Ogledi o signalizmu Ljubiše Jocića

Ilija Bakić


Signalizam, (neo)avangardni umetnički pokret druge polovine XX veka, pod svoje okrilje je prihvatio brojne stvaraoce šarolikih ličnih afiniteta i poetika. Većina njih bila je, u vreme nastanka signalizma, mlada ili u tzv. srednjim godinama, što je i logično obzirom na, rekli bismo, biološku osobinu mladosti da se ne pokorava etablirano-akademskim ograničenjima, kanonima i šablonima, odnosno da želi promenu istih uspostavljanjem drugačijih svetonazora.

(Moglo bi se naširoko raspravljati o mnoštvu pitanja vezanih za mladalačko buntovništvo, priključenju konformizmu, fazama razvoja i stagnacije te propadanja dosadašnjih avangardnih pokreta uslovljenih 'starenjem' njihovih članova, no, to nije predmet ovog teksta.)

Retki su umetnici zrelih godina koji mogu i hoće da prihvate novine. I ovde je, čini se, na delu 'biološki zakon' po kome se teško menjaju jednom uspostavljene strukture ličnosti. Principi koji su sazdali, sklopili i dovršili jednu takvu građevinu duha pružaju otpor samoj spoznaji, razumevanju drugačijih oblika i vrednosnih sistema (čak i ako se od istih ne traži da prihvate drugost). Stoga je otvorenost prema novom u određenim godinama, na pragu „trećeg doba“ izuzetna pojava. U Signalizmu je upravo delovao jedan takav „mladić zrelih godina! - reč je o Ljubiši Jociću, rođenom 1910. g. a preminulom 1978. g, koji je zagazio u sedmu deceniju života kada se aktivno priključio Signalizmu. Jocić je između dva rata pripadao Nadrealizmu, buntovnom pokretu voljnom da promeni intelektualnu sliku Sveta, i ta prevratnička linija Jocićevog duha nikada nije usahla. Naprotiv, posle sušnih poratnih godina u kojima je vladao socrealistički umetnički imperativ, čini se da je ova linija/žila brže zakucala kada je otkrila Signalizam. Ponovo se uzdigla strastvenost koju nose Jocićevi stihovi i slila se, s oduševljenjem zbog slobode horizonata Signalizma, u novu poeziju i desetak eseja i zapisa stvorenih za poslednje tri godine njegovog života. Koliko je brzo tuklo oduševljenje u starom-mladom pesniku otkrivaju odlomci pisma upućenog 1974. g. Miroljubu Todoroviću, osnivaču Signalizma, pre njihovog prvog susreta: Jocić beleži teme o kojima treba razgovarati, koje treba secirati, bavi se globalnim i pojedinačnim problemima. Oluja asocijacija otkriva polet, intelektualnu radost i zanos.

(Možda bi psiholozi ovakve reakcije tumačili kao povratak mladosti, dobu kada su „sva vrata otvorena“, posebno kada se ima u vidu neslavan kraj Nadrealizma, potonulog pod okoštalom strukturom moći koju su „prvoborci“ uspostavili odbijajući da novopridošlim mladim umetnicima daju svoj blagoslov za bavljenje Nadrealističkom „rabotom“, te tako, zatvarajući ovaj umetnički koncept promenama, uzrokovali njegov raspad i kraj; Jocić je, pak, prema onoj maksimi „jednom buntovnik - uvek buntovnik“ nastavio da traga za drugačijim, svežim, intrigantnim idejama i našao ih u Signalizmu koji ga je, pretpostavljamo, uverio da Avangarda nije mrtva a samim tim ni njegova umetnička ideja vodilja.)

Kroz sve teorijske tekstove o Signalizmu, sakupljene u knjigu „Ogledi i Signalizmu“ (Beograd, 1994. g.), Jocić pokušava da što preciznije definiše problem odnosa društva/države i avangardne umetnosti. Najpre on, vrlo ubedljivo, pronicljivo i argumentovano iscrtava portret savremenog kapitalističkog sveta, „kraj industrijske epohe“ i ulazak u „tehnološko vreme“. Tim svetom dominiraju profit i njegovi zakoni i njima je sve podređeno, što dovodi do „mutiranja čovekove prirode“, do „groznice mutiranja“. Agresija, nasilje fizičko i duhovno, teror medija, manipulacije i zloupotrebe čovekovih nagona i želja - principi su funkcionisanja takvog sveta. I umetnost je u funkciji opstanka kapitalizma, bilo da je bezlično-otupljujuća, bilo da nosi masku avangarde kao ventila za smanjenje tenzija, za kojim pametna buržoazija mora da posegne kako bi stvorila privid slobode mišljenja i izražavanja.

Mnoštvom citata iz knjiga teoretičara društva i filozofa, te primerima iz štampe, literature, filma, Jocić dokazuje svoje teze i zaključke o istrošenosti i izopačenosti ovog civilizacijskog modela i njegovoj grčevitoj, upornoj borbi da opstane - nepromenjen - dakle, na vlasti. Zaključak koji proizilazi iz tekstova nimalo nije ohrabrujući: žrtvovanje pojedinca i njegove samosvesti, brisanje duhovnosti i idealizma, uz potenciranje mediokritetstva svih, na delu je i jedva da mu ima suprotstavljanja. Prave avangarde gotovo da tamo i nema, kao što nema ni pravog plana za njeno delovanje. Ovom beznađu u umetnosti Jocić suprotstavlja Signalizam, originalni avangardni pokret sa ovih prostora (koji nisu u okrilju kapitalističkog sistema), Signalizam kao „novi ključ za nova vrata pristupa umetnosti, nauci, mitu, ritualu...“ Signalizam se pojavljuje kao umetnost u potpunosti uronjena u savremenost koju sagledava u svoj punoći i mnogostranosti, kontradiktornostima, tehno usponima i duhovnim padovima. Jedino ona zadovoljava potrebu „za najsvestranijom informativnošću i uključenjem svih medija i čula“, a samo takvim, otvorenim, odnosom može se spoznati stvarnost. Ali, puko oslikavanje okruženja nije nivo na kome se Signalizam zaustavlja. Od njega kreće angažman ovog pokreta i očituje se u „prozračenju komuniciranja“, istrzanju ljudskog tela i duha iz nasilja koje je proizvod nakaradne civilizacije. Signalizam se „gnuša morbidarija, nasilja i svih drugih kapitalističkih mahnitosti“ i isključuje ih iz svog tkiva zalaganjem za pozitivan, human odnos prema jedinki, za uvažavanje njenog integriteta i sprečavanje manipulacija njenim potrebama. Poluge u postizanju tih ciljeva jesu potraga za novim medijima kakvi su bodi-art i vizuelna poezija, u otkrivanju izvornih značenja simbola i znakova, u razvijanju direktnog jezika revolucije a ne izveštačenog buržoazije, u praktikovanju stapanja nauke i poezije koje „mogu da vode ljubav“. Kao što je bespoštedan u kritici kapitalističke civilizacije, Jocić je agilan u iznošenju argumenata u korist društveno-revolucionarne uloge i zadatka Signalizma, u njegovom „pravdanju“ i propagiranju.

Eseji Ljubiše Jocića pisani su pre više od dve decenije; u međuvremenu društvene (ne)prilike na ovim prostorima, ali i ostatku sveta, drastično su se promenile: socijalizam/komunizam, kao rival kapitalizma, srušen je a njegove filozofske osnove ismejane od pobednika. U unipolarnom svetu promovisan je niz teorija o društvenom razvoju, od globalizma i mondijalizma, preko „kraja istorije“ do ideja o „civilnom društvu“. Nestankom druge opcije kao da je postalo lakše i komotnije otkrivati probleme kapitalizma jer su otkrivači problema oslobođeni sumnje da time potpomažu „crvene“. Ali, svaki predlog poboljšanja sadašnjeg stanja u osnovi je kozmetički zahvat na osnovi koja se ne dira (a reč je o post-liberalnom kapitalizmu koji ne priznaje granice niti državne suverenitete). Jocićeve polazne teze u sagledavanju kapitalizma, pak, podrazumevaju bipolaran svet, živu i jaku alternativu Zapadu. On se često poziva na marksizam, označava „samoupravljački duh“ kao humani model postojanja. Ne treba smetnuti s uma ni Jocićev nadrealistički „profil“: on je baštinik avangarde XX veka koja se bunila protiv traćenja života u ratovima za tržišta, protiv malograđanštine, za slobodu duha i nekonvencijalnosti. Otuda njegovo aktivističko, revolucionarno sagledavanje uloge umetnosti, posebno Avangarde, koja će žigosati anomalije i slaviti bolje ustrojene svetove. No, ma kako geopolitički bila obojena Jocićeva vizija, zaključci koje je izveo o savremenom društvu nesporni su, dok se o ulozi umetnosti u menjanju sveta može diskutovati (iako prevladava stav o nepostojanju te veze i funkcija; ali i to mišljenje ima svojih slabosti).

Mada puno prostora i energije u esejima troši na otkrivanje širih okvira odnosa Društvo-Avangarda-Signalizam, Jocić se u nekoliko tekstova bavi kako tumačenjem dela pojedinih autora tako i opštim pitanjima odnosa tema-izražajnih sredstava. Njegova pojašnjavanja poezije Spasoja Vlajića (u više navrata) prilika su da se demonstrira praktična primena spajanja nauke i poezije, ne samo u stvaranju već i u percepciji, kao završnom delu umetničkog čina. Povodom Todorovićevih knjiga „Kyberno“ i „Svinja je odličan plivač“ Jocić intrigantno povezuje pesnikove ideje sa teorijama naučnika o kompjuterima, pitanja čovekove svesti, njegovih mutacija sve do ideja o slobodi i (ne)slobodi. Iako su ovi tekstovi pravi vatromet činjenica iz različitih oblasti ljudskih delatnosti, na osnovu kojih se izvode smeli zaključci, njihov stil i jasnoća omogućuju čitaocu da ih prati bez preteranih napora jer Jocić ne paradira svojim obrazovanjem i obaveštenošću; njegova želja nije da zadivi svojim kvalitetima, uz žrtvovanje jasnosti i dovođenje predmeta razmatranja u drugi plan već je, naprotiv, voljan da otkrije što dublje slojeve jednog umetničkog dela i da natera konzumenta da ih potraži i spozna.

Identičan je slučaj i sa delovima eseja odnosno celim tekstovima u kojima Jocić iznosi, uz brojne citate, svoje stavove o mnoštvu pitanja: o prirodi elektrona, jezika i znaka, snagama psihe, težeći da sva znanja spoji u jedinstvenu sliku Sveta-Umetnosti; i u njima je on maksimalno jasan, nesklon mistifikacijama bez osnova i pokrića, spreman da polemiše, otkriva paradokse i, na kraju, iznese svoj sud, uvek kroz vizuru Signalizma u koji se, kako piše Miroljub Todorović, sam uključio.

Zapazimo, ipak, da, verovatno zbog materijalističko-prosvetiteljskog zadatka/misije koju vidi u Signalizmu, Jocić (čini se piscu ovih redova) nedovoljno pominje „ludističku“ stranu Avangarde. Radost igre, improvizacija, iskušavanje sopstvenog talenta, koji su mu i te kako poznati, kao da su pomalo zaboravljeni zarad dokazivanja opravdanosti, valjanosti, značaja novog umetničkog pravca. Opravdanje ovog stava moglo bi se naći u potrebi odbrane Signalizma od osporavanja na „domaćem terenu“ (koji je, po definiciji kao socijalistički trebao biti napredan - ali nije).

Iako se, kako je već rečeno, poneka od polazišta Jocićevih eseja danas smatraju prevaziđenim, čitalac će mnoge od njegovih zaključaka i teza prihvatiti obzirom da ih je dosadašnji razvoj društva odnosno Signalizma potvrdio. Čitalac, takođe, neće moći da ne oseti i poštuje vatreni zanos koji izbija iz svake rečenice teksta jer je autor vanredno lucidan, bogat znanjem i duhovitošću.

(„Književnost“ 7-8-9, 2001)