U klopkama lažnih stvarnosti

Ilija Bakić


(„Hvatač duše“ Zvonka Sarića, izdavač: Signum, Beograd 2003.)

Nastavljajući svoju umetničku avanturu koju karakteriše otvorenost prema svakovrsnim neoavangardnim izazovima, pesnik, prozaista, roker, mail artista, praktičar i esejista Zvonko Sarić se u novom romanu uputio ka sasvim novim, neočekivanim horizontima. „Hvatač duše“ je, u prvom sloju, naučno fantastična pripovest o budućnosti, i to onoj koju sagledavaju pisci pripadnici tzv kiber (ili sajber) panka. Osnovne konture njihovog „lika stvari koje će doći“ jesu paralelno postojanje realne-fizičke i virtuelne-elektronske stvarnosti; ovu potonju oličavaju kompjuterske matrice i veštačke inteligencije usađene u nju. Obe stvarnosti neraskidivo su povezane i utiču jedna na drugu; ono što se dešava na virtuelnoj Subotičkoj pijaci, od dogovora i kupoprodaje postignutih na mreži sve do virtuelnih ubistava, očitovaće se na ulicama i u sobama „obične“ Subotice; proces ide i u obrnutom smeru: simpatije i sukobi u fizičkom svetu nastavljaju se u matrici. I struktura moći preslikana je: kompanija Galaxy upravlja u oba grada, guši sitne preduzetnike i usrećuje široke, bezlične mase puka dok nezavisni marginalci pokušavaju da opstanu i izbore se za golu egzistenciju. Dodaju li se rečenom naznake o neoliberalnom kapitalističkom poretku, vladavini interkontinentalnih kompanija i pretećoj globalnoj ekološkoj katastrofi, dobija se slika pozornice na kojoj junaci romana pokušavaju da nađu svoju „nišu“, svoj dom, zarade dovoljno da ne moraju da brinu o obroku za sutra, pronađu srodne ljude, ljubav i ostale „sitnice koje život znače“.

Sarić uspeva da, na temelju žanrovske, izgradi sopstvenu gustu romanesknu ikonografiju a zatim se, odbijajući da priču iscrpi na prezentovanju čudesa jednog drugačijeg vremena i vrednosnog ustrojstva, usredsređuje na praćenje sudbina glavnog junaka i likova koji ga okružuju. Martin Vukov, momak u najboljim godinama, sumnjive prošlosti oličene u karijeri povremenog sitnog kriminalca koji se vratio na 'ispravan' put, pomalo pisac, novinar, tragač za podacima na mreži, kiber kauboj-plaćenik, opsednut ženama i željom da raskine pogrešne veze a pogodi koja će biti prava, upliće se u potragu za nestalim istorijskim dokumentom što će ga odvesti u lavirint zavere i zavere u zaverama, u čijim pozadinama blista Galaxy ime. Na kraju ne otkriva već mu biva otkriveno da je, u igri sa velikima, delimično izgubio ali i da mu je, kao svojevrsna nagrada ali i dokaz da je njegova uloga odavno ukalkulisana u široke planove, poklonjena porodica i sigurnost. U oštrom preplitanju mikro i makro planova i interesa, takav rezultat, polovičan gubitak/polovičan dobitak, najviše je što može ostvariti (uslovni) „slobodan strelac“ (jer, sasvim je moguće da su svi njegovi potezi bili predviđeni pa, dakle, nisu mogli da iznenade one koji su igru organizovali i vodili). Kada se osvrne na svo nasilje kome je, posredno i neposredno, prisustvovao i ostao manje-više fizički neogreben, odnosno kada spozna u koje je ljude ulagao svoju emotivnu energiju a koji su ga izneverili, Martin mirne duše može sebi, u realno-virtuelnom ogledalu, reći da je zadovoljan onim što je dobio i sa čim kreće u jednu izvesniju i sigurniju budućnost koja nije preterano materijalno bogata ali nudi nasušno potrebni mir duhovni.

Sarićeva vizija oštra je i zgusnuta. Na srazmerno malom broju stranica on uspeva da precizno oslika egzotično i haotično mešanje stvarnosti, sa bezbroj detalja, istovremeno prateći, kretanja i prostorna i vremenska, svojih junaka. Otuda roman odiše specifičnom atmosferom i emotivnim nabojem koji, pak, prema pank kanonima, nikada ne klize ni blizu patetici i/ili sladunjavosti. S druge strane, autor se opredelio za rečenicu koja se slobodno širi prateći asocijacije što prozi daje pesnički kvalitet a od čitaoca traži koncentrisano i aktivno praćenje; ukoliko mu pažnja popusti i odluta vrlo lako se može desiti da izgubi nit ne samo priče već i mnoštva vrcavih rukavaca-izleta u istorijske epizode i anegdote vezane za ratnike, muzičare ili pisce.

Sarić dakle, u svojoj proznoj strategiji, insistira, s jedne strane, na svakodnevnom i današnjem čitaocu prepoznatljivom što je zalog identifikacije koja će u trenu otkrivanja novog i nepoznatog imati dvostruku efekat: u prvom naletu ne gubi se tlo pod nogama jer čitalac ima neku uporište u običnom, trivijalnom da bi, u drugom naletu upravo to trivijalno pojačalo efekat začudnosti nepoznatog. Na ovu i ovakvu igrariju sa očuđenjem, koja traži i vezuje pažnju, nastavlja se i pomenuta poetska razigranost odnosno sloboda asocijacija što, u krajnjem, nagoni čitaoca na vrlo aktivan čin 'konzumiranja' romana. Ali, pisac se ne zaustavlja samo na priči, on širi polje svoje knjige unoseći u nju vizuelne elemente, kolaže koji istovremeno i ruši prevlast teksta i dopunjuju ga drugačijim senzacijama, brzom izmenom vizure i novim 'sledovanjima' asocijativnih nizova. Ovako započeto razbijanje prozne ljušture kulminira u segmentima-pasusima koji otkrivaju Sarićeva razmišljanja o moći i nemoći proze odnosno forme romana u kontekstu avangardnih iskustava sa konačnim osvrtom na signalizam i mogućnost ispisivanja signalističkog romana. Ovaj zadatak moguće je ispuniti (za razliku od pisanja nadrealističkog romana koje nije uspelo), zaključuje Sarić, upravo zato što signalizam ima drugačija, dublja uporišta kako u sadašnjoj stvarnosti tako i u onome što će tek pristići (a što je prisutno, kao klica, i danas). Naravno, recept za signalistički romana ne postoji ali su njegovi obrisi vidljivi i autor, upravo «Hvatačem duše» kreće ka njima, utirući mogući put prema prozi drugačije senzibilnosti, zahteva, intelektualnih ponuda i dometa.

„Hvatač duše“ Zvonka Sarića predstavlja se kao višesmislen i intrigantno zavodljiv roman koji hrabro, i uspešno, spaja i razvija prošlosti, sadašnjost i budućnosti, fizičke i elektronske stvarnosti te vizure pisanja i čitanja, insistirajući na činjenici da svaki od segmenata ima bezbroj lica čije sagledavanje zavisi od trenutne pozicije posmatrača i učesnika.

„Znak Sagite“ br. 12, 2003.