podaci o građi unošeni u bazu
Biblioteke korišćenjem programa UNILIB, koji je omogućio da se pretraživanje
podataka o autorima/umetnicima, naslovima, časopisima, izložbama, obavlja brzo,
lako i precizno.
Što se stručnog bibliotekarskog posla tiče, ponekad je bilo teško opisati ono što se
drži u rukama. Kataloško opisivanje u bibliotekarstvu podrazumeva u mnogome
standardizovan postupak (na međunarodnom nivou), koji je trebalo sprovesti sa
vanstandardnom građom. Utoliko pre, ovo je predstavljalo izazov. Ako si
bibliotekar, teška srca ćeš autorom proglasiti nekog ko je stvarao pod akronimom
FA GA GA GA, ili imenom Ana Bannana. Zato je potraga za izvorima njihovih pravih
imena bila opsežna, ali, na sreću, plodonosna. Uza sve, tokom traganja, i suština
ovog avangardnog stvaralaštva postajala je sve bliža i jasnija. Činjenica da su svi
umetnici nekako u »dosluhu« sa M. Todorovićem, činjenica proistekla iz
stvaralačkih kontakata ili dopisivanja (prepiske) koje je signalizam razvio do
posebne, osobite umetnosti, sama za sebe govori koliko je ovaj pravac objedinio
ljude i učinio književnost i umetnost planetarnom.
Živan Živković je u svojoj doktorskoj disertaciji ( Signalizam - sign. PB
19;192,11 ) kao žanrove u poetici signalizma (sledeći njegovu genezu) pobrojao:
signalističku scijentističku poeziju, fenomenološku, tehnološku i ready-made
poeziju, stohastičku poeziju, apejronističku poeziju, kompjutersku poeziju,
permutacionu (varijacionu) i statističku poeziju, šatrovačku poeziju, haiku,
vizualnu, gestualnu i objekt poeziju i mail-art. Svi ovi žanrovi, među sobom se
prožimaju, nose u sebi zametak potonjih i oslanjaju se na prethodne. Rezultat su ne
samo smelih eksperimenata na polju književnosti i likovnih umetnosti i zahteva
vremena u kome su nastajali, nego i neobuzdane stvaralačke mašte autora i one
radoznalosti koja je oduvek vodila ka kreiranju novog.
Razumljivo je da je svaki od ovih žanrova zastupljen u posebnoj biblioteci M.
Todorovića. Stoga nam je namera da ovim tekstom prošetamo zajedno sa čitaocem
onim putem kojim se kretao i sam signalizam u svom razvoju, upućujući na građu (i
njene signature) koja se u ovoj posebnoj biblioteci nalazi. Svakako da obilje knjiga
koje ovde neće biti pomenuto nije manje važno od onih knjiga na koje je ukazano,
ali nemoguće je komentarisati u celosti tako raskošan fond kao što je PB 19 na
ovako malom prostoru.
Miroljub Todorović (1940 - ), književnik i multimedijalni umetnik, poznat je kako
u nas tako i u čitavom svetu kao osnivač SIGNALIZMA – avangardnog pokreta u
književnosti i likovnim umetnostima. Signalizam, njegovu prirodu i svrhu, Todorović
je konceptualno obrazložio prvo u dva manifesta, Manifest pesničke nauke (1968) i
Manifest signalizma - Regulae poesis (1969) a potom je u trećem, jednostavno
nazvanim Signalizam (1970), nabrojao i klasifikovao njegove žanrove, te produbio
sve o čemu je u prethodna dva pisano. Ovi manifesti su uz druge pesnikove
metapoetske tekstove objavljeni i objedinjeni u knjizi Signalizam 1979. godine u
izdanju niške Gradine ( PB 19;12 ).
Osnovno glasilo ovog pokreta je časopis Signal ( PB 19;5 ), čiji je glavni urednik i
najverniji saradnik Todorović lično. Časopis je zamišljen kao časopis
internacionalnog tipa, sa podnaslovom internacionalna revija za signalistička
istraživanja , i izlazi od 1970. godine do današnjeg dana (sa određenim prekidima, i
uz određene teškoće, doduše). Bez obzira na to što koncepcija časopisa nije bila
strogo utvrđena ni u odnosu na rubrike ni u odnosu na obim broja (dvobroj 4-5 je
tematski - antologija, nekad su prevođeni nekad neprevođeni naši tekstovi i na
engleski), uspeo je da okupi veliki broj najistaknutijih predstavnika svetske
vizuelne, konkretne i mail-art poezije.
Sam signalizam ima svoje korene u istorijskoj avangardi. ...«i pored svoje novine i
radikalnosti pristupa, on je umnogome samo nastavak jednog toka primetnog već
stolećima« (Ž. Živković).
Prva knjiga koja se može smatrati signalističkom, iako je bila izdanje tzv. verbalne
poezije, je Planeta (1965. god.) Miroljuba Todorovića. Ona je označila početak
prve faze signalizma kao poetskog koncepta i pokreta, a to je SCIJENTIZAM
(pesnička nauka). U našem fondu čuvaju se dva izdanja, Planeta : poema iz 1965.
godine u izdanju »Nestor Žučni« iz Niša ( PB 19;16 ) i Planeta : dve poeme , iz
1995. godine ( PB 19;211 ) niške Prosvete.
Sinteza naučnog i pesničkog s početka je izgledala nemoguća. Ali »signalizam je
isto toliko nauka koliko i umetnost« (Dave Oz – PB 19;9,1 ). Jer ne osvrtati se na
naučna i tehnička dostignuća, ne uključiti ih u poeziju, značilo bi zaobilaženje smisla
korena ove reči poiesis=stvaranje, a dalje pisanje poezije svelo bi se na
imitatio=ponavljanje stvorenog. Tako su signalisti ne samo prihvatili nego i izazivali
promene i scijentifikacija jezika uvedena je u poeziju kako bi se poezija ne samo
obnovila, nego postala razumljiva većem broju ljudi koji bi je čitali.
Teza poljskog jugoslaviste Julijana Kornhauzera da je scijentizam u implicitnom
obliku sadržan u Todorovićevoj Planeti sasvim je održiva. U njoj su postavljene
teme i oblikovani postupci karakteristični za scijentističku poeziju. To je potvrđeno
pesnikovim daljim radom: Putovanje u Zvezdaliju (PB 19;23) i Nokaut , (PB
19;9,2) nova pevanja kojim se dopunjuje Zvezdalija ali u drugom stihovnoj
organizaciji - stohastička poezija. Onom obliku scijentističke poezije iz koga će se
generisati FENOMENOLOŠKA, TEHNOLOŠKA I NAĐENA (READY MADE) poezija
pripadaju i ciklusi o životinjama: Termiti u Kyberno (PB 19;33) i Mravinjak u
Poklon–paket (PB 19;11)
Fenomenološka pesma izražavala je redukciju verbalnog materijala. Od živih bića
( Termiti, Mravinjak ), pesnik je pošao u potragu za stvarima među kojima živi,
koje koristi i kojima rukuje. Tako se stvaralačka pažnja pomera sa objekta na
njegovu suštinu – fenomen. Osnovni cilj ovakve pesme je traganje za fenomenima
stvari pa makar ona bila predstavljena trivijalnim objektima ( Poklon-paket , PB
19;11). Suštinski, ne postoji želja da se predstavi predmet već samo neko bitno
svojstvo tog predmeta. U pesmama koje naziva tehnološkim Todorović to čini
unošenjem govora potrošačkog društva, a u poeziji koja se sklapa od nađenog
materijala ( «ready-made» poeziji), upotrebom reklamnih slogana preuzetih iz
mas-medija ili sa samih proizvoda. Fenomenološko-tehnološkoj poeziji pripadaju
određeni ciklusi iz njegove zbirke Svinja je odličan plivač (PB 19;17) , a ready
made poeziji ciklus Nokaut u istoimenoj zbirci i neki ciklusi zbirke Čorba od mozga
(PB 19;19) . Sam Todorović oduvek ističe da su fenomenološka, tehnološka i
ready-made poezija »u svim svojim varijantama predvorje konkretne i vizuelne
poezije«.
Ljubiša Jocić (1910-1978), novinar, režiser, poeta i prevodilac, «ekscentrični»
nadrealista koji je svoju prvu štampanu stvar objavio 1928. godine kao pesmu bez
naslova, uključio se u signalističku teoriju i praksu 1975. godine i njegova delatnost
na tom području trajala je svega tri godine. Bez obzira na ovako kratkotrajno
bavljenje signalizmom, ono je predstavljalo najvišu tačku njegovog plodnog i
obimnog stvaralačkog rada dugog pola veka. Tesno je sarađivao sa Todorovićem i iz
prepiske je očigledno duboko poštovanje koje je gajio prema našem darodavcu, kao
i istinsko interesovanje da se signalizam, kao autentičan avangardni pokret i
utemelji i definiše. Njegove esejističke radove i razmatranja na ovom polju pribrao
je i prokomentarisao Živan Živković i osvanuli su u knjizi Ogledi o signalizmu (PB
19;201) . Čovek koji je rekao «poeziju treba da pišu svi, a ne niko», ostavio je za
sobom dve knjige fenomenološke, tehnološke i ready-made poezije: Mesečina u
tetrapaku (PB 19;559) i Koliko je sati (PB 19;664) .
STOHASTIČKA I/ILI ALEATORNA POEZIJA odlikuje se težnjom za spajanjem
inače nespojivih i suprotstavljenih elemenata realnog sveta. Ta težnja ponajviše je
odgovorna za proglašavanje signalizma neodadaizmom u delima nekih
teoretičara/kritičara. Stohastičkim postupkom se razbija rečenica, rečenički nizovi
su nedovršeni, svaki stih je nezavistan iskaz. Ostoja Kisić u svom delu Nezvana
avangarda (PB 19;666) tvrdi da je stohastička signalistička poezija uzrokovala u
jeziku poezije prevrate kakvih nije bilo u srpskoj književnosti od Vukovih dana do
danas.
U stvaralačkom opusu M. Todorovića javlja se vrlo rano, još u Ožilištu , napisanom
1967 a objavljenom 1978 u zbirci Insekt na slepoočnici (PB 19;35) . Sam
pesnik smatra da je stohastički postupak prvi put «značajnije i obimnije
demonstriran» u ciklusu pesama Konjic-Ljeljen objavljenom u časopisu Gradina
(PB 19;98).
Za knjigu Pevci sa Bajlon-skvera (PB 19;15) Miroljuba Todorovića moglo bi se
reći da je polemičkog karaktera i da svojom sadržinom predstavlja u nekoliko
obračun sa tradicionalistima. U njoj, pored informacija o kompjuterskoj poeziji,
Todorović piše i o aleatornoj, koju ranije nije razdvajao od stohastičke i koju su i
drugi istraživači posmatrali u njenom sklopu. «U aleatornoj poeziji se koristi sličan
stvaralački postupak kao u stohastičkoj, ali se upotrebljava svakodnevni,
kolokvijalni jezik, jezik štampe, reklama, mas-medija, tehnološke civilizacije...»
Već pomenute zbirke Svinja je odličan plivač , Kyberno i Nokaut sadrže cikluse
stohastičko-aleatornih pesama. Takva je i pesma Recept za zapaljenje jetre iz
istoimene zvirke (PB 19; 458,6) . Zbirka Chinese Erotism (PB 19;7) sadrži
takođe jedan ciklus aleatorne poezije pod nazivom Hitno sveže ribe u kome su
zastupljeni i elementi šatrovačkog govora.
Poema Ponovo uzjahujem Rosinanta (PB 19;10,1,1) , sastavljena od devet
pevanja, sadrži iskustveni svet koji nam je saopšen razigranim ritmom.
Refleksivnost poeme primetnija je nego u ikojoj drugoj stohastičkoj pesmi.
Poeziju sa stohastičkim karakteristikama ispisuju i drugi pesnici kao što su Ljubiša
Jocić sa pesmom Rasprava o ukusu i Miodrag Šuvaković sa pesmom R.O.N.S.
sadržanim u signalističkom prilogu objavljenom u dvobroju časopisa Koraci (PB
19;699) 1976. god. Iako je Šuvakovićeva pesma kombinacija vizuelne i verbalne
pesme, ona ipak poseduje sve karakteristike stohastičke poezije, ne poštujući
pravopisne znake ni logiku naše sintakse.
APEJRONISTIČKA POEZIJA artikulisala se iz stohastičke i predstavlja najmlađu
vrstu signalističke verbalne poezije. Sudeći po reči iz koje je izveden naziv za ovu
vrstu poezije, tj. po njenom filozofskom smislu da u njemu nisu sadržane gotove
stvari nego da se sve odvija kretanjem i procesom (apeiron – grč. neograničeno,
beskonačno) ona kao da je izronila iz stvaralačkog haosa.
Iako se apejron kao pojam nalazi u Todorovićevom pesničkom rečniku još na
njegovim pesničkim počecima ( Signalizam – avangardni stvaralački pokret -
PB 19;29 ), ova se poezija izdiferencirala tek 1987. god. pojavom knjige Belouška
popije kišnicu (PB 19;111) , u kojoj su sadržana četiri ciklusa pesama prethodno
objavljivanih u periodičnim publikacijama. Knjiga sadrži i Azbuko hromog Vuka,
pesmu o apejronu našega jezika - Vukovoj azbuci, svedočeći o Todorovićevom
traganju za nečim iz čega je nastala reč, govor i pesma sama.
Da je reč o «novoj stohastičkoj poeziji» vidljivo je bilo uvođenjem osnovnog znaka
interpunkcije ( tačke ) koja je izazvala promenu i koda i zvuka stohastičke pesme i
uspostavila «red». Tačka je i regulator za ispravno čitanje apejronističke poezije i
omogućava da slušalac oseti ritam pesme. Najvažnije zbirke su Devičanska
vizantija (PB 19;200) , Vidov dan (PB 19;105) , Zvezdana mistrija ( PB
19;449 ) i Gori govor ( PB 19;586 )
Jezikom koji obiluje rečima suprotnih smislova, arhaizmima i neologizmima,
ispisivao je pesnik poeziju koja počiva na estetskim značenjima apejrona. Još jedan
eksperiment sa jezikom u kome jezik nije samo komunikaciono sredstvo, već
«izražava etnos, etos i logos», uspeo je.
Todorovićeva zamisao da računar stavi u službu stvaranja poezije svakako je
predstavljala kulminaciju signalističkog eksperimentisanja na jeziku.
Sprovevši svoju zamisao u delo, utemeljio je KOMPJUTERSKU POEZIJU koja je
odmah naišla na otpor kritičara u nas. Sam pesnik smatra da su kompjuterska
poezija i njome izazvan šok osnovni razlozi što je i čitav signalizam zanemaren,
nedovoljno proučavan i relativno slabo prihvaćen. Svetska javnost je, kao po
pravilu, bila mnogo naklonjenija svemu ovome.
Eksperimente na ovom polju, Todorović je započeo 1969. god. a svoju zamisao
objasnio je u tekstu O pesničkim mašinama objavljenim u Kybernu (PB 19;33 ). U
pomenutom tekstu Todorović je naznačio tri vrste mašina za pravljenje
kompjuterske poezije: Zvezdozor, Signatvor i Digitalni kompjuter.
U stvaralaštvu M. Todorovića pesme koje su bile produkt rada na mašini uglavnom
su bile podložne pesnikovim intervencijama koje je on kasnije obrazlagao. Jedna od
«čistih» pesama ove vrste S rezancima svakako objavljena je u prvom broju
časopisa Signal (PB 19;5,1 ), a potom u Algolu . Ovo je i podstaklo jednog
kritičara da prvi broj časopisa označi kao «Najveću književno-estetsku atrakciju u
našoj socijalističkoj literaturi» ( PB 19;666 ). Kako god, kompjuterska poezija
postala je zaštitnim znakom prevrata u srpskom pesništvu.
Todorovićeve dorade materijala dobijenog permutacijom kodiranih reči i njihovih
grupa u digitalnom kompjuteru uz korišćenje matematičkih tabela i slučajnih
brojeva, postale su uobičajeni postupak ovog pesnika. Tako je poema Naravno
mleko plamen pčela (PB 19;24) izazvala niz međusobno oprečnih kritika: od
ushićenja (Oskar Davičo) do sumnji da se poezija uopšte i može stvarati na ovaj
način (PB 19;98).
Primenom matematičkih principa u oblikovanju poezije stvorena je nova vrsta koja
pripada matematičkoj signalističkoj poeziji – PERMUTACIONA (VARIJACIONA)
POEZIJA . U ovo bi svakako trebalo ubrojati i STATISTIČKE PESME koje su
takođe vezane na ovaj ili onaj način za primenu matematičkih principa. One su
uglavnom izučavane u sklopu kompjuterske i stohastičke poezije.
U zbirci Stepenište (PB 19;27) nalazi se poema Čovek možda mrtav hoda i to je
treća permutaciona pesma uz dve objavljene u Algolu , a smatra se da su sve tri
nastale 1970. godine.
Matematičke kombinacije i spojevi nekoliko reči, ali bez upotrebe računara, dakle,
predstavljaju osnovu permutacione poezije. U statističkoj poeziji ređanje i redosled
reči vrši se prema načelima statistike ili verovatnoće, korišćenjem metode slučajnih
brojeva. Pored pesama objavljenih u Signalu i Kybernu (dve), još tri pesme iz
zbirke Textum (PB 19;31) pripadaju ovom žanru.
Ove pesme bile su međaš između kompjuterske i stohastičke poezije. Označile su
pesnikovo udaljavanje od mašine i približavanje nečemu što je mnogo više poetsko
– stohastičkoj poeziji kojom je počeo da se bavi u isto to vreme - krajem šezdestih
godina prošlog veka.
No, postoji i jezik karakterističan za određene sub/podkulture. Kako bi se njime
ispisivala poezija? Šatrovački govor je kod nas registrovan početkom XIX veka, a u
ostalim zemljama Evrope mnogo ranije. U nas je razmatran uglavnom sa
kriminalističkog ili sociološkog stanovišta, i pripisivan je poglavito delikventnim
grupama, ali nije istraživan kao jezik poetike.
Međutim, njega su kao sredstvo za karakterizaciju likova, sredine ili vremena u
kome se odigrava radnja književnih dela, koristili i inostrani i naši književnici u
određenoj meri: Balzak, Servantes, Kapor, Davičo, Mihailović.
Tako je M. Todorović isprva diskretno u nekoliko pesama zbirke Kyberno uveo
šatrovački govor kao medijum u poeziju, stvorivši sa gledišta signalizma a i poetike
uopšte, novu vrstu – ŠATROVAČKU POEZIJU . U tekstu O šatrovačkom govoru uz
zbirku Gejak glanca guljarke (PB 19;18) objasnio je tok priprema koje su
obavljene da bi šatrovački govor postao svojevrstan medijum u poeziji.
«Šatrovizovao» je određene reči iz standardnog rečnika, te iz pokrajinskog i
narodnog govora, a kombinovao je, sažimao ili izvodio iz nekih vrsta reči nove
šatrovačke reči.
Glavni nosilac radnje u poeziji ove zbirke je mlad gradski čovek, nesklon
sentimentu, dramatici, ali pun duha i ironije. Uz prisustvo određenih elemenata
naracije, tera nas da zajedno sa njim učestvujemo u optimističkom otporu zajednici
koja svojim konvencijama i prinudama pokušava da vlada nama. Drugo izdanje
Gejaka (PB 19;14) obogaćeno je vizuelnim kompozicijama koje iskazuju pesnikov
protest zbog opredmećivanja umetnosti koja se u skladu s našim vremenom nudi
kao roba na tržištu.
Izvodeći iz već postojećih šatrovačkih reči glagole i imenice nastali su telezur –
televizor i trakalice – oči. Telezur za trakanje (PB 19;6) recenzenti su
okarakterisali kao zbirku koja prikazuje koliko neograničenih mogućnosti ima u
transformaciji jezika. U pesmama ove zbirke dolazi do još izraženije redukcije
verbalnog materijala i one nose jasnu poruku da šatrovački jezik treba da preobrazi
i samu poeziju a ne samo njen jezik.
Trećom zbirkom ove poezije (iako je ona u stvari heterogena zbog sadržine i vrste
ciklusa koje sadrži) Čorba od mozga (PB 19;19) pesnik najviše izražava socijalnu
komponentu i socijalne strane signalizma. On ujedno time i zaokružuje svoje
bavljenje onima koje je društvo odbacilo i koji su iz njega izopšteni između ostalog i
zbog jezika kojim se služe.
Valja se osvrnuti na ciklus ove zbirke Fatum za funjare , u kojem je šatrovačka
poezija najizrazitija. Pesma Avrlj-bavrlj je posebno interesantna potpisniku ovog
teksta. Naime, Ž. Živković u svojoj disertaciji komentariše da naziv pesme
«slikovito izražava odnos pesnika ne samo prema govoru kao komunikacijskom
sredstvu nego i prema modelima kolektivne (socijalne i kulturne) zbilje u kojoj se
živi». Pesma je izdata 1982. godine. Prošle godine pojavila se iz štampe prva
sveska Etimološkog rečnika SANU. Tada sam u punom značenju shvatila (ili barem
tako mislim) opasku Ž. Živkovića – jedno od ponuđenih značenja ove odrednice je
«nepovezano, tuc-muc (za govor)», a drugo, možda još interesantnije je «neuredno
obavljati posao».
Šatrovačka poezija odmah je skrenula na sebe pažnju kritičara i kod mnogih od njih
izazvala naklonost (Stevan Raičković npr.). Odisala je osobitom svežinom i nudila
čitaocu aktivno učešće u razumevanju pesme koja mu je ponuđena kao zagonetka.
J. Kornhauzer je, na ovom području, prevideo nekoliko važnih činjenica, iako je bio
najsistematičniji proučavalac signalističke poezije više od jedne decenije. Proučavao
ju je u sklopu stohastičke i kompjuterske poezije. Verovatno da je preplitanje
žanrova u signalističkoj poeziji i prisustvo pesama različitih orijentacija u jednoj
zbirci ( Telezur za trakanje , Gejak glanca guljarke , npr.) i podstaklo J.
Kornhauzera da priključi šatrovačku poeziju stohastičkoj poeziji. Osim ovoga on je
pogrešno tumačio da je ona «neka vrsta poezije pisane dijalektom». Prevodi
ulomaka njegove doktorske disertacije Sygnalism – propozycja serbskiej poezji
eksperimentalnej sadržani su u zborniku Signalizam u svetu (PB 19;9,1)
Onima koji su smatrali da su u prilici da se sa nekog «važnog» kritičkog mesta koji
su sami zauzeli u književnom svetu opiru avangardi a ujedno bili daleko od
istinskog stvaralaštva, pesnik je odgovarao polemički intoniranim pesmama iz
knjige Štep za šumindere (PB 19;8) koristeći šatrovački govor koji je pokazao
koliko je i za to pogodan. Šta je mislio o njima i o «imitatorima» koji su,
jednostavno rečeno, koristili situaciju, pesnik je slikovito izrazio podnaslovom ove
knjige: Ko im štrika creva .
Šatrovački govor našao je svoje mesto i u tri ciklusa šatrovačke HAIKU poezije
ovog pesnika, objavljenih u časopisima «Polja» i «Književna revija».
Inače, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina godina XX veka,
HAIKU poeziju je od svih signalista pisao jedino Todorović. U zbirci Textum (PB
19;31) našlo se oko pedesetak pesama u haiku formi u kojima je dominantna
scijentistička leksika pa se o njima može govoriti kao o
scijentističko/stohastičkom HAIKUU . Autor u ovu lirsku formu unosi određene
novine i njome dominiraju reči koje se odnose na različite naučne oblasti a u
principu su niskofrekventne u tekućoj srpskoj poeziji. Ono što se smatra
konstantom po svom prisustvu u haikuu je priroda. Pesme iz Textuma samo jednim
delom zalaze u ovo polje, drugim u sferu duhovnosti, a trećim u svest o pesmi kao
jezičkoj tvorevini.
Zato je priroda osnova u dvema pesničkim knjigama klasičnog HAIKUA M.
Todorovića: Zlatibor (PB 19;96,39) i Radosno rže Rzav (PB 19;95) . Samim
naslovima određen je ambijent. Godišnje doba (koje u haikuu mora biti barem
naznačeno) je zima. Ovde postoji i neophodni haiku trenutak – pesnik poistovećen
sa svetom oko sebe koga spoznaje čulima. Zbog tematske povezanosti haikua u
ovim zbirkama svaka se zbirka može čitati kao potpuno ostvareni haikai.
Šumski med (PB 19;101) je na granici između scijentističko/stohastičkog i
klasičnog haikua jer sadrži u sebi svojstva i jednog i drugog tipa ove poezije.
Budući da su od početka tvrdili da pesma treba da bude dostupna svima, prelazeći
jezičke, nacionalne, verske i svakakve druge barijere, Todorović i njegove pristalice
susreli su se sa VIZUELNOM POEZIJOM i nastavili da i njome iskazuju svoju
kreativnost. Todorović je u Signalizmu (PB 19;12) kometarisao da je određenje
jezika ove poezije vrlo blisko teoriji znaka (signum) u signalizmu jer je ova teorija
obrađivala ne samo jezičke nego i nejezičke znakove.
Vizuelna poezija nastala je u vremenu posle drugog svetskog rata, vremenu u kome
su preovladavali vizuelni mas mediji. Tada je uspostaviljena, bezmalo imperativno,
nova uloga jezika – on nije niti mogao niti smeo više samo da saopštava, nego da
postane vidljiv. Potekla sa južnoameričkog tla kao konkretna poezija, prihvaćena u
Nemačkoj, transformisana u vizuelnu u Italiji, «inficirala» je čitav svet krajem
šezdesetih godina prošlog veka.
Pojava antologije Textbilder (PB 19;79) Klausa Petera Denkera, 1972. godine,
smatra se najznačajnijim momentom u razvoju vizuelne poezije. U antologiji su
sabrani svi poetsko-vizuelni radovi od Antike do toga časa, i ona je mogla da ukaže
na puteve daljeg razvoja ove vrste poezije. Tako su nicali časopisi, između ostalih i
Kaldron (PB 19;60 ) : a journal of visual poetry & language art. Održavale su se
međunarodne izložbe i publikovali njihovi katalozi (npr. Kunstmuseum Hannover
mit Sammlung Sprenger : vom Aussehen der Woerter - PB 19;81) .
Naši signalisti su se u relizaciji vizuelne poezije služili i rečima i elementima drugih
komunikacijskih sistema, razlikujući se ali i približavajući se time italijanskim
vizalistima koji su isključivali slova i reči, prevashodno ostvarujući kolaže drugih
vizuelnih elemenata.
I u nas, najrasprostranjenija tehnika je kolaž. Todorovićevi kolaži specifični su po
osebujno presečenim slovima koja su interorizovana u celinu vizuelne kompozicije.
No, bilo je tu i drugih tehnika i metoda: rukopis kombinovan sa crtežima u Zaćutim
jeza jezik jezgro (PB 19;20) M. Todorovića, kombinacije brojnih i slovnih
znakova, te tipografska istraživanja – Tiposignalističke varijacije (19;189)
Žarka Rošulja i td.
Značajan je rad M. Todorovića kao antologičara na ovom polju. Primetno je da se iz
antologije u antologiju uvećava broj domaćih stvaralaca. Ali želja naših signalista za
otvorenom komunikacijom privukla je umetnike iz sveta, koji su analizirali
dešavanja na srpskoj (jugoslovenskoj) sceni – takvi tekstovi su uglavnom
publikovani u Signalizam u svetu (PB 19;9,1) .
U posedu smo dve interesantne antologije odnosne na ovu vrstu umetnosti:
Antologia do verso a poesia concreta (PB 19;245,5) koju je priredio Decio
Pignatari i Antologija konkretne in vizualne poezije (PB 19;114,176) u kojoj
je Denis Poniž i priređivač i prevodilac. Poesia visiva en el mundo / seleccion y
notas Guillermo Deisler (PB 19;80) , izvanredan je primer antologije u kojoj je
svakoj pesmi priključena pribeleška o umetniku.
Iz Poemas visualis : 26 cartoes-postais selectionados da I Mostra internacional de
poesia visual (PB 19;72), među kojima je i jedna M. Todorovića, sasvim je jasno
koliko se prepliću i susreću vizuelna i mail-art poezija.
Još jedan korak ka «planetarnoj» umetnosti koju bi razumevali svi, umetnosti koja
ne mari za granice, i nalazi svoj put do ljudi bez posrednika, je pređen. Nikao je
MAIL-ART . On je predstavljao primenu poštanskih sredstava u umetničke svrhe, i
ma koliko različitih definicija ovog pojma nudili sami umetnici, svodilo se na jedno –
slanje poruka putem pošte. Pored osnovne poruke upućene određenom primaocu,
nalaze se i «nehotične vesti/sadržaji» koji se poruci dodaju dok ona putuje –
poštanski žigovi, pribeleške i opaske poštanskih službenika, rečju sve ono čime
pošta interveniše dok prosleđuje poruku.
Te poruke umetnici mogu slati prijateljima, galerijama, kritičarima, drugim
umetnicima. Najčešće su to fotografije, karte (dopisnice), pisma, crteži, plakati,
telegrami, otisci specijalnih pečata (Rubber stamps art), umetnički oblikovane
marke (Artist's postage stamps).
Mail art najviše duguje Fluxusu , grupi koja je počela sa radom 1962. godine,
okupila velik broj saradnika, sa početnim ciljem: izdavanje periodike iz oblasti
modernih umetnosti. Jedan od njenih osnivača bio je i pesnik Dick Higgins
(zastupljen u posebnoj biblioteci između ostalog delima: A Dialectic of Centuries
– PB 19;160 ; Foewgombwhnw – PB 19;396 i e-mail intervjuom koji je sa njim
vodio Ruud Janssen, Mail-Interview with Dick Higgins – PB 19;243,43 ).
Uspon mail arta tokom sedamdesetih godina, naime njegov «drugi talas» vezan je i
za knjigu francuskog kritičara Jean Marc Poinsot-a Mail Art communication a
Distance Concept (PB 19;283).
U periodima privredne depresije, kada je bilo i teško i skupo izdavati knjige,
umetnici su primorani da se sami staraju o izdavanju svojih dela, i to su uglavnom
bibliofilska izdanja veoma ograničenog tiraža, što ih čini još vrednijim, ali ne
doprinosi «omasovljavanju» njihove konzumacije. Takva je Todorovićeva knjiga
Signal art (PB 19;32) izdata u svega 77 primeraka.
U njihovim delima bio je izražen otpor prema društvenom uređenju u kojem su
stvarali, ali i otpor prema tradicionalnoj umetnosti. Takvi su, između ostalih Michele
Perfetti (sign. PB 19;140, PB 19;489, PB 19;379, PB 19;380, PB 19;128) i
Guillermo Deisler (sign. PB 19;185). Njime se bave ne samo umetnici, nego i
univerzitetski profesori i amateri. Arte Postale (PB 19;223) – magazin koji
uređuje Vittore Baroni, katalozi izložbi: Arte correo (PB 19;515) , Arte postal
(PB 19;252) , Anges devastes (PB 19;716) samo su neki od načina na koji se
mail-art umetnost širi u svetu.
Ova osobita vrsta avangarde, i podvrsta signalizma, nailazila je u nas na manji
otpor nego signalizam u celini.
Prve svoje mail aktivnosti Todorović objašnjava u tekstu Moja mail-art aktivnost
štampanom u Poštanska umetnost – mail art (PB 19;56) . Reč je, dakle, o
novom tipu komunikacije, u kome je kao sredstvo korišćena upotrebljena kartica
IBM računara obogaćena na poleđini glavnim informacijama o pošiljaocu. Ona je
poslata na 63 adrese naših i inostranih umetnika, kritičara i pesnika. Ovakvu akciju
Todorović ponavlja u nekoliko navrata tokom sledeće, 1971. godine. Tokom 1972.
godine on izrađuje i prvi pečat (vidljiv/utisnut i na publikacijama u PB 19). – Think
about signalism – Razmišljajte o signalizmu. Priređuje prvu izložbu na ovim
prostorima i opisuje svoje pripreme vezane za to u Signalistička istraživanja (PB
19;54).
Izrađuje i osam poštanskih karata koje su sadržale elemente iz svih do tada
obavljenih signalističkih istraživanja. Među njima je i Alfabet (PB 19;70) koji je
nazvao: signalistički plakat poema No 4.
Tesno sarađuje sa Klausom Grohom, nemačkim umetnikom, koji se bavio i
izdavaštvom i uredništvom (vidi: If I Had Mind... -PB 19;282 i Mail Art –PB
19;256 ). Plod te saradnje je između ostalog i Todorovićeva knjiga Approaches
(PB 19;21,25) u ediciji Art booklets, koju mu je Klaus Groh objavio 1973. godine.
U istoj ovoj ediciji Groh je kasnije objavio i Expansion on dot (PB 19;21,33)
Predraga Šiđanina.
Todorovićeve umetničke marke, s čijom izradom je počeo 1978. godine,
objavljivane su u francuskom časopisu Doc(k)s (PB 19;91) koji izlazi tromesečno
pod uredništvom Julien-a Blaine-a.
Sledeće godine realizuje se unapred smišljena Todorovićeva akcija slanja
pripremljenih karata (postcards) Neostvarena komunikacija (u: Poštanska
umetnost – mail art PB 19;56) . Kako je i iz samog naziva vidljivo, nije se
računalo na odgovore (uzvratne informacije) primaoca, jer su karte sa
karakterističnim, već opisanim pečatom bile upućene na izmišljene adrese
preminulim književnicima i državnicima (čak i vođama prvog i drugog srpskog
ustanka). Ovde je u punoj meri došla do izražaja atraktivnost usputnih, nehotičnih
informacija u pribeleškama i komentarima koje su poštanski službenici dopisivali na
karte.
S proleća 1979. godine Todorović započinje akciju prikupljanja obimnog materijala
za antologiju svetske mail-art produkcije i ona se konačno pojavljuje 1980. u
februarskom broju časopisa Delo (PB 19;636) pod nazivom Mail art – Mail poetry.
Pismo –poziv koje je naš umetnik poslao u svet, imalo je neverovatan odjek. Osim
postalija stižu i prilozi druge vrste, tako da se prostor koji je u časopisu predviđen
za antologiju pokazao nedovoljnim.
Prvi deo antologije sadrži teoretske tekstove o ovoj vrsti umetnosti, a drugi je
sačinjen od konkretnih artefakata sedamdesetak umetnika iz čitavog sveta.
Organizacija izložbe (1981. god.) u saradnji sa likovnim kritičarem Slavkom
Timotijevićem sa nazivom Marke umetnika (PB 19;57) pokazala se veoma
uspešnom. Na njoj je uzelo učešća 93 umetnika iz raznih zemalja.
Mail-aktivnosti uzimaju zamah. Nenad Bogdanović pokreće časopis Total (PB
19;1) 1984. godine i stiče međunarodnu reputaciju. Katalog izložbe Jugoslovenska
umetnost telegramom , koju je organizovao 1984. godine, i na kojoj je izlagalo
trideset troje jugoslovenskih umetnika objavljen je u trećem broju ovog časopisa.
Cage (Zatvor) : anti-embargo magazin Aleksandra Jovanovića (PB 19;232) ,
govori sasvim dovoljno svojim nazivom.
Još jedan časopis doprineo je širenju «trećeg» talasa mail-arta. Network –
komunikaciona mreža, i njeno održavanje podupirano je časopisom Open World
Magazine (PB 19;222) Dobrice Kamperelića.
Treći talas ove umetnosti donosi nove mogućnosti, i zašto ne reći, nova uživanja.
Umetnici čitavog sveta krstare «netom», ostvarujući tako saradnju bez ikakvih
posrednika, stvarajući koautorska dela, u razigranom opštevidljivom i
svedostupnom svetu.
Tragajući za pravim imenima umetnika, otvarajući sajtove vezane za mail art i email
art, videla sam ono za čime je signalizam težio od početka: za umetnost više
ne postoje granice.
Svoj bibliotekarski posao, koji nije ni izdaleka tako sumoran i dosadan kako je
javnost navikla o njemu da razmišlja, obavila sam na sledeći način: u slučajevima
kada je umetnik stvarao pod pseudonimom pod kojim je i poznat, ( Banana, Anna
= Long, Anna; Andryczuk, Hartmut = Reichstein, Robert) odlučila sam da
pseudonim koristim kao odrednicu. Kada je, pak, pseudonim/akronim krio po
dva/dvoje autora (Osowski F'nL = Frank and Leonie Osowski ) ili bio suviše
neobičan (FA GA GA GA = Mark Corrato ), ili samo ponekad upotrebljavan (M.T. Vid
= Miroljub Todorović ) kataloški opis počinjao je njihovim pravim imenima.
Držeći u rukama ediciju Postfluxpostbooklet (PB 19;237) koja broji u našem
fondu 45 knjižica, morala sam, iz čiste profesionalne radoznalosti, dodatno da se
informišem. Sa neta sam pokupila sledeće: U ovom momentu, to je jedan od
najzanimljivijih projekata saradnje mail-art umetnika na mreži, a rezultat su male
knjižice (booklet) 15x10,5 cm rađene kao fotokopirani cut-and-paste (cut i paste su
računarske komande kojima se postiže odsecanje delova i njihovo prenošenje na
drugo mesto) kolaži, koje mogu da se štampaju u neograničenom broju. Projekat je
pokrenuo Luce Fierens 1987. godine, i prvi brojevi bili su njegovi samostalni izleti,
da bi se kasnije upustio u saradnju sa drugim umetnicima. Jasno je da oni žele da
njihova umetnost bude i socijalno angažovana (anti-ratne, pacifističke: For
Communication Without Questionmark Andreja Tišme ; protiv siromaštva i klasnih
razlika Beats and Pieces i td.). Dosadašnje brojeve u kompletima čuvaju u arhivima
mnogih univerziteta, kako u pisanoj tako i u elektronskoj formi.
Još je napisano da nam se svima, ako se surfujući susretnemo sa Luce-om Fierensom,
lako može desiti da budemo uvučeni u ovaj projekat. Pa, ko poželi – nek'
proba.
U svojoj potrazi videla sam na fotografijama Dicka Higginsa, Klausa Groha, Annu
Bananu, Marka i njegovu suprugu Mel Corrato, Antoni Mira. Čitala sam o Andreju
Tišmi i njegovoj tuzi zbog krvavog raspleta u Jugoslaviji, nesrećnog bombardovanja
zemlje. Izvukla sam preko osamdeset stranica teksta sa raznih sajtova vezanih za
mail art. Za sve vreme političke i ekonomske blokade Jugoslavije signalisti nisu
mirovali. Svet je to pozdravio, posvetivši im mnogo prostora na Internetu.
Ali, kad se uželim, ja ipak siđem do polica posebne biblioteke Miroljuba Todorovića.
Ništa nije ravno strahopoštovanju koje osećam dok dodirujem stranice knjiga.
Saznanje da se u njima krije poseban svet koji treba dokučiti, a koji je stvoren da
bi ti bio blizak – šta menjati za to? Ruud Janssen i njegovi mail-intervjui, Pierre i
Ilse Garnier, Žarko Đurović, Srba Ignjatović, Tanja Kragujević, Antoni Miro, Miodrag
Mrkić, Luciano Ori, Clemente Padin, Michele Perfetti, Geza Perneczky, mali Viktor
Todorović sa Cvetićem koji počinje da ima noge, koji je posle odrastao toliko da
peva haiku i zen i vizuelne pesme, svi su oni tu, zbog nas su tu.
Svesna sam, da za razliku od signalista, moram negde, na nekom mestu, pišući
ovaj tekst i da se zaustavim.
Ali, ne bi bilo pošteno uopšte ne pomenuti SIGNALISTIČKU PROZU , jer su
signalisti eksperimentisali i u prozi, doduše u manjem obimu nego u poeziji, ali isto
tako uspešno.
Dnevnička proza Miroljuba Todorovića specifična je po mnogo čemu. Delimično je
objavljena 1990. godine u njegovom Dnevniku avangarde ( PB 19;109 ) u
poglavlju Iz signalističkog dnevnika 1979-1982. Tokom 2003. god. i Književne
novine ( PB 19;733 ) donele su, pod jednostavnim nazivom Dnevnik 1979, zapise
koji obuhvataju događaje iz 1979. god. Iz njih se mogu pratiti pripreme za
sačinjavanje mail art antologije koja je objavljena u Delu i o kojoj smo već pisali.
Po zapisima se vidi da je saradnja sa drugim avangardistima snažna i podsticajna.
Iz Dnevnika saznajemo da je Loris Essary (glavni urednik časopisa Interstate – PB
19;123 ) iz Austina (Teksas) 11. maja 1979. godine pozvala na saradnju M.
Todorovića ovim rečima: »Dugo sam uživala u Vašem delu a sada Vam pišem s
molbom da nam pošaljete više Vaših radova....mi ćemo posvetiti mnogo veću
pažnju eksperimentima u jeziku i umetnosti....mada smo uvek objavljivali
inovativna dela, što nam je i cilj. Da bi Vam bilo jasnije šta objavljujemo,
napominjem da su saradnici našeg časopisa bili: John Cage...Richard Kostelanetz...
Dick Higgins«
U periodu 15. VII – 3. VIII 1979 . tokom koga teku i pripreme za mail-art
antologiju, docnije objavljenu u časopisu Delo ( PB 19;636 ) Todorović zapisuje:
»Phoenix 5 je grupa mladih umetnika koja radi i studira u okviru intermedijalnog
programa umetničkog odseka na državnom Univerzitetu u Arizoni. Članovi grupe
(Ron Gasowski, Denis Gillingwater, Muriel Magenta i James Antonie) šalju blok sa
svojim poštanskim kartama uz molbu da se ove karte upotrebe.« I Phoenix 5 je na
našim policama pod signaturom PB 19;144 .
4. maja 1982. godine M. Todoroviću stigao je iz Valencije katalog izložbe Poesia
experimental, ARA ( PB 19;357 ) na kojoj je učestvovao sa tri originalna rada.
Komentariše da nema njihove kopije. Katalog je lepo opremljen, i uz mnoštvo
reprodukcija bogat i esejima na katalonskom i španskom.
Iščitavanje dnevničke proze Miroljuba Todorovića, kako vidimo, omogućava nam da
uz saznavanje činjenica osetimo i atmosferu u kojoj se stvaralački život odvija.
Osim toga što je svedočanstvo profesionalnog dela života ovog svestranog
umetnika, njegova dnevnička proza sadrži anonse o novim knjigama koje su se
našle tih dana u izlozima knjižara, zbivanjima na svetskom polju nauke i tehnike,
crtice o naučnim dostignućima tog doba, šta je našla sonda na Veneri i tsl.
Promakne tu po koja opaska na račun kostobolje, budnost i nežnost tokom
odrastanja sina, citirane misli velikih ljudi, ulomci iz književnih dela, memoara
političara. Tu je i naizgled nabacan materijal za neko novo stvaranje, reči teške,
konačne, igra rečima tako teškim i konačnim, signalističko stvaranje.
Ne mogu a da ne dotaknem lični zapis, pun sentimenta, ispisan jednog petka 24.
avgusta 1979. godine, povodom smrti pesnikinje Gordane Todorović: »Mrtva je
pesnikinja »gimnazijskog trenutka« - svog, ali i mog.« U niškim školskim danima M.
Todorovića (1954-1958), nekako u vreme kada sam se ja rodila, školarci su joj učili
pesme napamet, sanjali da dosegnu te visine, »da učine nešto slično«. I piše
Todorović dalje: »Nikada se nismo upoznali«. Ali, ja jesam. Živela je sa mnom u
istoj zgradi u kojoj je umrla tog avgusta. Bila je jedna od mnogih stanara solitera,
pomalo čudna, doduše, odsutna iz našeg i prisutna u nekom svom svetu. Vožnja
liftom, ljubazan pozdrav, neka daleka seta i sramežljiv osmeh devojčice koju niko
od nas, sada to znam, nije poznavao. A bila je legenda. To me je rastužilo,
priznajem.
Ipak je otuđenost u ovom zahuktalom, bezglavom dobu, uspostavila donekle
ravnotežu sa bliskošću, u epistolarnoj prozi M. Todorovića Tek što sam otvorila
poštu ( PB 19;516 ). U podnaslovu piše Epistolarni roman o ljubavi i prijateljstvu .
Moma Dimić je dodao »i o užasu NATO bombardovanja Srbije i Beograda«. Kako to
ide jedno uz drugo. Lako. Jer e-mail-ovi koje je glavna »heroina« Dinka
razmenjivala sa rođakama i prijateljicama rasutim po svetu, izatkali su podršku,
solidarnost i oslobodili sve zapretene emocije u proleću 1999. godine koje je za nas
upamćeno kao ratno. Ovo je ujedno i prvi e-mail roman , jer je čitava građa za
njega skinuta sa Interneta.
Bombardovanje Jugoslavije (kao i zamah terorizma svuda u svetu) je unekoliko
učinilo i da se romaneskna fikcija Ilije Bakića pretvara u realistički roman. U
njegovom proznom opusu, elementi naučne fantastike uvek su se, na žalost,
pokazali mogućim, stvarnim i očekivanim. U romanu Prenatalni život ili Tata,
kurva, doca i mama ( PB 19;609,38 ) pisac se okreće »vizijama pustoši,
zatrovanosti, viziji apokaliptički puste zemlje.« (Đ. Pisarev). Novi Vavilon ( PB
19;618 ) sa rečitim podnaslovom (prosa brutalis) je njegov sledeći roman prepun
urbanog haosa i ludila. Sam čin umiranja vraćen je na oblike koje je davno trebalo
prevazići: čerečenje, klanje, nabijanje na kolac. Jede se sintetička hrana. Ljubav se
vodi u virtuelnom svetu. Pa zar nije onda ova negativna utopija postala bezmalo
realističkim romanom? Oba romana imaju posvetu našem darodavcu, ispisanu
autorovom rukom. Na preliminarijama Novog Vavilona piše: »Miroljubu Todoroviću,
svetioniku signalizma u sveopštoj tmuši.«
Ilija Bakić je stvaralac čiji je i prozni i poetski opus razbacan i potuno nezasluženo
malo poznat. Zbirke/projekti koje pripadaju signalističkoj poetici, takođe su
nedovoljno analizirane. Među njima je i Koren ključa, naličje svakodnevnice (
PB 19;617 ), kao i zajednički projekat sa Zvonkom Sarićem kao koautorom Želite
li da besplatno letite ( PB 19;507 ).
U trobroju Signala ( PB 19;5,22-24 ) koji je izašao na izmaku 2002. godine, u
eseju Intermedijalnost u signalizmu i neke postavke signalističkog romana Zvonko
Sarić piše: »Signalizam se ne bavi mišlju o 'razaranju' romana, nego o stvaranju
signalističkog romana«. Suština njegovog objašnjenja je u tome da signalistički
roman, u svojim eksperimentima, ne sme negirati sadržaj i smisaonost, a da su
intermedijalna preplitanja, osobito verbalnog i vizuelnog, ono na šta roman mora da
se naslanja i iz čega postaje. To i dokazuje svojim romanom Hvatač duše ( PB
19;710 ) na čijim je koricama vizuelna pesma M. Todorovića iz zbirke Električna
stolica ( PB 19;457 ) i za koji je Todorović lično napisao prikaz. U njemu, između
ostalog, kaže »ovaj autor...suvereno operiše eksplozivnim jezičkim nabojima, pri
čemu mu nije strana ni upotreba šatrovačkih izraza, i vrtložnim slikama neke
imaginarne, buduće zbilje.... kreirajući , na taj način novi, sadržajno, jezički i stilski
prepoznatljiv model signalističkog romana .«
Ilija Bakić je u svojstvu kritičara, ili, pravilnije rečeno, analitičara zbivanja unutar
signalističkog pokreta, često pominjao Zvonka Sarića. Pišući o zborniku
Signalistička utopija ( PB 19;601 ) izdatom 2002. godine, citira Sarića rečima iz
njegovog istoimenog ogleda (po kome je zbornik i dobio naziv): »Signalistički
stvaralački pokret ne odustaje od pozitivne utopije koja sadrži moralnu ideju
napretka.« U istom ovom tekstu, Bakić, razmatrajući umetnost s početka novog
milenijuma, apostrofira Signalizam (ispisujući ga velikim početnim slovom) kao
redak samosvesni umetnički pokret koji je u svojoj sferi zadržao »budućnost koja je
ipak postala sadašnjost.« Interesantno je da je uz Signalizam ispisao u zagradi (ili
naučna fantastika).
U svom prikazu almanaha Signalizam – umetnost trećeg milenijuma ( PB
19;711 ), Bakić piše o mestu i značaju signalizma u novom milenijumu,
podsećajući da su signalisti uvek išli ne samo u korak s vremenom, interorizujući u
umetnost sve zahteve koje progres, napredak i promene postavljaju, nego idući i
korak ispred, pretpostavljajući i slikajući budućnost. Smatram da je ova osobenost i
učinila signalizam pokretom koji opstaje decenijama, i koji ima još mnogo toga da
ponudi. Pošto je korak ulaska u treći milenijum učinjen, »pred signalizmom su
raskriljene dveri neistraženih prostora kojima valja dati oblik.«
Ovaj almanah osim poezije, proze i vizualija sadrži i eseje čak pedeset autora.
Mnogi su strani i domaći autori pisali eseje o signalističkom stvaralaštvu i o samom
signalizmu. Objavljivane su recenzije po novinama i časopisima različitih profila i
orijentacija. No, ako bih morala da izdvojim, ipak bih odabrala trojicu ljudi koji su,
baveći se signalizmom, napisali, odbranili i publikovali svoje doktorske disertacije
na tu temu.
Prvi je, ako je do hronološkog reda, u ovom tekstu već pominjani, poljski
jugoslavista Julijan Kornhauzer, rođen 1946. godine. Ovaj pesnik, pripovedač i
književni kritičar bio je i poznavalac i prevodilac literature na srpskohrvatskom
jeziku. Iz oblasti kritike, teorije i istorije književnosti pomenula bih njegova dela:
Od mitu do konkretu ( PB 19;148 ), Wspolny jezyk : Jugoslavica ( PB
19;574 ) i doktorsku disertaciju odbranjenu na Jagjelonskom univerzitetu (čiji je
Kornhauzer profesor) sa izvornim naslovom Sygnalizm: propozycja serbskiej poezji
eksperymentalnej iz 1981. godine. Delovi ove disertacije objavljivani su na raznim
mestima, u časopisima Tok i Gradina , npr, zatim u zborniku Signalizam u svetu ,
da bi se njen celovit, integralni tekst pojavio u izdanju niške Prosvete 1998. godine,
u prevodu Biserke Rajčić, pod nazivom Signalizam srpska neoavangarda ( PB
19;450 ).
Sam autor napisao je predgovor ovom izdanju u kome je pokušao jasno da naznači
svoj ugao interesovanja za signalizam: stavljanje akcenta na komunikacijsku
situaciju, koja određuje signalističku poeziju, kao i na osnovne jedinice »nove
tekstualne strukture eksperimentalnog stiha«. On se klonio izricanja sudova o
umetničlim vrednostima signalističkog stvaralaštva, zanimajući se, prevashodno, za
stilistički aspekt ovog pokreta.
Početak Kornhauzerovog interesovanja za signalizam (70-tih godina prošlog veka)
poklapa sa sa njegovom fascinacijom srpskom avangardnom i neoavangardnom
poezijom. Do materijala vezanog za signalističko stvaralaštvo, kao i do samih
artefakata, dospevao je uglavnom uspostavivši tesnu saradnju sa M. Todorovićem.
Proučavao je njegove Manifeste, željan da pronikne u poetiku toliko drugačiju od
njegove sopstvene. (U fondu postoji i zbirka pesama J. Kornhauzera Zasadnicze
trudnosci (PB 19;468 ), što bi se moglo prevesti kao Načelne teškoće . Na
knjizi je topla posveta M. Todoroviću ispisana srpskim jezikom: »Borim se za
Miroljuba Todorovića, oca signalizma – prijateljski, Julijan, u Krakowu, 30. X 79.«)
Eksperimentalno stvaralaštvo (koje je najizrazitiji beleg signalizma) nije u to vreme
ni u Poljskoj ni u Jugoslaviji dobijalo teorijske fundamente. Razmatranja o tome su
bila poglavito bez naučne osnove. Bez obzira na to što su pojedina njegova
tumačenja odstupila od suštine, Kornhauzer je utro put daljem razvoju teorijskonaučnih
aspekata signalizma.
Osamdesetih godina, situacija se izmenila. Radovi Živana Živkovića (1952-1996)
bili su temeljni i ozbiljni naučni radovi iz ove oblasti. U periodu od 84. do 88.
objavljivani su mahom kao separati iz Zbornika radova Pedagoške akademije za
obrazovanje vaspitača predškolskih ustanova. Na primer: Mail art – umetnost
komunikacije , iz broja 8 ( PB 19;112 ); Šatrovačka poezija Miroljuba
Todorovića , iz broja 9 ( PB 19;730 ); Kompjuter i matematika u pesničkoj
praksi Miroljuba Todorovića , u broju 11 (PB 19;731 ); Signalistička
scijentistička poezija i njoj srodne signalističke vrste , u broju 12 ( PB
19;732 ). Ovi radovi su kasnije obogaćeni i sa mnogim drugim objedinjeni u
obimnu doktorsku disertaciju Signalizam : (geneza, poetika i umetnička
praksa) koja je odbranjena 1991. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, a
objavljena 1994. godine u izdanju paraćinskog »Vuka Karadžića« ( PB 19;192,11).
Rukovodeći se njenim koncepcijom, sadržajem a i tumačenjima, mogla sam da
sačinim osnovnu konstrukciju/koncept za ovaj tekst.
Živković je nastavljao da piše o signalizmu sve dok ga prerana smrt nije u tome
zaustavila. Od reči do znaka ( PB 19;218 ); Reč i smisao ( PB 19;656 )
Svedočenja o avangardi ( PB 19;108 ) samo su neki od radova iz značajnog
opusa ovog autora.
Tekst njegove disertacije obilato je propraćen vrlo informativnim fusnotama, koje,
između ostalog, upućuju na druge izvore i građu o signalizmu.
Na jednom mestu, on piše: »Rad Julijana Kornhauzera posebno je pratio i kritički
komentarisao Milivoje Pavlović, izvanredno upućen u tokove signalizma.«
Nosilac brojnih nagrada, istaknuti književni istoričar i publicista, koji se bavio i
javnim poslovima (upravnik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, republički ministar
za informacije u dva navrata), Milivoje Pavlović, rođen je u Medveđi 1947. godine.
Za Knjigu o himni ( PB 19;605 ) dobio je, 1986. godine, priznanje »Izdavački
poduhvat godine«.
U momentu kada se pojavljuje (1996. godine), Svet u signalima : prilog letopisu
signalizma ( PB 19;209 ), sadrži u sebi mnoštvo važnih podataka o signalizmu
koje do tada nisu bile poznate.
U izdanju beogradske prosvete, 1999. godine izlaze Ključevi signalističke
poetike sa podnaslovom Zvezdana sintaksa Miroljuba Todorovića ( PB 19;469 ).
To je studija o genezi, poetici i dominantnim vrednostima i modelima signalizma.
Autor ističe da se stvaralačka probojnost signalizma ogleda pre svega u iskoraku iz
jezika kao zatvorenog sistema. Iz ambicije da se kreativno odgovori na izazove
elektronske ere nastali su pod okriljem ovog pokreta mnogi novi pesnički oblici –
samo M. Todorović oblikovao je dvadeset novih književnih rodova i vrsta. Iscrpna
bibliografija Todorovićevih radova na kraju knjige, koja obuhvata čitave 43 strane,
potvrđuje da je Todorović nesumnjivi rodonačelnik signalizma.
Baveći se signalizmom, Pavlović objavljuje niz eseja i tekstova po književnim
časopisima. Među njima i delove doktorske disertacije, koju je odbranio početkom
2002. godine na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Priređena disertacija
ugledala je izloge knjižara iste godine, pod nazivom Avangarda, neoavangarda i
signalizam ( PB 19;651 ). I na ovim koricama je vizuelna pesma Miroljuba
Todorovića. Unutar korica, naučno-kritičko delo koje u sebi sadrži i elemente
sinteze i elemente analize. Pre prelaska na prikaz različitih žanrova signalističkog
stvaralaštva, autor nam predstavlja osnove pojmova avangarde i neoavangarde,
promenu sadržaja tih pojmova u različitim kulturnim sredinama i različitim
istorijskim momentima, razgraničavajući ih vremenski, da bi signalizam označio
jednim od oblika neoavangarde druge polovine XX veka. Ističe njegovu uslovljenost
socio-ekonomskim faktorima. Za ovakav studiozan i temeljit rad, Pavlović je
konsultovao obilje naše i svetske literature. Tako je stvoren još jedan pouzdan
tumač fenomena koji je teško razumljiv, ali postaje prihvatljiv u onom času kada se
istinski pozabavimo njime.
Upravo u momentu kada završavam ovaj tekst, već uzrujana, pri poslednjem
pokušaju da nešto dopravim, popravim, ispravim, stiže mi u ruke »ispod prese«
izvučena nova knjiga M. Todorovića Tokovi neoavangarde . Recenzent Milivoje
Pavlović. Jedan primerak, željom i posvetom autora, postaje moj lični. Drugi odlazi
u fond. Odmah dobija signaturu – PB 19;890. Uzbuđenje zbog poklona pomućeno
je rađanjem dileme – šta ako u knjizi ima dokaza da sam nešto naopako shvatila.
Da li da ustuknem pred željom da knjigu čitam, u potrazi za novim, jer ona je sva
od eseja, intervjua, priča nastalih tokom poslednje decenije koje bi objasnile mnoge
stvari? To bi moglo da prolongira pisanje, za koje je vreme ionako isteklo.
Odlučujem se da je progutam te noći. Neverovatno šta bi se sve iz toga moglo
izvući. Ali, u jednom sam umirena – ono što je bila intuitivna odluka, da putovanje
kroz signalistički svet organizujem na osnovu Živkovićeve disertacije prateći
njegova žanrovska određenja koja se oslanjaju na klasifikaciju signalističkih
manifesta, dobilo je uporište. Todorović piše: «Kao pažljivi hroničar i istraživač
našeg pokreta, Živan Živković je do danas napisao i objavio preko hiljadu i pet
stotina stranica prikaza, eseja i teoretskih studija o signalizmu...Vrhunac ovog i
ovakvog Živkovićevog angažovanja svakako je njegova studija Signalizam :
geneza, poetika i umetnička praksa ...Njome, kako to kritičari naglašavaju, ovaj
teoretičar i književni istoričar pruža pravu 'enciklopediju signalizma', daje
'najpouzdaniji vodič kroz signalističku galaksiju', ali i poziva na 'jedno novo i
drugačije čitanje naše savremene poezije.'.«
Sve ostalo mora da pričeka. Uostalom, nastaviću za novi jubilej signalizma.
(Objavljeno u Internacionalnoj reviji SIGNAL br. 28-29-30, 2004 i u almanahu Razmišljajte o Signalizmu, Beograd, 2004)
No comments:
Post a Comment