U susret novim izazovima

Ilija Bakić


Signalistička utopija; Društvo umetnika Signalista „Signal”, Beograd, 2002.

Novi milenijum konačno je zadesio čovečanstvo. Pošto je pregažena simbolična stepenica 1. januara 2001. godine i dveri Novog se otvorile, svetu ostaje da se odredi i orijentiše u ogromnom zjapu pred njim. Dilema gde i kako dalje stoji pred celokupnom civilizacijom. Problem je utoliko veći jer su bezbrojni mislioci, zavedeni neodoljivošću fin de siecla, proricali kraj istorije, filozofije, nauke ne odgovorivši šta na mesto istih dolazi. Ovaj svojevrsni intelektualni nihilizam, međutim, nije uspeo da spreči promenu kalendara i pitanje „šta sad“. Umetnost je na izazov smene vekova reagovala post dekadentnim izmima koji su uglavnom odbijali bilo kakav aktivan odnos spram stvarnosti u kojoj nastaju i traju. Tako je budućnost koja je ipak postala sadašnjost uglavnom ostala u sferama interesovanja retkih samosvesnih umetničkih pokreta ili žanrova kakvi su Signalizam (ili naučna fantastika).

„Signalistički stvaralački pokret ne odustaje od pozitivne utopije koja sadrži moralnu ideju napretka. Ne radi se o uverenju da će umetnost izmeniti svet. Identitet umetnosti i života ne može se estetski proizvesti. Pozitivna utopija je ukazivanje i otvaranje mogućnosti“, piše Zvonko Sarić u svom ogledu „Signalistička utopija“ po kome je naslovljen zbornik radova pisaca koji stvaraju u okrilju Signalizma, neoavangardnog umetničkog projekta koji već četiri decenije, kroz delovanje domaćih i svetskih pisaca, traga za umetničkim izrazom koji će, s jedne strane, odražavati senzibilitet postindustrijskog vremena odnosno, s druge strane, predvideti „lik stvari koje dolaze“. U skladu sa rečenim, eksperiment, analitičnost, ludizam, kosmopolitizam, antitradicionalizam, montaža, vizuelizacija, polimedijalnost, upotreba svih tehnologija (papirnih, elektronskih, kompjutera, interneta...) sredstva su kojima Signalisti grade svoja dela i u njima prepoznaju trenutak svog postojanja i opstajanja i slute damare budućih vremena.

Široko postavljena linija okrilja Signalizma doprinela je da se on, za razliku od mnogih avangardnih pokreta iz prošlosti, ne potroši u nekoliko sezona, niti da postane učaureni rezervat određene grupice autora, kao što nije potpao ni pod neprikosnoven uticaj jednog „pape“ koji bi mu odredio kretanja i davao pristupnice novacima. Ovaj zbornik donosi radove kako „proverenih“ Signalista tako i mladih umetnika koji su mu svojim delom i stavovima pristupili, donoseći novu krv i drugačije vizure o čemu svedoče njihovi stihovi, proza ili eseji i ogledi. Svoje radove priložili su, pored Miroljuba Todorovića, osnivača Signalizma (poezija „Čas orgazma“, zapisi „Iz dnevnika“) i dr Klaus Grah („Signalizam - više od samo jednog -izma“), Ilija Bakić (poezija „Ukrštena iskrišta“, proza „Svod“, ogled o Signalizmu Ljubiše Jocića), Zvonko Sarić (poezija „Noj je najveća ptica na svetu“, ogledi „Signalistički samizdat“, „Signalistička utopija“), Luka Prošić („Signalizam, na početku“), Dragutin Stojanović (poezija „Pečat u tišini“), Žarko Đurović („Signalizam - umjetnost elektronskog doba“), Andrej Živor (poezija „Prirodni zakon“), Andrej Tišma („E-mail umetnost“), Dobrica Kamperelić („Signalizam kao krajnje otvoren i kompleksan umetnički sistem“, „Začeci virusa Signalizma - simptomi i sindromi“), Dušan Vidaković (poezija „Veliko spremanje“), Dina Vuković („Krila Apolonovog leptira“), Miodrag Mrkić („Epoha Signalizma“), Ljubomir Đukić (poezija „Samoponiranje“) i Milivoje Pavlović („Signalizam - ključni stvaralački pravac u srpskoj neoavangardi“). Ovaj separat (koji se pojavio i u časopsiu „Književnost“ br. 7-8-9/2001) svedoči da je Signalizam zadržao svoju vitalnost i provokativnost i gazi u Treći milenijum spreman za izazove koje on donosi.

Izvor: Dnevnik, Novi Sad, 22. maj 2005.