Врсте сигналистичке поезије

Сава Стаменковић

Врсте сигналистичке поезије у збирци Мирољуба Тодоровића

"Свиња је одличан пливач"


Сиг­на­ли­зам и вр­сте сиг­на­ли­стич­ке по­е­зи­је


Осни­вач и те­о­ре­ти­чар овог по­кре­та, Ми­ро­љуб То­до­ро­вић, по­чи­ње са екс­пе­ри­мен­ти­ма у је­зи­ку још 1959, све­стан да ре­во­лу­ци­је у по­е­зи­ји не­ма уко­ли­ко се она не из­вр­ши у ње­ном основ­ном ме­ди­ју­му – у је­зи­ку. Ре­во­лу­ци­ја је по­треб­на ка­ко би се ства­ра­лач­ки од­го­во­ри­ло зах­те­ви­ма са­вре­ме­не те­хно­ло­шке и елек­трон­ске ци­ви­ли­за­ци­је (1) и ка­ко би се променило стање у тадашњој српској књижевности које по Тодоровићу карактерише владавина нео­ро­ман­ти­зма и за­ка­сне­лог сим­бо­ли­зма (2). На рачун овог другог, немирења и побуне против тренутног, затеченог стања у књижевности (које се оцењује као лоше и застарело) правимо везу између сиг­на­ли­зма и пр­ве, исто­риј­ске аван­гар­де. Ре­во­лу­ци­о­ни­са­ње је­зи­ка за­по­че­ло је сци­јен­ти­за­ци­јом (уно­ше­ње сим­бо­ла, фор­му­ла, лек­се­ма и ве­ћих је­зич­ких ис­ка­за из ег­закт­них на­у­ка – фи­зи­ке, хе­ми­је, би­о­ло­ги­је, ма­те­ма­ти­ке, би­о­хе­ми­је, астро­фи­зи­ке) и ви­зу­а­ли­за­ци­јом тек­ста (гра­фич­ко раз­ла­га­ње ре­чи, син­­таг­ми и ис­ка­за на сло­го­ве и сло­ва као зна­ко­ве и њи­хо­во рас­про­сти­ра­ње на про­сто­ру стра­ни­це; уно­ше­ње не­вер­бал­них зна­ко­ва у текст, као што су цр­те­жи, гра­фи­ко­ни, фо­то­гра­фи­је и дру­ги еле­мен­ти ко­ји се ко­ла­жи­ра­ју):

Им­пре­си­о­ни­ран Кан­дин­ским, ра­ним Мон­дри­а­ном и Ми­шо­о­вим та­ши­змом, ма­штао сам о син­те­зи на­у­ке и по­е­зи­је.[1]

За­то је пр­ва фа­за сиг­на­ли­зма и на­зва­на сци­јен­ти­змом. Ка­сни­је се То­до­ро­вић опре­де­лио за на­зив сиг­на­ли­зам, што је би­ло пи­та­ње са­мог по­кре­та ко­ји се све ви­ше уда­ља­вао од про­сто­ра об­у­хва­ће­ног на­у­ком и на­уч­ним ме­то­да­ма.

При­ро­ду и свр­ху сиг­на­ли­зма об­ра­зло­жио је То­до­ро­вић кроз три ма­ни­фе­ста. То су: Ма­ни­фест пе­снич­ке на­у­ке (1968), Ма­ни­фест сиг­на­ли­зма – Re­gu­lae po­e­sis (1969) и Сиг­на­ли­зам (1970).[2] Први манифест сумирао је искуства из периода сцијентизма (1959-1967), други је био основа за формирање једног снажног авангардног покрета који је радикалним експериментима револуционисао све гране уметности, док је трећи донео опширнију дефиницију сигнализма и детаљну класификацију нових песничких облика.

Ја­ча­њу по­кре­та до­при­не­ло је и по­кре­та­ње ча­со­пи­са „Сиг­нал“ 1970. го­ди­не. У пр­вом пе­ри­о­ду из­ла­же­ња (1970–1973) об­ја­вље­но је де­вет бро­је­ва. Ча­со­пис је об­ја­вљи­вао при­ло­ге до­ма­ћих и стра­них аван­гард­них умет­ни­ка, те би­бли­о­граф­ске по­дат­ке о ан­то­ло­ги­ја­ма аван­гард­не по­е­зи­је у све­ту.

Временом, сиг­на­ли­зам до­би­ја све ви­ше при­ста­ли­ца. По­ред То­до­ро­ви­ћа, нај­по­зна­ти­ји пред­став­ни­ци сиг­на­ли­зма су: Ма­ри­на Абра­мо­вић, Сло­бо­дан Па­ви­ће­вић, Жар­ко Ро­шуљ, Сло­бо­дан Ву­ка­но­вић, Ми­ли­во­је Па­вло­вић, Љу­биша Јо­цић и дру­ги.

Иако се сиг­на­ли­зам ја­вио као ори­ги­нал­ни срп­ски по­крет (иако се укла­па у оно што на­зи­ва­мо нео­а­ван­гар­дом), срп­ска кри­ти­ка га је ду­го не­ги­ра­ла. Чи­ни се да је ско­ро до де­ве­де­се­тих вла­да­ло то не­ги­ра­ње – сиг­на­ли­зам је за то вре­ме до­био при­зна­ње свет­ске кри­ти­ке и пу­бли­ке. Пољ­ски пе­сник, про­за­ист, кри­ти­чар, исто­ри­чар и те­о­ре­ти­чар књи­жев­но­сти, Ју­ли­јан Кор­нха­у­зер, сво­јим сту­ди­ја­ма о сиг­на­ли­зму, „срп­ској нео­а­ван­гар­ди“, пред­ста­вио је све­ту овај наш по­крет. Ка­сни­је ће то сво­јим сту­ди­ја­ма (осла­ња­ју­ћи се на Кор­нха­у­зе­ра и ре­ви­ди­ра­ју­ћи га) ура­ди­ти и Жи­ван Жив­ко­вић и Ми­ли­во­је Па­вло­вић. Ова три ауто­ра, по­ред Ми­ро­љу­ба То­до­ро­ви­ћа, оста­ју и да­нас нај­бо­љи по­зна­ва­о­ци и те­о­ре­ти­ча­ри сиг­на­ли­зма.

Ина­че, сиг­на­ли­зам, „нај­ве­ћи срп­ски бренд“, ка­ко ка­же Ду­шан Ви­да­ко­вић,[3] жив је и да­нас. По­сле кра­ћег за­тиш­ја, он је „ожи­вео“ де­ве­де­се­тих, ка­да се Ми­ро­љу­бу То­до­ро­ви­ћу при­кљу­чу­је но­ва гру­па мла­дих ауто­ра пред­во­ђе­на Или­јом Ба­ки­ћем и Звон­ком Са­ри­ћем. Сиг­на­ли­зам не­ће не­ста­ти, тек га че­ка­ју ус­пе­си, ка­же ми­ро­љуб То­до­ро­вић:

Ми­слим да ће на­ред­но сто­ле­ће би­ти сто­ле­ће сиг­на­ли­зма. Да­љи раз­вој сиг­на­ли­зма ви­дим у екс­пло­зи­ји пла­не­тар­не и по­че­ци­ма оства­ри­ва­ња ко­смич­ке умет­но­сти. То ће би­ти по­себ­но ви­дљи­во у ин­тер­ме­ди­јал­ним сег­мен­ти­ма. До­ћи ће но­ви љу­ди, от­кри­ће се но­ва сред­ства за ства­ра­лач­ки рад...[4]

У сво­јим ма­ни­фе­сти­ма, ме­та­по­ет­ским тек­сто­ви­ма, пред­го­во­ри­ма То­до­ро­вић је дао не­ко­ли­ко по­де­ла сиг­на­ли­стич­ке по­е­зи­је. Те по­де­ле ва­ри­ра­ју од шест до два­на­ест ти­по­ва сиг­на­ли­стич­ке по­е­зи­је. Ја­сно је ода­кле те про­ме­не – сиг­на­ли­зам стал­но тра­га за но­вим ре­ше­њи­ма, но­вим тех­ни­ка­ма ства­ра­ња и из­ра­жа­ва­ња ду­хов­не кли­ме тех­но­ло­шке ци­ви­ли­за­ци­је у ко­јој жи­ви­мо. Да по­сто­је не­ке вр­сте То­до­ро­вић је при­ме­тио тек не­ко­ли­ко го­ди­на по­што их је ство­рио (раз­ли­ко­ва­ње але­а­тор­не од сто­ха­стич­ке по­е­зи­је на при­мер). Не­ке вр­сте је пр­во унео у по­де­лу, па их он­да не­ги­рао. „Због че­га се у То­до­ро­ви­ће­вој по­де­ли [ми­сли се на по­след­њу по­де­лу] не по­ја­вљу­је кон­крет­на по­е­зи­ја? Уоста­лом, не ра­ди се о бо­ја­зни да до­ђе до ха­о­са, ма­да ни то ни­је ис­кљу­че­но. Пре би тре­ба­ло прет­по­ста­ви­ти да је по­вла­че­ње на­зи­ва из ’кон­крет­на по­е­зи­ја’ из ко­му­ни­ка­ци­је пру­жи­ло шан­су сиг­на­ли­зму да се сма­тра дру­га­чи­јим, пот­пу­ни­јим прав­цем...“[5]

Раз­ма­тра­ју­ћи То­до­ро­ви­ће­ву, Кор­нха­у­зе­ро­ву и Жив­ко­ви­ће­ву по­де­лу, ми смо се опре­де­ли­ли за сле­де­ћу:

1. сци­јен­ти­стич­ка по­е­зи­ја,

2. фе­но­ме­но­ло­шка, тех­но­ло­шка и ready-ma­de по­е­зи­ја,

3. сто­ха­стич­ка и але­а­тор­на по­е­зи­ја,

4. ком­пју­тер­ска по­е­зи­ја,

5. пер­му­та­ци­о­на, ком­би­на­ци­о­на, ва­ри­ја­ци­о­на и ста­ти­стич­ка по­е­зи­ја,

6. сиг­на­ли­стич­ка ки­не­тич­ка и фо­нич­ка по­е­зи­ја,

7. кон­крет­на, ви­зу­ел­на и mail-art по­е­зи­ја и

8. ге­сту­ал­на и објект-по­е­зи­ја.

Не­ке вр­сте об­ја­сни­ће­мо на при­ме­ру збир­ке Сви­ња је од­ли­чан пли­вач из 1971. го­ди­не. Узи­ма­мо ову збир­ку за­то што она са­др­жи нај­ве­ћи број сиг­на­ли­стич­ких вр­ста, за­то што ту на­ла­зи­мо иде­ал­не при­ме­ре за не­ке вр­сте, а опет и иде­ал­не при­ме­ре за про­жи­ма­ње вр­ста и, на кра­ју, за­то што су у овој збир­ци не­ке од нај­леп­ших То­до­ро­ви­ће­вих пе­са­ма, а сло­бод­но мо­же­мо ре­ћи и нај­по­пу­лар­ни­јих.[6]

Вр­сте ко­је ни­су об­у­хва­ће­не збир­ком, об­ја­сни­ће­мо ов­де украт­ко.

Сци­јен­ти­стич­ке пе­сме ја­ви­ле су се на по­чет­ку сиг­на­ли­зма, у оној пр­вој фа­зи ко­ја се на­зи­ва сци­јен­ти­змом и би­ће об­ја­шње­не у по­гла­вљу о фе­но­ме­но­ло­шким пе­сма­ма.

Ком­пју­тер­ску по­е­зи­ју уте­ме­љио је То­до­ро­вић 1969. об­ја­вив­ши у Kyber­nu текст О пе­снич­ким ма­ши­на­ма, где је на­зна­чио и три вр­сте ма­ши­на за пра­вље­ње ком­пју­тер­ске по­е­зи­је: Зве­здо­зор, Сиг­на­твор и Ди­ги­тал­ни ком­пју­тер. Нај­по­зна­ти­ја пе­сма ове вр­сте, На­рав­но мле­ко пла­мен пче­ла, иза­зва­ла је пот­пу­но опреч­не ре­ак­ци­је – од ус­хи­ће­ња код Оска­ра Да­ви­ча до осу­де и сум­ње да се по­е­зи­ја и мо­же ства­ра­ти уз по­моћ ком­пју­те­ра. Ова вр­ста сиг­на­ли­стич­ке по­е­зи­је од­мах је на­и­шла на от­пор код на­ше кри­ти­ке, а сам пе­сник сма­тра да је ком­пју­тер­ска по­е­зи­ја (шок њо­ме иза­зван) глав­ни раз­лог што је сиг­на­ли­зам у срп­ској јав­но­сти за­не­ма­ри­ван, не­до­вољ­но про­у­ча­ван и сла­бо при­хва­ћен.

Пер­му­та­ци­о­на, ком­би­на­ци­о­на, ва­ри­ја­ци­о­на и ста­ти­стич­ка по­е­зи­ја мо­гу се под­ве­сти под је­дан на­зив – ма­те­ма­тич­ка сиг­на­ли­стич­ка по­е­зи­ја. Ма­те­ма­тич­ке ком­би­на­ци­је и спо­је­ви не­ко­ли­ко ре­чи (на­ста­ли дру­га­чи­јом ме­то­дом код сва­ке вр­сте), али без упо­тре­бе ра­чу­на­ра, пред­ста­вља­ју осно­ву ма­те­ма­тич­ке сиг­на­ли­сти­че по­е­зи­је. На­ма је она бит­на јер је озна­чи­ла уда­ља­ва­ње То­до­ро­ви­ћа од ма­ши­на, тј. она пред­ста­вља пре­лаз од ком­пју­тер­ске пре­ма сто­ха­стич­кој по­е­зи­ји.

Сиг­на­ли­стич­ка ки­не­тич­ка и фо­нич­ка, тј. звуч­на по­е­зи­ја ис­кљу­чу­је и реч и сло­во као из­ра­жај­нo сред­ствo и ко­ри­сти чи­сти знак, звук, ми­ми­ку, по­крет, све­тло­сне ефек­те, пред­ме­те и бо­је­не по­вр­ши­не.

Mail-art по­е­зи­ја, тј. „по­штан­ска умет­ност“ ве­ро­ват­но је нај­за­ни­мљи­ви­ји умет­нич­ки про­дукт нео­а­ван­гар­де. И нај­јед­но­став­ни­ји – сво­ди се на сла­ње по­ру­ка пре­ко по­ште. По­ред по­ру­ке, на­ла­зе се ту и „не­хо­тич­не“ ве­сти и са­др­жа­ји ко­ји се по­ру­ци до­да­ју док она пу­ту­је – по­штан­ски жи­го­ви, при­бе­ле­шке и опа­ске по­штан­ских слу­жбе­ни­ка...

Ге­сту­ал­на по­е­зи­ја ти­че се пре све­га ауто­ро­вог те­ла као до­ми­нант­ног сред­ства ис­тра­жи­ва­ња, за­тим ге­сто­ва и по­ру­ка ко­је се са­оп­шта­ва­ју го­во­ром, ге­сто­ви­ма, пред­ме­ти­ма... Нај­бо­ље ће­мо је де­фи­ни­са­ти ње­ним си­но­ни­ма: сиг­на­ли­стич­ка ма­ни­фе­ста­ци­ја, ак­ци­о­на пе­сма, по­е­зи­ја у про­це­су, po­e­sia pu­bli­ca, hep­pe­ning-pe­sma...

Објект-по­е­зи­ја настаје када уметник ис­трг­не пред­ме­т из његовог праг­ма­тич­но-три­ви­јал­ног кон­тек­ста и сво­јим „ин­тер­вен­ци­ја­ма“ му да­ естет­ски сми­сао. Мо­же­мо по­ву­ћи па­ра­ле­лу из­ме­ђу објект-по­е­зи­је, ко­ја је ис­ко­ра­чи­ла из све­та књи­ге а ко­ри­сти го­то­ве пред­ме­те и ready-ma­de по­е­зи­је, ко­ја је оста­ла „књи­шка“ вр­ста а ко­ри­сти се го­то­вим ис­ка­зи­ма (ре­кла­ма­ма, ре­пли­ка­ма из се­ри­ја итд).


Вр­сте сиг­на­ли­стич­ке по­е­зи­је у збир­ци Сви­ња је од­ли­чан пли­вач

Фе­но­ме­но­ло­шка, тех­но­ло­шка и ready-ma­de по­е­зи­ја

Фе­но­ме­но­ло­шка, тех­но­ло­шка и ready-ma­de по­е­зи­ја сво­је­вр­сни су де­ри­ва­ти сиг­на­ли­стич­ке сци­јен­ти­стич­ке по­е­зи­је. Фе­но­ме­но­ло­шка пе­сма је про­и­за­шла из са­же­тих сци­јен­ти­стич­ких пе­са­ма: пе­са­ма-опи­са, пе­са­ма-де­фи­ни­ци­ја, пе­са­ма-од­ред­ни­ца. Фе­но­ме­но­ло­шка пе­сма из­ра­жа­ва­ла је ре­дук­ци­ју вер­бал­ног ма­те­ри­ја­ла. Од жи­вих би­ћа (ци­клус Тер­ми­ти у збир­ци Kyber­no, 1970, Мра­ви­њак у збир­ци По­клон-па­кет, 1974) То­до­ро­вић се окре­ће ства­ри­ма ме­ђу ко­ји­ма жи­ви и ко­ји­ма се слу­жи, с тим што сад ње­го­ву па­жњу не за­о­ку­пља обје­кат, већ ње­го­ва су­шти­на – фе­но­мен (ода­тле и на­зив ове вр­сте).

Два нај­већа по­зна­ва­о­ца сиг­на­ли­зма не сла­жу се у од­ре­ђе­њу шта је све код То­до­ро­ви­ћа фе­но­ме­но­ло­шка пе­сма: Кор­нха­у­зер у фе­но­ме­но­ло­шке убра­ја и не­ке пе­сме из ци­клу­са Тер­ми­ти и Мра­ви­њак, Жив­ко­вић сма­тра да су оне сци­јен­ти­стич­ке.[7]

На­зив тех­но­ло­шка по­е­зи­ја То­до­ро­вић пр­ви пут упо­тре­бља­ва у пр­вом бро­ју ча­со­пи­са „Сиг­нал“ 1970. го­ди­не. Он на­по­ми­ње да пе­сник, ра­ди осве­же­ња пе­снич­ког је­зи­ка, мо­же да ко­ри­сти из­ве­сне спо­ља­шње ма­ни­фе­ста­ци­је и озна­ке по­тро­шач­ког дру­штва – скра­ће­ни­це, је­зик ре­кла­ма итд, да­ју­ћи им сво­јим по­ет­ским ин­тер­вен­ци­ја­ма од­ре­ђе­ни сми­сао и зна­че­ње. Тех­но­ло­шка пе­сма је у ства­ри фе­но­ме­но­ло­шка пе­сма у ко­јој се пе­сни­ков го­вор на­ла­зи на са­мој гра­ни­ци ег­закт­ног, тех­но­ло­шког и ур­ба­ног го­во­ра – то је фе­но­ме­но­ло­шка пе­сма у ко­ју је унет го­вор сва­ко­дне­ви­це и по­тро­шач­ког дру­штва.

На исти на­чин мо­же­мо де­фи­ни­са­ти и тзв. ready-ma­de, тј. на­ђе­ну по­е­зи­ју: то је фе­но­ме­но­ло­шка пе­сма ко­ја се скла­па од на­ђе­ног, го­то­вог ма­те­ри­ја­ла, „пе­сма у ко­јој је из­у­зет­но де­ла­тан еле­ме­нат је­зич­ких ис­ка­за, ко­ји се ди­рект­но пре­у­зи­ма­ју из жи­вот­не зби­ље (ре­кла­ме, нат­пи­си на од­ре­ђе­ним про­из­во­ди­ма итд)“.[8]

Тех­но­ло­шка и на­ђе­на по­е­зи­ја су, по Кор­на­ха­у­зе­ру, на­мер­но ан­тик­њи­жев­не. Оне на­па­да­ју по­тро­шач­ко дру­штво/мен­та­ли­тет у ко­ме је све ро­ба и све се ре­кла­ми­ра, али се бо­ре и про­тив вла­да­ју­ће јеф­ти­не и по­тро­шач­ке умет­но­сти за ма­се.

Ма­да еле­ме­на­та тех­но­ло­шке и ready-ma­de по­е­зи­је има и у ци­клу­си­ма Сви­ња је од­ли­чан пли­вач и Хо­ћу да бу­дем бу­бањ, чи­сту тех­но­ло­шку по­е­зи­ју на­ла­зи­мо са­мо у ци­клу­су АБЦ о Ми­ро­љу­бу То­до­ро­ви­ћу. Овај ци­клус са­др­жи де­сет пе­са­ма а пр­ва се од оста­лих одва­ја јер је­ди­на го­во­ри о сиг­на­ли­стич­кој по­е­зи­ји, док пре­о­ста­лих де­вет го­во­ре о Ми­ро­љу­бу То­до­ро­ви­ћу. Већ се из на­сло­ва ове пр­ве пе­сме (Ку­пуј­те са­мо сиг­на­ли­стич­ку по­е­зи­ју) ви­ди да је она про­глас, оглас, ре­кла­ма, ан­ти-пе­сма, тј. текст са кон­крет­ном на­ме­ном: да скре­не па­жњу чи­та­ла­ца на сиг­на­ли­стич­ку по­е­зи­ју као ро­бу чи­ји је ква­ли­тет нео­спо­ран. На по­чет­ку пе­сме, То­до­ро­вић нас оба­ве­шта­ва да је „ин­ду­стри­ја по­е­зи­је“ под ње­го­вим име­ном по­че­ла с про­из­вод­њом нај­са­вре­ме­ни­јих по­ет­ских тек­сто­ва, да би нам он­да, ду­хо­ви­то, је­зи­ком ре­кла­ме, ис­та­као вред­но­сти сиг­на­ли­стич­ке по­е­зи­је. На кра­ју пе­сме То­до­ро­вић ће се об­ра­чу­на­ти и са по­е­зи­јом пре ње­га – ње­го­ва је ква­ли­тет­ни­ја и „ни­ма­ло ску­пља“:

КУ­ПУЈ­ТЕ СА­МО СИГ­НА­ЛИ­СТИЧ­КУ ПО­Е­ЗИ­ЈУ

у сва­кој ку­ћи, дво­ра­ни, уста­но­ви!
но­во на ју­го­сло­вен­ском тр­жи­шту!
већ по­зна­та ин­ду­стри­ја по­е­зи­је
„ми­ро­љуб то­до­ро­вић" по­че­ла је са
про­из­вод­њом (фа­бри­ко­ва­њем)
нај­са­вре­ме­ни­јих по­ет­ских тек­сто­ва
реч је о по­е­зи­ји ви­со­кот ква­ли­те­та
ко­ја се мо­же чи­та­ти, гле­да­ти,
слу­ша­ти, до­цр­та­ва­ти, из­ла­га­ти,
ур­ла­ти на ми­тин­зи­ма, ци­ти­ра­ти,
ре­про­ду­ко­ва­ти у уџ­бе­ни­ци­ма, по­ста­вља­ти
на зи­до­ве, пар­кет, бе­тон, ре­клам­не
па­ное, во­зо­ве, бро­до­ве, ави­о­не.
за ове про­из­во­де ко­ји се не мо­гу
чак ни уво­зи­ти јер су рет­ки у све­ту
вла­да огром­но ин­те­ре­со­ва­ње на
ју­го­сло­вен­ском и стра­ном тр­жи­шту.
по­је­дин­ци, до­ма­ћин­ства, уго­сти­те­љи,
уста­но­ве, же­ле­зни­ца, ауто­мо­бил­ска
ин­ду­стри­ја, про­јек­тант­ске ор­га­ни­за­ци­је,
из­да­вач­ке ку­ће и кли­ни­ке мо­гу још овог
ме­се­ца да по­тра­же наш но­ви про­из­вод
сиг­на­ли­стич­ку по­е­зи­ју.
но­ви про­из­вод ко­ји се фа­бри­ку­је на
нај­са­вре­ме­ни­јим уре­ђа­ји­ма елек­трон­ским
ра­чу­на­ри­ма и уз по­моћ ком­пли­ко­ва­них
ма­те­ма­тич­ких и дру­гих ег­закт­них ме­то­да
ви­со­ког је ква­ли­те­та и ни­је ни­ма­ло
ску­пљи од већ за­ста­ре­лих и пре­ва­зи­ђе­них
про­из­во­да исте вр­сте.


У овој пе­сми, То­до­ро­вић је по­но­вио по­е­тич­ка свој­ства сиг­на­ли­зма („фа­бри­ко­ва­ње“ по­е­зи­је „нај­са­вре­ме­ни­јим уре­ђа­ји­ма елек­трон­ским ра­чу­на­ри­ма и уз по­моћ ком­пли­ко­ва­них ма­те­ма­тич­ких и дру­гих ег­закт­них ме­то­да“) и та­ко се опет су­прот­ста­вио вла­да­ју­ћим по­ет­ским на­че­ли­ма и ми­ту о де­ми­јур­шкој уло­зи пе­сни­ка.

У пре­о­ста­лих де­вет пе­са­ма овог ци­клу­са тај мит ће би­ти до кра­ја ра­зо­рен. Ов­де је аутор сам се­бе узео за по­ет­ски пред­мет и опи­сао се је­зи­ком по­тро­шач­ког дру­штва, је­зи­ком ре­кла­ма, мас-ме­ди­ја. Ова гру­па пе­са­ма је пре­ко­ра­чи­ла праг ано­ним­но­сти и слу­же­ћи се ре­клам­ним ко­дом пре­тво­ри­ла пе­сни­ка (екс­по­ни­ра­њем ње­го­вог име­на и пре­зи­ме­на) у про­из­вод за сва­ко­днев­ну упо­тре­бу.

„Од­ред­ни­ца ’Ми­ро­љуб То­до­ро­вић’ пер­верз­но за­ме­њу­је све што тр­го­ви­на мо­же да ре­кла­ми­ра у дру­штву ма­те­ри­јал­ног бла­го­ста­ња.“[9]

„То­до­ро­вић се ов­де слу­жи ’ис­тро­ше­ним’ је­зич­ким мо­де­ли­ма не да би их као пе­сник афир­ми­сао не­го да би ис­та­као ње­го­ву ауто­ма­ти­зо­ва­ност, се­ман­тич­ку ’ис­пра­жње­ност’, а исто­вре­ме­но да би – ко­ри­сте­ћи се њи­ма – ’про­во­ци­рао’ је­зик кри­тич­ки ви­со­ко ’ко­ти­ра­не’ срп­ске по­е­зи­је на пре­ло­му ше­сте и сед­ме де­це­ни­је.“[10]

У дру­гом де­лу пе­сме АБЦ о Ми­ро­љу­бу То­до­ро­ви­ћу са­зна­је­мо да је до­ка­за­но да је М. Т. „нај­бр­же во­зи­ло на све­ту“, ко­је се мо­же упо­ре­ди­ти са­мо са јед­ним дру­гим во­зи­лом, ко­је се зо­ве Вла­ди­мир Ма­ја­ков­ски. Ово во­зи­ло, чи­та­мо, „већ пу­них два­на­ест го­ди­на пр­ко­си те­ку­ћој ли­те­ра­ту­ри“ (да ову исту пе­сму То­до­ро­вић пи­ше да­нас, сло­бод­но би мо­гао да ста­ви „48 го­ди­на“ – ма­ло то­га се у „те­ку­ћој“ ли­те­ра­ту­ри про­ме­ни­ло) и „ни­ка­да не мо­же за­ста­ре­ти“ – та­ко је пе­сник у не­ко­ли­ко сти­хо­ва из­ло­жио чи­та­о­ци­ма сиг­на­ли­зам – то је стал­на по­тра­га за но­вим ре­ше­њи­ма и са­мим тим, ве­чи­та мла­дост по­кре­та.

То­до­ро­вић из прет­по­след­њег сти­ха из­два­ја јед­ну реч – „кон­стру­и­са­ње“ – чи­ме опет пе­сни­ку-де­ми­јур­гу су­прот­ста­вља сиг­на­ли­стич­ког пе­сни­ка-на­уч­ни­ка:


ста­ти­стич­ки је до­ка­за­но да је ми­ро­љуб
то­до­ро­вић нај­бр­же во­зи­ло на све­ту. до­бит­ник
пр­ве на­гра­де за про­дор­ност, тех­нич­ки,
функ­ци­о­нал­но и естет­ски нај­са­вр­ше­ни­ји у сво­јој
кла­си. је­дин­стве­на аеро­ди­на­мич­на ли­ни­ја
ко­ја већ пу­них два­на­ест го­ди­на пр­ко­си те­ку­ћој
ли­те­ра­ту­ри и ни­ка­да не мо­же за­ста­ре­ти.
из­ван­ред­но хи­дроп­не­у­мат­ско амор­ти­зо­ва­ње
имао га је још са­мо вла­ди­мир ма­ја­ков­ски ко­ји је
осва­јао ли­цен­це од пу­шки­на до хлеб­њи­ко­ва.
ми­ро­љуб то­до­ро­вић са но­вом ка­ро­се­ри­јом и
уну­тра­шњом опре­мом. ми­ро­љуб то­до­ро­вић са
за­тво­ре­ним си­сте­мом хла­ђе­ња. по­у­здај­те се
у на­ша три­де­се­то­го­ди­шња ис­ку­ства у кон­стру­и­са­њу
ми­ро­љу­ба то­до­ро­ви­ћа на пред­њи по­гон.


Игра­ју­ћи се да­ље је­зи­ком ре­кла­ма, аутор нам чак да­је и ре­цепт за по­хо­ва­ног Ми­ро­љу­ба То­до­ро­ви­ћа:


ДА­ЋУ ВАМ РЕ­ЦЕПТ ЗА ПО­ХО­ВА­НОГ
МИ­РО­ЉУ­БА ТО­ДО­РО­ВИ­ЋА

за­ме­си­те во­дом по­ла ки­ло­гра­ма
ми­ро­љу­ба то­до­ро­ви­ћа
исе­ци­те га у тан­ке ли­сто­ве
про­пе­ци­те на угре­ја­ној пло­чи
у ду­бо­кој зде­ли уму­ти­те
де­сет све­жих ми­ро­љу­ба то­до­ро­ви­ћа
све ово за­тим до­бро про­ме­шај­те
же­не во­ле да им ми­ро­љуб то­до­ро­вић
бу­де де­бљи
бо­ље је не пра­ви­ти де­бе­лог
ми­ро­љу­ба то­до­ро­ви­ћа
та­њи се бо­ље ис­пе­че
пе­ци­те па­жљи­во сво­га ми­ро­љу­ба то­до­ро­ви­ћа
док му ко­жи­ца не по­ру­ме­ни
ми­ро­љу­ба то­до­ро­ви­ћа са за­ру­ме­ње­ном ко­жи­цом
исец­кај­те на кри­шке
и по­слу­жи­те


Иако је ху­мор у овом ци­клу­су, ка­ко ка­же Жи­ван Жив­ко­вић, уз­гред­на по­ја­ва, по ду­хо­ви­то­сти се из­два­ја пе­сма Ми­ро­љуб То­до­ро­вић за­у­зи­ма крај­ње су­бјек­тив­не ста­во­ве. Ов­де аутор на­па­да са­мог се­бе, по­на­вља­ју­ћи све оно што су го­ди­на­ма кри­ти­ча­ри и кри­ти­зе­ри из­го­ва­ра­ли на ње­гов ра­чун и на ра­чун сиг­на­ли­зма. На кра­ју пе­сме нам от­кри­ва и њи­хов нај­ве­ћи страх – страх да ће и дру­ги пе­сни­ци при­хва­ти­ти сиг­на­ли­зам те га та­ко усто­ли­чи­ти као вла­да­ју­ћи пра­вац:


МИ­РО­ЉУБ ТО­ДО­РО­ВИЋ ЗА­У­ЗИ­МА
КРАЈ­ЊЕ СУ­БЈЕК­ТИВ­НЕ СТА­ВО­ВЕ

ми­ро­љуб то­до­ро­вић је хох­шта­плер
ми­ро­љуб то­до­ро­вић је анар­хо­ли­бе­рал
ми­ро­љуб то­до­ро­вић је на­зад­на
дру­штве­на сна­га
ми­ро­љуб то­до­ро­вић је пам­флет
ве­што сми­шљен и тем­пи­ран
у че­му су гре­шке ми­ро­љу­ба то­до­ро­ви­ћа
ми­ро­љуб то­до­ро­вић за­у­зи­ма
крај­ње су­бјек­тив­не ста­во­ве
ми­ро­љуб то­до­ро­вић не ви­ди
да ње­го­ва бор­ба не во­ди ни­че­му
ми­ро­љуб то­до­ро­вић не да­је
пре­ци­зне од­го­во­ре на на­ша пи­та­ња
ми­ро­љуб то­до­ро­вић раз­ли­чи­то при­сту­па
оце­ни про­бле­ма
ми­ро­љуб то­до­ро­вић ни­је са­мо­кри­ти­чан
у сво­ме из­ла­га­њу
ми­ро­љуб то­до­ро­вић не при­ма на се­бе
ни­ка­кву од­го­вор­ност
ми­ро­љуб то­до­ро­вић би хтео
да сва­ко по­ста­не ми­ро­љуб то­до­ро­вић


Еле­ме­на­та ready-ma­de по­е­зи­је (као и тех­но­ло­шке) има у ци­клу­си­ма Сви­ња је од­ли­чан пли­вач и За­што Ваш пас, а по­себ­но су из­ра­же­ни у овом дру­гом, кога чине са­мо три але­а­тор­не пе­сме. Оне су але­а­тор­не (ко­ри­сте је­зик сва­ко­дне­ви­це и ре­кла­ма, ба­ра­та­ју крат­ким ис­ка­зи­ма, ко­ји се слу­чај­но ком­би­ну­ју и мо­гу да­ти раз­ли­чи­та зна­че­ња или пак ни­јед­но), али су и на­ђе­не, тј. ready-ma­de пе­сме, јер су, де­ли­мич­но или пот­пу­но, ком­по­но­ва­не од го­то­вих, пре­у­зе­тих ис­ка­за из ре­кла­ма, се­ри­ја... Пе­сма За­што Ваш пас ком­би­но­ва­на је од (ма­да је то увек те­шко од­ре­ди­ти – сам аутор ни­кад не от­кри­ва где на­ла­зи „ма­те­ри­јал за пе­сму“) ре­кла­ма („због че­га се од­ри­че­те пу­ше­ња“), на­сло­ва из жен­ских ча­со­пи­са („да ли сте сен­зу­ал­на же­на“), иде­о­ло­шких по­ско­чи­ца („сло­бо­да и рав­но­прав­ност свим на­ро­ди­ма“), днев­них ве­сти („ру­да­ри штрај­ку­ју у шпа­ни­ји“), ре­пли­ка из ТВ-се­ри­ја („да­нас је не­де­ља има­ће­мо хлад­ну ве­че­ру“) и стри­па („за­што ваш пас но­си са­мо три ко­фе­ра“):

ЗА­ШТО ВАШ ПАС

да­нас је не­де­ља има­ће­мо хлад­ну ве­че­ру
вој­ска по­ма­же угро­же­ни­ма
због че­га се од­ри­че­те пу­ше­ња и шмин­ке
секс ће отво­ри­ти и школ­ска вра­та
хтео бих да ми ста­ви­те ве­штач­ки зуб
као ка­мен те­ме­љац олов­ном ком­би­на­ту
же­на је же­на и на ки­ли­ман­џа­ру
огра­ни­чи­те при­ти­сак на сво­га парт­не­ра
због ки­ше и сне­га ко­ји се на­гло то­пи
ру­да­ри штрај­ку­ју у шпа­ни­ји
сло­бо­да и рав­но­прав­ност свим на­ро­ди­ма
си­фи­лис је опа­сан и по око­ли­ну
сма­тра­те ли се­бе сен­зу­ал­ном же­ном
ме­те­ор­ске ки­ше па­да­ју по ме­се­цу
оја­чај­те ко­сти кич­ме и пре­по­на
при­ми­тив­но је да де­ца ра­сту у људ­ском те­лу
за­што ваш пас но­си са­мо три ко­фе­ра


Овај при­мер са­мо го­во­ри о ис­пре­пле­те­но­сти сиг­на­ли­стич­ких вр­ста и не­мо­гућ­но­сти њи­хо­вог ја­сног изо­ло­ва­ња, што не тре­ба ту­ма­чи­ти као не­до­ста­так по­е­зи­је Ми­ро­љу­ба То­до­ро­ви­ћа, већ пре као ње­но бо­гат­ство – ове але­а­тор­но-на­ђе­не пе­сме по­ка­зу­ју да што је пе­сма те­же од­ре­ди­ва у по­гле­ду вр­сте то је игра чи­та­ња и от­кри­ва­ња зна­че­ња те­жа, са­мим тим и - за­ни­мљи­ви­ја.

Сто­ха­стич­ка и але­а­тор­на по­е­зи­ја

Сто­ха­стич­ка и але­а­тор­на по­е­зи­ја (грч. stoc­ha­sti­ke – на­га­ђа­ње, по­га­ђа­ње, лат. аlea – коц­ка) од­ли­ку­ју се те­жњом за спа­ја­њем ина­че не­спо­ји­вих и су­прот­ста­вље­них еле­ме­на­та ре­ал­ног све­та. Сто­ха­стич­ке и але­а­тор­не пе­сме пре­по­зна­је­мо по раз­би­је­ној ре­че­ни­ци, по не­до­вр­ше­ним ре­че­нич­ким ни­зо­ви­ма, по то­ме што сва­ки стих пе­сме пред­ста­вља не­за­ви­стан ис­каз. Ова­кав сто­ха­стич­ки по­сту­пак пр­ви пут је То­до­ро­вић срп­ској јав­но­сти де­мон­стри­рао 1969. у ни­шком ча­со­пи­су „Гра­ди­на“ (бр. 8–9), об­ја­вив­ши у ње­му ци­клус од два­де­сет и три пе­сме под на­зи­вом Ко­њић-Ље­љен.

Ни сам То­до­ро­вић ду­го ни­је раз­два­јао ове две вр­сте – тек 1986 у књи­зи Пев­ци са Бај­лон-скве­ра он пра­ви ја­сну раз­ли­ку:

У але­а­тор­ној по­е­зи­ји ко­ри­сти се сли­чан ства­ра­лач­ки по­сту­пак као у сто­ха­стич­кој, али се упо­тре­бља­ва сва­ко­днев­ни, ко­ло­кви­јал­ни је­зик, је­зик штам­пе, ре­кла­ма, мас-ме­ди­ја, тех­но­ло­шке ци­ви­ли­за­ци­је.[11]

Але­а­тор­не пе­сме су да­кле про­из­вод ко­ло­кви­јал­ног је­зи­ка, оне ко­ри­сте ре­чи мас-ме­ди­ја, док сто­ха­стич­ке пред­ста­вља­ју све ре­ла­ци­је у ко­ји­ма се у окви­ру јед­ног тек­ста по­ја­вљу­је слу­чај­на асо­ци­ја­ци­ја.

Би­ло је мно­го не­сла­га­ња у раз­гра­ни­ча­ва­њу по­је­ди­них сиг­на­ли­стич­ких вр­ста. Ју­ли­јан Кор­нха­у­зер је и ком­пју­тер­ску и фе­но­ме­но­ло­шку по­е­зи­ју по­сма­трао као сто­ха­стич­ку по­е­зи­ју, из­два­ја­ју­ћи их, до­ду­ше, као под­вр­сте. Ша­тро­вач­кој по­е­зи­ји ни­је пак дао ни ста­тус под­вр­сте, сма­тра­ју­ћи да је за То­до­ро­ви­ће­ву по­е­зи­ју бит­на тех­ни­ка и на­чин ре­а­ли­за­ци­је пе­сме, док је из­бор лек­си­ке пот­пу­но не­би­тан. Ми­ли­во­је Па­вло­вић ис­пра­ви­ће гре­шку овог пољ­ског ју­го­сла­ви­сте, до­шав­ши до за­кључ­ка да се у ша­тро­вач­кој по­е­зи­ји, иза оно­га што при­вид­но ни­шта не зна­чи, кри­је низ ре­ал­них ко­му­ни­ка­тив­них си­ту­а­ци­ја (у сто­ха­стич­кој то ни­је слу­чај). Тај ша­тро­вач­ки го­вор мо­же се пре­ве­сти у стан­дард­ни је­зик и та­да по­ста­је ја­сно да је ту се­ман­тич­ки слој у пр­вом пла­ну, а ода­тле сле­ди да је ша­тро­вач­ка по­е­зи­ја по­себ­на вр­ста сиг­на­ли­стич­ке пое­зи­је.

Узме­мо ли у об­зир То­до­ро­ви­ће­ву ди­стинк­ци­ју из­ме­ђу сто­ха­стич­ке и але­а­тор­не по­е­зи­је, до­ла­зи­мо до за­кључ­ка да су све пе­сме из ци­клу­са Сви­ња је од­ли­чан пе­вач але­а­тор­не. Мо­же­мо овај ци­клус по­сма­тра­ти и као по­е­му. У сва­кој пе­сми лир­ски су­бје­кат сва­ко­днев­ним је­зи­ком, „ци­ти­ра­ју­ћи“ по­вре­ме­но ре­кла­ме, на­сло­ве из но­ви­на и слич­но (то су исто­вре­ме­но и еле­мен­ти на­ђе­не по­е­зи­је), го­во­ри о са­вре­ме­ном све­ту, о тех­но­ло­шкој ци­ви­ли­за­ци­ји и по­ја­ва­ма у њој... О овом ци­клу­су Жи­ван Жив­ко­вић ка­же:

Ку­би­стич­ки ре­зо­ви то­ли­ко су успе­шни (оштри?) да на­ди­ла­зе ре­зул­та­те не­пот­пу­но оства­ре­ног над­ре­а­ли­стич­ког аути­мат­ског пи­са­ња.[12]

Као при­мер але­а­тор­не по­е­зи­је на­во­ди­мо две пе­сме из овог ци­клу­са:


СВИ­ЊА ЈЕ ОД­ЛИ­ЧАН ПЛИ­ВАЧ


Са­да ми зу­би ви­ше ни­су ва­жни ује­дам
шти­паљ­ка­ма то зна­ју и они ко­ји пи­ју
јо­гурт за жи­во­ти­ње це­ње­ни по­тро­ша­чи
сви­ња је од­ли­чан пли­вач али ја во­лим
џи­ге­ри­цу са жа­ром на осно­ву ду­го­роч­ног
по­знан­ства обез­бе­ђу­јем за­шти­ту за­ко­ни­то­сти
да ли сте за­до­вољ­ни пр­вим пол­ним
ис­ку­ством у сва­кој при­ли­ци осло­бо­ди­те се
хо­мо­сек­су­а­ла­ца то је ка­жњи­во ка­ко ће­те
ина­че осла­би­ти на од­ре­ђе­ним ме­сти­ма
уме­сто по­шти обра­ти­те се по­ли­ци­ји они ће
вам ста­ви­ти ка­ме­ни пу­дер на ко­жу днев­но и
по три­ста ин­тер­вен­ци­ја уоста­лом сва­ком је
за­јем­че­но пра­во на жал­бу ја идем у лов на
фо­ке и пин­гви­не а ви ис­те­рај­те ми зми­ју
из ста­на


Чи­та­лац се ов­де, по Кор­на­ха­у­зе­ру, на пр­во чи­та­ње из­не­на­ди, на дру­го већ ства­ра не­ке ве­зе, тј. раз­гра­ни­ча­ва ис­ка­зе. Сва­ко сле­де­ће чи­та­ње је дру­га­чи­је раз­гра­ни­ча­ва­ње и гру­пи­са­ње ис­ка­за. Але­а­тор­на по­е­зи­ја је да­кле игра, игра слу­чај­них чи­та­ња. Узми­мо нпр. увод­не сти­хо­ве пе­сме – раш­чла­њива­ње по ло­ги­ци при­род­ног је­зи­ка мо­гло би да из­гле­да ова­ко:

Са­да ми зу­би ви­ше ни­су ва­жни. Ује­дам шти­паљ­ка­ма. То зна­ју и они ко­ји пи­ју јо­гурт за жи­во­ти­ње. Це­ње­ни по­тро­ша­чи: ...

А мо­гло би и ова­ко:

Са­да ми зу­би више ни­су ва­жни. Ује­дам шти­паљ­ка­ма. То зна­ју и они ко­ји пи­ју
јогурт. За жи­во­ти­ње: Це­ње­ни по­тро­ша­чи, ...


КАО ВЕ­ТАР СА МО­РА­ВЕ

дај­те ми бе­ло пи­во по­јео сам
два­де­сет ми­ли­о­на хле­бо­ва у
фа­бри­ци гра­ђе­вин­ског ма­те­ри­ја­ла
са­мо ми је још и то тре­ба­ло а
бо­јим се са­мо­ће сва­ког пе­тог
да­на у не­де­љи има­те ли во­зач­ку
до­зво­лу или асир­ског бо­га без ре­па
то је у сле­де­ћој еми­си­ји лек
про­тив ма­ла­ри­је и епи­зо­да из
хри­сто­вог жи­во­та на­пред са
тр­ка­ћим чам­ци­ма и не бу­ди­те
сти­дљи­ви ком­по­зи­то­ри след­бе­ни­ци
пи­та­го­ри­не шко­ле ма­ла тер­ца и
чи­ста квин­та уз ал­ко­хол­на пи­ћа
ви­дим ни ви ни­сте за сек­су­ал­но
уз­др­жа­ва­ње пред огле­да­лом као
ве­тар са мо­ра­ве чи­тај­мо кри­ми­нал­не
ро­ма­не


На при­ме­ру ове пе­сме ви­ди­мо још две бит­не од­ли­ке але­а­тор­не по­е­зи­је. Але­а­тор­на по­е­зи­ја опе­ри­ше крат­ким ре­че­нич­ким скло­по­ви­ма („дај­те ми бе­ло пи­во“, „бо­јим се са­мо­ће“, „ви­дим ни ви ни­сте за“) ко­ји по­ти­чу из раз­ли­чи­тих се­ман­тич­ких по­ља и не по­ве­зу­ју се ни у ка­кву це­ли­ну. Ако по­гле­да­мо ма­ло бо­ље те ре­че­нич­ке ни­зо­ве уочи­ће­мо да је ве­ћи­на у пр­вом ли­цу јед­ни­не – одав­де про­из­и­ла­зи и дру­га осо­би­на ове сиг­на­ли­стич­ке вр­сте – у але­а­тор­ној по­е­зи­ји је до­ми­нант­но лир­ско „ја“. „Из­ли­ви“ тог „ја“ де­лу­ју у пе­сми као обр­ти и чи­та­лац је по њи­ма и де­ли.

Ва­ља на­по­ме­ну­ти и да су мно­ги те­о­ре­ти­ча­ри баш због сто­ха­стич­ке и але­а­тор­не по­е­зи­је и тог „спа­ја­ња не­спо­ји­вог“ сма­тра­ли сиг­на­ли­зам за сво­је­вр­сни нео­да­да­и­зам. То до­не­кле и има ло­ги­ке. Ове сиг­на­ли­стич­ке вр­сте пр­ве су из­вр­ши­ле ду­бо­ке за­хва­те у је­зик, на­па­да­ју­ћи и ме­ња­ју­ћи га као ни­јед­на вр­ста до тад – тј. оне су фи­на­ли­зо­ва­ле оно што је пр­ва аван­гар­да (да­да­и­зам и над­ре­а­ли­зам) са­мо за­по­че­ла. Иако је нпр. ком­пју­тер­ска по­е­зи­ја де­ло­ва­ла као ве­ћи шок и иза­зва­ла ја­че ре­ак­ци­је (код кри­ти­ке и пу­бли­ке), сто­ха­стич­ка и але­а­тор­на су и ста­ри­је и ра­ди­кал­ни­је у свом на­па­ду на је­зик. Сто­ха­стич­ко-але­а­тор­ни пра­вац је упра­во тим про­до­ри­ма на пла­ну вер­бал­не по­е­зи­је ука­зао на ре­во­лу­ци­ју ко­ју су сиг­на­ли­сти из­вр­ши­ли на пла­ну је­зи­ка као ме­ди­ја пе­сме и та­ко спа­сли сиг­на­ли­зам од јед­но­стра­ног из­јед­на­ча­ва­ња са ви­зу­ел­ном по­е­зи­јом.


Кон­крет­на и ви­зу­ел­на по­е­зи­ја

Ци­клус пе­са­ма Што мо­жеш гла­сни­је То­до­ро­вић у под­на­сло­ву од­ре­ђу­је као ци­клус ви­зу­ел­них пе­са­ма („Сиг­на­ли­стич­ка по­е­зи­ја у ужем сми­слу – ви­зу­ел­на по­е­зи­ја“). То ни­је у пот­пу­но­сти тач­но – де­сет пе­са­ма овог ци­клу­са су ви­зу­ел­не док две ула­зе у окви­ре кон­крет­не по­е­зи­је. То­до­ро­вић ни­је пра­вио раз­ли­ку из­ме­ђу кон­крет­не[13] и ви­зу­ел­не по­е­зи­је,[14] а кад ју је и пра­вио, пра­вио ју је по­гре­шно. У сво­јој по­де­ли сиг­на­ли­стич­ке по­е­зи­је, он и не­ма кон­крет­ну по­е­зи­ју.[15] Иако мно­ги ауто­ри по­сле Дру­гог свет­ског ра­та из­јед­на­ча­ва­ју ове вр­сте, раз­ли­ке по­сто­је. Кре­ну­ће­мо од Реч­ни­ка књи­жев­них тер­ми­на:

Кон­крет­на по­е­зи­ја је вр­ста екс­пе­ри­мен­тал­не књи­жев­но­сти ко­ја пре­ми­шља и те­ма­ти­зу­је сво­је сред­ство – је­зик – на на­чин ли­ков­не умет­но­сти. Њен ма­те­ри­јал је реч са сво­јим звуч­ним, ви­зу­ел­ним и се­ман­тич­ким аспек­том. Се­ман­тич­ка и естет­ска функ­ци­ја ре­чи су си­мул­та­не. Ко­му­ни­ци­ра­ју­ћи по­мо­ћу соп­стве­не струк­ту­ре, пе­сма не го­во­ри о не­че­му, не­го то не­што „по­ка­зу­је“. Об­ли­ков­но-са­др­жин­ски изо­мор­фи­зам је­сте основ­ни прин­цип: са­др­жај је об­лик а об­лик са­др­жај.[16]

У ши­рем сми­слу да­нас се ви­зу­ел­ном по­е­зи­јом на­зи­ва сва­ка тво­ре­ви­на пред­ло­же­на у кон­тек­сту по­е­зи­је ко­ја се ко­ри­сти и кон­вен­ци­о­нал­ним (вер­бал­ним) и алу­зив­но-ико­нич­ким зна­ко­ви­ма, слу­же­ћи се при том ра­зним сред­стви­ма и тех­ни­ка­ма (ле­тра­сет, гра­фи­ка, бо­ја, ко­лаж, фо­то­гра­фи­ја). Ви­зу­ел­на пе­сма на­ста­је ше­зде­се­тих/се­дам­де­се­тих го­ди­на ХХ ве­ка. Ње­но де­ло­ва­ње се не огле­да у сук­це­сив­ном по­ступ­ку чи­та­ња тек­ста већ у по­сма­тра­њу про­стор­не сли­ке кроз „тек­сту­ру“, кроз тка­ње сло­ва, ре­чи и гру­па ре­чи, прем­да су ови је­зич­ки еле­мен­ти де­ли­мич­но и све­сно об­ли­ко­ва­ни на не­чи­тљив на­чин. За раз­ли­ку од кон­крет­не по­е­зи­је, у ви­зу­ел­ној по­е­зи­ји се при­су­ство ви­зу­ел­ног знат­но сма­њи­ло, реч је кат­кад и од­сут­на, док се фи­гу­рал­ни еле­мент ра­ши­рио, а укљу­че­ни су још и нот­но пи­смо (ви­зу­ел­на пар­ти­ту­ра), крет­ња и кон­цепт. За раз­ли­ку од кон­крет­не по­е­зи­је ко­ја при­па­да под­руч­ју ли­те­ра­ту­ре, ви­зу­ел­на по­е­зи­ја се не сма­тра „ен­до­ли­те­рар­ном“ јер не про­из­и­ла­зи из ли­те­ра­ту­ре или исто­ри­је умет­но­сти већ из исто­ри­је ма­сов­них ко­му­ни­ка­циј­ских сред­ста­ва на­ше тех­но­ло­шке ци­ви­ли­за­ци­је, не мо­же јој се при­пи­са­ти ни сва она исто­ри­ја ко­ја реч сма­тра „ли­те­рар­ном и по­ет­ском ма­три­цом“.[17]

Кла­ус Пе­тер Ден­кер, ко­ји је 1972. об­ја­вио ан­то­ло­ги­ју Tex­tbil­der и у њој су­ми­рао до­та­да­шња ви­зу­ел­но-кон­кре­ти­стич­ка ис­ку­ства те тра­си­рао да­љи раз­вој ви­зу­ел­не по­е­зи­је,[18] сма­тра да је ви­зу­ел­на по­е­зи­ја про­гре­сив­ни­ја јер мно­го ра­ди­кал­ни­је ра­ди ван ме­ди­ју­ма књи­ге и ко­ри­сти дру­ге ме­ди­је аде­кват­ни­је. Сва­ко де­ло кон­крет­не по­е­зи­је по ње­му ли­чи на не­ки на­чин на уве­ли­ча­ну стра­ни­цу књи­ге – увек је реч или сло­во бит­но, све оста­ло је то­ме под­ре­ђе­но.

За­јед­нич­ко овим вр­ста­ма је да су обе по­ку­ша­ле да што бо­ље осли­ка­ју са­вре­ме­но до­ба, да ра­ди­кал­но про­ме­не до­та­да­шњу књи­жев­ност и да пре­ва­зи­ђу је­зич­ке ба­ри­је­ре у свет­ској књи­жев­но­сти. И још је не­што бит­но на­гла­си­ти – при­хва­та­ју­ћи кон­крет­ну и ви­зу­ел­ну пе­о­зи­ју, сиг­на­ли­зам до­би­ја на озбиљ­но­сти и укла­па се у оно што на­зи­ва­мо нео­а­ван­гар­дом.

Има­ју­ћи у ви­ду горе наведено, за­кљу­чу­је­мо да две пе­сме (За­што, на 64, и Agua, на 70. стра­ни) из ци­клу­са Што мо­жеш гла­сни­је ни­ка­ко не мо­гу би­ти ви­зу­ел­не. Пр­во, оне не са­др­же у се­би ни­ка­кав ико­нич­ки еле­мент (пре­о­ста­ле пе­сме има­ју сли­ку ока), дру­го, оне, ка­ко ка­же Ју­ли­јан Кор­нха­у­зер, ра­чу­на­ју на гра­фич­ки про­стор­ни си­стем – ства­ра­ју га та­ко што су сло­ва, ре­чи (у пе­сми За­што и бро­је­ви) про­из­вољ­но рас­по­ре­ђе­ни, тј. раз­ба­ца­ни по па­пи­ру. Ова­кав тип кон­крет­не по­е­зи­је нај­че­шћи је код То­до­ро­ви­ћа.


Пе­сму Agua чи­та­лац про­у­ча­ва од­о­зго на­до­ле, не с ле­ва на де­сно, као код кла­сич­них пе­са­ма. У гор­њем де­лу „про­сто­ра“ на­ла­зи­мо две ре­че­ни­це, ди­ја­го­нал­но ис­пи­са­не, ћи­ри­ли­цом – Да ли сте то­ле­рант­ни с ле­ве стра­не и Ту­ци­те се на рин­гу с де­сне. По сре­ди­ни ла­ти­ни­цом сло­во R и реч agua. У дну стра­ни­це/сли­ке на­ла­зи­мо ре­ше­ње – То­до­ро­вић ту да­је ци­тат из Би­бли­је – ре­чи ко­је Го­спод из­го­ва­ра пре не­го што по­ша­ље ве­ли­ки по­топ. И ту по­ве­зу­је­мо сва три де­ла пе­сме. То је још јед­на То­до­ро­ви­ће­ва кри­ти­ка по­тро­шач­ког дру­штва и за­ма­ски­ра­не не­то­ле­ран­ци­је ко­ја је у ства­ри и глав­на од­ли­ка та­квих дру­шта­ва...







Де­сет ви­зу­ел­них пе­са­ма збир­ке Сви­ња је од­ли­чан пли­вач не спа­да­ју у То­до­ро­ви­ће­ве нај­бо­ље ви­зу­ел­не пе­сме, но сва­ка­ко ни­су без вред­но­сти. Све има­ју исти ико­нич­ки знак – око, ко­је је ту, с об­зи­ром на дух це­ле збир­ке, као не­ка­кво упо­зо­ре­ње „гре­шном“ по­тро­шач­ком дру­штву. Аутор се у њи­ма слу­жи ра­зним тех­ни­ка­ма. Ту су ком­би­на­ци­је слов­них и број­них зна­ко­ва, упо­тре­ба ку­ца­ће ма­ши­не и сл. Нај­че­шћа тех­ни­ка у „из­ра­ди“ ви­зу­ел­них пе­са­ма је на­рав­но, ко­лаж. Ко­лаж та­ко­ђе по­ве­зу­је нео­а­ван­гар­ду и аван­гар­ду – де­фи­ни­тив­ну ар­ти­ку­ла­ци­ју ове тех­ни­ке да­ли су да­да­и­сти и над­ре­а­ли­сти. По­себ­но је за­ни­мљи­ва пе­сма 100 г. крављег млека садржи (на 65. стра­ни). У сре­ди­ни је на­ле­пље­на та­бе­ла ко­ја по­ка­зу­је са­став кра­вљег мле­ка, ди­ја­го­нал­но од ока ко­је је из­над та­бе­ле сто­је сло­ва Ж и Њ ко­ја су опет са оком по­ве­за­на ни­зом сло­ва E и F (ма­њег фон­та) та­ко да са њим обра­зу­ју сли­ку ро­го­ва.

Сви­ња је од­ли­чан пли­вач, сигнализам и српска књижевност

Збирка сигналистичких песама Мирољуба Тодоровића из 1973, Сви­ња је од­ли­чан пли­вач, оваплотила је идеје дате у манифестима из 1969. и 1970. године. Иако спада у најраније чисто сигналистичке радове (после манифеста а пре ње објављена је само једна збирка – Kyberno, 1970), њених педесет и седам песама представљају идеалне примере за више сигналистичких врста. Оне иду међу најуспелије и најзанимљивије Тодоровићеве песме. Сви­ња је од­ли­чан пли­вач је једна од оних збирки које се стављају у школски програм како би се представило, илустровало целокупно дело једног писца или покрета. Ако сигнализам данас дефинишемо као аутентични српски уметнички покрет који се проширио ван граница српске књижевности и постао оно што се у жаргону назива „светско а наше“, онда можемо закључити и да Сви­ња је од­ли­чан пли­вач има посебно место у нашој књижевности као збирка несумњиве и велике уметничке и књижевно-историјске вредности.


НАПОМЕНЕ

[1] Из ин­тер­вјуа ко­ји је То­до­ро­вић дао ин­тер­нет-ча­со­пи­су „Yel­low Cab“, 2004; ин­тер­вју се мо­же на­ћи на адре­си ­­­­­­­­­­­­­­­­­­­http://www.yellowcab.co.yu/stampano/45/22.jsp

­[2] Ови ­ма­ниф­ести су, објед­ињени ­са­ д­ругим Тод­ор­овиће­вим текс­то­вима, објављени 1979. у књизи Сигнализам, у издању нишке „Градине“.

[3] http://www.yellowcab.co.yu/stampano/45/22.jsp

[4] Душан Видаковић, Сусрет науке и уметности, „Блиц“, 26. 3. 1999, стр. 28.

[5] Ју­ли­јан Кор­нха­у­зер, Сиг­на­ли­зам срп­ска нео­а­ван­гар­да, „Про­све­та“, Ниш, 1998, стр. 91.

[6] Узмимо као мерило интернет – на разним сајтовима, форумима, блоговима налазимо само три песме Мирољуба Тодоровића: Свиња је одличан пливач, Као ветар са Мораве и Мирољуб Тодоровић заузима крајње субјективне ставове – све три су из ове збирке.

[7] Та рас­пра­ва нам и ни­је бит­на – у збир­ци Сви­ња је од­ли­чан пли­вач и не­ма чи­сте фе­но­ме­но­ло­шке пе­сме, дефиницију фе­но­ме­но­ло­шке песме да­је­мо са­мо како би­смо де­фи­ни­са­ли тех­но­ло­шку и ready-ma­de по­е­зи­ју.

[8] Живан Живковић, Сигнализам (генеза, поетика и умметничка пракса), „Вук Караџић“, Параћин 1994, стр. 110.

[9] Јулијан Корнхаузер, Сигнализам српска неоавангарда, „Просвета“, Ниш 1998, стр. 189.

[10] Живан Живковић, Сигнализам (генеза, поетика и умметничка пракса), стр. 112

[11] Мирољуб Тодоровић, Певци са Бајлон-сквера, „Ново дело“, Београд 1986, стр. 60

[12] Живан Живковић, Сигнализам (генеза, поетика и умметничка пракса), стр. 136.

[13] Ја­ви­ла се у Ју­жној Аме­ри­ци кра­јем пе­де­се­тих, при­хва­ће­на у не­мач­кој умет­но­сти ра­них ше­зде­се­тих.

[14] Разви­ла се из кон­крет­не то­ком ше­сте де­це­ни­је у Ита­ли­ји.

[15] Живан Живковић, Сигнализам (генеза, поетика и умметничка пракса), стр. 4.

[16] Владан Радовановић, Конкретна поезија, у Речник књижевних термина, уредник Драгиша Живковић, „Романов“, Бања Лука 2001, стр. 403

[17] Зоран Константиновић, Визуелна поезија, у: Речник књижевних термина, стр. 923, 924.

[18] Ова антологија битно је утицала на нашу сигналистичку визуелну поезију – Слободан Вукановић је чак једну песму посветио Денкеру.



ЛИ­ТЕ­РА­ТУ­РА


То­до­ро­вић, Ми­ро­љуб, Сви­ња је од­ли­чан пли­вач, „Про­све­та“, Бе­о­град, 1971.

Тодоровић, Мирољуб, Сигнализам, „Градина“, Ниш 1979.

Тодоровић, Мирољуб, Певци са Бајлон-сквера и моја фрка са њима, „Ново дело“, Београд 1986.

Ви­да­ко­вић, Ду­шан, Су­срет на­у­ке и умет­но­сти, „Блиц“, 26. 3. 1999.

Ви­да­ко­вић, Ду­шан, Срп­ски бренд за кул­тур­ни свет, „Yel­low Cab“, бр. 45, 2004: http://www.yellowcab.co.yu/stampano/45/22.jsp

Живковић, Живан, Сигнализам (генеза, поетика и уметничка пракса), „Вук Караџић“, Параћин 1994.

Ивановић, Тања, Сигнализам у фондовима библиотеке САНУ:
http://www.sanu.ac.yu/ciril/biblioteka/signalizam.htm

Корнхаузер, Јулијан, Сигнализам српска неоавангарда, ,
„Просвета“, Ниш 1998.

Павловић, Миливоје, Свет у сигналима: прилог летопису сигнализма, 1965-1995, „Прометеј“, Нови Сад 1996.

Речник књижевних термина (ред. Драгиша Живковић),
„Романов“, Бања Лука 2001.