Saturday, August 15, 2009

Signalizam u sistemu kontrakulture

Nikolaj Arkadijevič Anastasjev


U polemici s „reakcionarnim“ i „buržoaskim“ mišljenjima o umetnosti Suzan Zontag, jedna od uticajnih lidera „kontrakulture“ tvrdi: „Umetničko delo – to je predmet u svetu, a ne tekst ili komentar sveta.“ Iz te konstatacije sve je i proizišlo. Umetnost i politika – tako postavljeno pitanje „novolevičara“ već nije odgovaralo; umetnost kao politika – eto jedinstvenog načina za prevazilaženje krize u kojoj se našla zapadna kultura kao i društvo u celini.

Kako je to izgledalo u stvarnosti – poznato je. U pozorištu pobednički se ustoličio „hepening“ , spremno rušeći „četvrti zid“ odrekavši se pozornice, prenoseći radnju na ulicu, na trgove. Slikari su odbacili paletu s bojama, okvir i platno, zamenivši ih lancima od bicikla, gomilom prnja, neobrađenim komadom peščanika. R. Raušenberg, koga na Zapadu smatraju ocem pop-arta nazvao je svoju tvorevinu „Krevet“ slikom, ali to je krajnje uslovno; gledaocu je kao slika ponuđen metalni bolnički krevet u prirodnoj veličini. U muzičkoj umetnosti melodiju su zamenili škripa konvejera, nerazgovetan šum gomile s trotoara zabeležen na magnetofonskoj traci. Za filmsku umetnost bili su karakteristični eksperimenti Endija Vorhola, neobično popularne figure bliske prošlosti. Smisao njegovih eksperimenata sastojao se u tome, što je u najsitnijim detaljima beležio na filmskoj traci neku radnju, onako kako se ona u stvarnosti dešavala – uzimanje hrane, san, polni akt – veoma važno je i to da se filmsko vreme u potpunosti poklapalo s vremenom iz stvarnosti (tako jedan jedini kadar filma „San“ traje šest sati).

U literaturi, istina, stvar je izgledala složenije – reči su se uporno suprotstavljale rušilačkim naletima nove avangarde. Ipak, neki napori bili su učinjeni i na tom polju. Pojavila se „konkretna poezija“ izjednačavajući delo s rečju istrgnutom iz svih sintaksičkih i logičkih veza sa živim ljudskim govorom. Reč se rastavljala na slogove, koji su kao likovni elementi raspoređivani na površini.

„Signalisti“ koji su se pojavili istovremeno s „konkretistima“ raskinuli su i sa rečju stavljajući akcenat na znak, na vizuelnu percepciju. Opisivanje takvih dela ne vredi mnogo, bilo bi potrebno reprodukovati ih, ali pokušajmo. Evo, imamo jedan krug i unutar njega nejasan crtež, koji očigledno teži (iako u to ne smemo biti sasvim sigurni) prikazivanju svetske katastrofe; izvan granice kruga – simetrično: u gornjem delu leži slovo O, sa strane – dva slova A... i E... koja kao da su se zatrčala u perspektivu; u drugom nizu nekakvi znaci, podsećaju na tablice iz „Trigonometrije“.

Jasno je da su pred nama šifre i onaj koji želi da ih odgonetne mora da vlada određenim kodom. Tako u traganju za njim, i otkriva se nesavladiva estetička (jer govor dolazi samo s te strane dela) slabost „kontrakulture“. Ona je lišena sposobnosti samorađanja i samorazvića – ona se pravi pomoću recepata.

Evo jednog od njih: „Ljudska svest došla je u situaciju, u kojoj se utisci i unutrašnji impulsi ne pokrivaju više sistemima sintaksičkih i gramatičkih veza, kakvu predstavlja istorijski struktuiran jezik. Pri rušenju tog sistema budi se energija pojedinih reči i svaka od njih postaje „konkretnija“ u drugoj sintaksičkoj sprezi.“

To su opravdanje i program „konkretne poezije“ formulisali od zapadnonemačkog teoretičara i romansijera Helmuta Hajzenbitela u njegovoj knjizi „O literaturi“.

A evo i drugog. „Signalizam je – kako objašnjava jugoslovenski kritičar M. Todorović, avangardni stvaralački pokret s težnjom da zahvati i revolucioniše sve grane umetnosti... radikalnim eksperimentima i metodama u okviru jedne permanentne stvaralačke revolucije na koju su naročito uticale tehnološka civilizacija, civilizacija znaka, već sve veća primena nauka i naučnih metoda, posebno matematike u raznim oblastima ljudskog života, i pojava kompjutera kao novih stvaralačkih instrumenata, inspiratora i realizatora umetničkih ideja.“

Više opštih preporuka i razmišljanja o značenju i načinima stvaranja proizvoda „kontrakulture“ sadržano je u radovima T. Adorna (koji je, istina, pri kraju svog „života, videvši do kakvih je rušilačkih rezultata dovela praksa „novolevičara“, odstupio od njih). H. Markuzea, a takođe i Suzan Zontag.

Nekih istaknutih umetničkih rezultata „kontrakultura“ nije dala. I nije ih ni mogla dati jer osnovni napori njenih stvaralaca imali su sasvim negativan karakter. Otvorenije od drugih na to je ukazao Amerikanac L. Kampf. „Priznajem, - piše on, - da ne znam kako će izgledati, zvučati, moći da se percipira radikalna kultura... ali kao prvo potrebno je uništiti Linkoln centar. Ni jedno delo ne možemo ostaviti na miru. Fontane treba zatrovati kalcijum-oksidom, statue oskrnaviti, zidove prekriti busenjem trave.“

„Kontrakultura“ je otvoreno želela da šokantno deluje na ljude – i u tome je dosta uspela: za izvesno vreme ona se pretvorila u uticajnu silu društveno-kulturnog života Zapada. Ipak, trijumf „novatora“ nije mogao trajati dugo. Već početkom sedamdesetih godina kriza „radikalne“ estetike postaje očigledna. Pojedini od njenih propagatora još su dražili, galamili, sa otkrivenim vizirom na šlemu išli u napad na „konzervativce“, ali vrh talasa očigledno je opadao.

(Odlomak iz većeg članka objavljenog u knjizi N. Anastasjeva Razočarenja i nade, Moskva 1979. Naslov ovom odlomku dao je prevodilac).

Preveo s ruskog M. Mutavdžić

Objavljeno u ''Književnim novinama'' broj 641, 4. februar 1982. i u knjizi „Signalizam u svetu“, Beograd, 1984.

No comments:

Post a Comment