Protejski roman

Dušan Stojković


Roman je protejska forma − klizak, neuhvatljiv. Sâm Protej, prvi čovek, farski kralj, prorok, starac iz mora, čuvar morskog stada, morski bog, zapamćen je, pre svega, u mitskoj istoriji po trima stvarima. Najpre, pokušao je, na obali reke Tempe, da siluje Eyridiku, a ona mu se otela i pobegla, no zmija ju je pri tom ujela i Euridika je završila u Hadu. Orfej je uzaludno pokušao da je spase (okrenuvši se da vidi hoda li za njim, prestao je da bude pesnik i ostao je zauvek bez nje), a Proteju su za kaznu uginule voljene pčele. (No, to je druga priča.) Zatim, postoji mitska mogućnost da je od oblaka stvorio drugu Helenu i tako bio uzročnik Trojanskog rata (o drugoj Heleni i ratu zbog pričine piše i veliki Euripid). I, konačno, kada se Menelaj uzaludno, pošto je, kao i Odisej, rasrdio bogove, posle okončanog trojanskog sukoba, vraća kući posle punih osam godina, nimfa Ejdoteja, Protejeva ćerka, otkriva mu da tajnu njegova povratka zna njen otac. Menelaj ga okiva u lance i tera da progovori. Ovaj pokušava brojnim pretvorbama (lav, zmija, panter, vepar, zmaj, tekuća voda, požar, lisnato drvo...) to da izbegne. Na kraju, ipak, prozbori. Na korak smo, tako, od velikih Ovidijevih Metamorfoza.

Roman, kao i mitski Protej, neprestano razbija granice. Nalik je na, „leteću“, živu. Slobodan do granica kojih ni sama sloboda nema. Razbijač svih mogućih, i pretpostavljenih, granica. Neprestano u krizi koja je plodotvorna i tera ga da hita napred, ka novom, nepoznatom. Avanturistički lavirint, kroz koji se čitaoci moraju probijati bez Arijadnina konca, postajući sami taj konac. Kafkin Grahus koji luta u čunu, više mrtav nego živ, ali živ zauvek, bez mogućnosti da umre. Sve priče o smrti romana su, zapravo, o njegovoj neuništivoj vitalnosti. Oskar je koji nojevski ždere sve što se zatekne pored njega. Sve što je protiv njega. Ima ga i tamo gde ne bismo očekivali da ga nađemo. Bokačov Dekameron jeste i roman. Poneka (ne mali njihov broj) Borhesova priča jeste i roman. U dvadesetom veku, i ovom u kojem jesmo (no, ponekad, i ranije) jeste i poema, jeste i esej. Neprestano je međužanrovsko talasanje, mreškanje. I njime dominira poetska funkcija koja „guta“/podređuje sebi društveny, psihološku, zabavnu, estetsku, metafizičku... Premeće se u žanr rebus. Onaj za koji rešenje mora da traži svako za sebe. I svaki put (pri svakom novom čitanju) iznova. Pesma je. I muzika. I igra. Rene Marija Alberes piše: „Povodom jedne fabule, on otkriva život i tajne koje su iza života, iza stvarnosti...“ Roman je forma iza. Nikad se ne čita na prvu loptu. Nikad se dobar roman (čitava naša priča je samo o dobrim romanima, prevratničkim) ne može iščitati do kraja. Dobri romani nalik su na članke nekog člankovitog organizma koji se nikad ne „zaključava“. Po definiciji, mora biti otvorena forma. Narastajuća. Slobodnog ritma. Svaki roman je roman po sebi. Johan Volfgang Gete veli: „Roman je subjektivna epopeja u kojoj autor uzima slobodu da gleda na svet na svoj način.“ (podvukao D. S.)

Sve napisano može se (primeniti na) iščitati iz Altajskog sumraka Bogislava Markovića. Pred nama je, za sada, dvotomni (Čistilište i Kiseonik) roman koji je već, iako aktuelna srpska književna kritika toga još nije svesna, obeležio trenutak u kojem je nastao. Roman „izvajan“ za trajanje. Snovni roman. Njegova snovnost dosegnuta je tako što su se u krvavu stvarnost udenuli snovi. Stvarnost za sobom uvek vuče snovne končiće. Dalijevski. Ne prespavamo slučajno trećinu života. Java nudi građu za snove, ali su i snovi − i ne samo ponekad − građa za javu. Roman oslikava to vibriranje na međi. Kostićevsko među javom i med snom. Nudi med snova. Istovremeno, pokušava i javu da omedi. Marković ima svoje naočari, svoj pogled na svet. Iskošen, ironičan, parodijski, groteskan, protejski do srži, njegov roman je ambivalentno književno ostvarenje, treperavo, kaleidoskopsko, namenjeno višekratnom čitanju. Svaki pokušaj da se svede na jednu ravan (kako je izabrati, i koju?) nužno je siromašenje teksta.

Altajski sumrak slika arhetipsku „situaciju“: zatvoren (i u sebi, i u snovima), njegov glavni junak pokušava (životom, pisanjem, snovima) da (neuspešno, nužno i neizbežno neuspešno) izađe (i iz sveta). Ludilo se tu javlja kao bekstvo. No, i ono je udvojeno: ne ludi samo junak, i ludilo samo ubegne u čoveka.

Ovaj roman ništa ne tumači. Nema poruku. Postoji stvarnost i postoji stvarnost romana. Svaki dobar roman nužno se užlebljuje u romansijersku tradiciju književnosti kojoj pripada, čak i onda kada unutar nje izaziva tektonske tekstualne poremećaje (Markovićev će to − ubeđeni smo sasvim − učiniti). Roman se ne može položiti na Prokrustovu postelju jave. On nije javin, javan. Njegova java je Java na kojoj nismo bili. Kako se probiti kroz njenu džunglu, dospeti do srca tame? Da bi to pokušao, čitalac mora „aktivirati“ sve što poseduje: i svesno, i podsvesno. Pisac je samo u ulozi startera: daje nam znak da otpočnemo s trkom. Ne trči uz nas, držeći nas za ruku. Da bismo se poneli sa svakim (ovakvim) dobrim romanom, ne treba nam pomoć. Svaka pomoć obično je zavođenje. Mi i roman moramo se sučeliti oči u oči. Pisac je odradio svoje samim činom pisanja. Vrednost romana meri se onim što on otkrije, što on (p)okrene u nama. Nema diktiranih, unisonih pohvala (bolje: one ništa ne znače pred istorijom/budućnošću). Roman mora da se (iz)bori za sebe − sâm. Svaki put iznova. Sa svakim čitaocem ponaosob. Književna kritika je dužna da izdvoji one koji su u stanju da izađu na ring i ne dožive klasični nokaut. Po meni, Markovićeva dilogija to može. Uz to, ona je u stanju da nokautira svoga čitaoca. Nokautirani čitalac najbolji je čitalac.

Esencijalno progovara iz Markovićevog romana. U njemu su zbrane mnoge egzistencijalno krizne situacije. Junaci, posebno glavni, obreli su se u njima, batrgali se u njima (to je ljudski usud). Pisac je uspešno i štedro menjao tačku gledišta. Sagledavao iste situacije iz različitih uglova. Pažljivo je koristio dokumenta. I fingirana. Stvarnost se uvek dodiruje sa onim što stvarnost nije. Granica je i više nego fluidna. Eros i Tanatos su dva Janusova lica. Iz nebića progovara biće, iz bića se nebiće oglašava. Ovaj roman je, krstareći između Scile i Haribde, pred ostrvom Sirena, nevezan, osluškivao njihovu zamamnu pesmu. On je praminjanje njenih melodijskih krhotina. Akordi su to i života i smrti. Života koji je Smrt, i Smrti koja Život jeste.

I glavni junak se protejski menja, navlači maske (ili ga one „navlače“, traju njime po nekoliko hipova), menja imena kao na traci. Neimenovano, pogrešno imenovano, preimenovano je. Ime koje traži lik. I Kafka „prekrštava“: reč Jevrej zamenjena je, u Gradnji kineskog zida, rečju Kinez. Neimenovano je, delimice, nepostojeće.

Ništa nije okamenjeno u ovom romanu. Čak ni istorija. Čak ni vreme: bilo jeste; ono što jeste prošlo je; buduće i jeste i bilo je. U međuvremenu smo. U međuprostoru smo. Junaci ovog romana su međuljudi. Nisu, nipošto nisu, plošni. Sastavni deo njihovog fizisa su i snovi, i, raščijani, fragmenti „života“ junaka drugih literarnih ostvarenja. Romanom vrve dvojnici. Pisac znalački koristi i jezičku diferencijaciju (vidi pismo sestre glavnog junaka i, naročito, Eftimovu porodicu, strane 70-76 i 39-41). Skulpture oživljuju. I psi dobijaju ljudske crte. Altajski sumrak svojevrsna je Đavolijada. Roman, u suštini, i jeste demonski žanr. Romani glavnog junaka ovako su naslovljeni: Priča o Frojdu; Hotel Morfijum; Ruka Stefana Dečanskog; Čistilište. Šta nam kazuju, ovako (gradativno?) poređani, njihovi naslovi? U Čistilištu javlja se, dvojničko, Čistilište. Koje je pravo? Čije Čistilište mi čitamo? Nimalo slučajno, Boris Murgulski postaje i Bogislav Marković. Ko priča ovaj roman? Ne priča li se on sâm? Zašto je pakao (ako je) preskočen? Nismo li zapravo mi u paklu čistilišta, čistilištu pakla? Možemo zalutati u šumi pitanja koje postavlja pred nas ovaj roman-ogledalo. Mi se u njemu ogledamo, ali se i on, bogme, valjano ogleda u nama. Pa, onda, ko koga lovi? I šta je plen?

Pred našim očima dešava se romansijersko čudo: aktuelno postaje mitsko.