Signali svakodnevice

Klaus Groh

O mejl-art aktivnosti Miroljuba Todorovića

„Mail-Art, ce n'est pas un nouveau „isme“, c’est une sorte de Tam-tam de tribu de la commune des artistes pour lesquels de problème de la communication est devenue l’objet central de leurs recherches.“ (Tomasz Schulz, Poljska).

U celokupnom delu Miroljuba Todorovića, od kako ga ja poznajem, operiše se komunikativnim modelima. Početkom 1970. primao sam prve postalije koje mi je poslao. Bile su to dopisnice sa zajedničkim nadređenim pojmom signalizam. Mogao sam sebi odmah da predstavim, što se s tim mislilo. Signali upravo postoje zato da nešto signaliziraju, da nekome nešto pokažu, da na nešto ukažu. Pojam signalizam potiče od Todorovića i bio je najpre ispunjen onim sadržajem koji se može svrstati u izvanredan oblik nečeg već pripremljenog ili nađenog. Todorović je svesno sakupio već obrazovane znake svoje, odnosno naše sredine, izvukao ih iz njihovog uobičajenog konteksta i svrstao u spektar umetničkih artikulacija, ili još bolje, u spektar kreativnih percepcija. U trenutku kada se predstavljaju novi odnosi, objekat dobija kao signal novu demonstracionu vrednost. Sasvim je svejedno da li je Todorović preneo samo delove zemaljske kugle, delove površine Meseca, slova, slikovite znake, delove simbola ili jednostavno „beleg okoline“ kristalizovanjem u određeni horizont posmatranja. Pri tome je odlučujuće da su znaci, signali svesno nanovo oživljeni, pa ih Todorović stavlja u jedan nov, umetnički okvir.

Početkom sedamdesetih godina Rej Džonson (Ray Johnson) je u Americi uveo, u kreativnu umetničku produkciju, novi pojam „Mail-Art“. Mada su mnogi umetnici i pre Džonsona koristili poštanske medije za svoje kreativno oblikovanje, ipak je on bio taj koji je ovom fenomenu dao ime. Ono što je Miroljub Todorović signalističkim dopisnicama, koje je slao, nameravao, predstavljalo je već mejl-art a da pri tome za svoj oblik širenja umetničkih produkata nije upotrebio ovo ime. Stoga se može tvrditi da je Todorović skoro istovremeno sa svojim američkim kolegom Rejom Džonsonom učinio da poštanska umetnost postane integralna kao samostalni oblik umetničkog stvaranja. Gde, inače, mogu komunikacije da budu tako direktne, tako lične, tako bezgranične, kao u mejl-artu? Ako se za to upotrebi pojam „Communication-Art“, time će planirani efekat biti transparentniji, ali u biti to znači isto. Mejl-art je, kako to proizlazi iz moje uvodne rečenice, koju sam preuzeo od poljskog poštanskog umetnika Tomaša Šulca, komunikaciona umetnost kod koje upravo komunikacija postaje sadržina izlaganja a ne neko estetsko oblikovanje.

Zanimljivo je da Miroljub Todorović relativno kasno koristi „čiste“ poštanske medije, kao što su oficijelna dopisnica kao direktan nosilac komunikacija, poštanska marka kao neophodna transportna legitimacija, telegram kao koncentrovani iskaz. U početku se signalističko dejstvo ovih „čistih“ poštanskih medija nije dovodilo u pitanje, ali se nije koristilo odvojeno i samostalno. Poštanski mediji, kod Miroljuba Todorovića kao deo njegovog signalizma, odgovaraju stoga samo označavanju dela „Mail-Art“, jer u osnovi predstavljaju oblik signalizma. Nadređeni pojam signalizam se zatim shvata kao i poznati i publicirani oblici mejl-arta. Prema tome, trebalo bi takođe uvrstiti i pojam „Communication-Art“. Ako se celokupan rad Miroljuba Todorovića, na ovom planu, interpretira u smislu komunikativnog dejstva, onda sva njegova dela predstavljaju preoblikovane, poznate komunikacione medije s ciljem da dobiju nešto novo, upravo umetnički. Mejl-art, kao posebna oblast signalizma je i oblik Communication-Arta , što se jasnije ne bi moglo izraziti.

Ono što Todorović stvara, nije samo mejl-art uopšte uzevši, već je i konsekventna integracija poštanskih medija, bilo da se radi o transportnom putu ili transportovanom objektu, u posredničku umetnost kod koje je komunikacija osnovna stvar. Svet je pun signala, simbola, navika koji se mogu oblikovati da bi se ovi fenomeni nanovo doživeli i iskoristili, što pokazuju skoro svi primeri mejl-arta Miroljuba Todorovića.

Edeveht, aprila 1982.

S nemačkog preveo D. Perović

Objavljeno u knjizi „Signalizam u svetu“, Beograd, 1984.