Estetika i etika signalizma

Slobodan Škerović

Sve stvoreno je nepostojano

Buda

Estetika proizilazi iz prirode stvari. Ne treba je tražiti u efektu, u osećanju ugodnog i lepog ili u konzumaciji. Estetika je izraz funkcionalnosti subjekta, ona je lik stvaralačke energije koja opstaje u iskazanoj formi. A po prirodi stvari, energija je ono neuništivo i večno, dok je forma prazna kao takva.

Signalizam kao pokret i ima tu funkciju da u pričini razara formu, tragajući i težeći „novom“, a zapravo prikazivanjem smene formi ukazuje na ono što je uvek tu, bez obzira na formu. Estetski momenat i leži u tom činu ispoljavanja sile koja večno stvara – otuda sva lepota i ugodnost, sav intenzitet, sva radost.

Pogledom prikovanim za građevine duha ne može se dopreti do estetike. Ispitivanja: kako to duh stvara – neplodna su. Traženje reda u stvorenom dovodi jedino do rđave ideologije koja u projekciji vidi uzrok postojanja. Analiza umetničkog dela može završiti kao matematička formula – kao alhemijski recept „zlatne sredine“ – ali primenom te formule još nikom nije pošlo za rukom da stvori umetničko delo.

Ono što je lepo i ugodno, pogrešno je shvatati kao estetsko – estetsko proizilazi iz neometenog dejstva sile, iskazanog kao slobodno kretanje percepcije. Čim se pojavi težnja za konzervacijom, za smrzavanjem viđenog, za čuvanjem predstave, nestaje i estetski momenat. Konzervativizam uvek ima problem nedostatka energetskog izvora. Sloboda kretanja odjednom postaje uređeno kretanje zraka svetlosti unedogled odbijanog u okvirima datog sistema. Otuda se konformizam javlja kao ideal u kojem je estetsko zamenjeno za osećanje lepog, odnosno ugodnog.

Česta je zamena dekorativnog za estetsko – psihološke funkcije za egzistencijalnu. Dok se estetika javlja kao gest duha, ili gest u čast duha (kako bi rekao Kastaneda), dekorativno se javlja kao zamena za duh, odnosno kao kompenzacija za nedostajući duh. Dekorativnost uspavljuje, umrtvljuje, a estetika isteruje ljude na otvoreno, u onu oblast u kojoj je sila jedini zaklon – i to više nego dovoljan zaklon od svakog trpljenja.

Estetsko znači opažajno, ali znati to jeste znati i prirodu opažaja – kao emanacije nesaznatljivog. Kako bi inače bilo moguće stalno slušati drugu muziku, a uživati u muzici? Uživa se u radosti na izvoru, a ne u sećanju na njega. Estetika, odnosno svest o estetskom, je znak punoće, stanja u kojem ničega ne nedostaje.

Estetsko je nerazdvojno od etičkog, ne zato što su ova dva povezana međusobno, već zbog toga što im je uzrok isti – kako onaj koji peva može zlo da misli? Razmišljanje o umetnosti, kao estetskoj praksi, odvojenoj od etičkog, otvara vrata svakojakim namerama koje se neminovno iskazuju kao koristoljublje – to jest kao njegov krajnji izraz – konformizam. Zaborav karakterističan za konformizam, za lažnu estetiku, jeste zaborav onog zajedničkog svima, pa iz njega i proizilazi pad ljudskog bića u otuđenost. A ovakav odnos čoveka prema sebi izraz je i uzrok krajnjeg nemorala.

I dok se psihologija bavi beskrajnim nizom uzročnosti, pripisujući stalnu smenu fokusa dejstvu jedne stvari na drugu, umetnost čini suprotno – pokazuje da smena stvari nema uzrok u sebi. Psihologija koja priznaje stvarnost pojavama, neizbežno srlja u konformizam, pa samim tim i u nemoral, jer čoveku oduzima odgovornost za njegovo stanje, ona proglašava uslovljenost kao osnovni princip – ljudska životinja, društvena životinja – čovek-instinkt (gde je instinkt genski program), čovek-član (gde je čovek samo funkcija u društvu) – a komfor preživljavanja je najviši cilj, platonovsko „dobro“, koje se u istoriji stalno ostvaruje kao najviše zlo – totalitarni sistem.

I sama reč komfor, koja u moderno doba označava ugodnost, u izvoru znači uteha. Uteha za onoga ko pati, ali stanje patnje je uzročeno gubitkom, a ličnost koja je sebi dozvolila da poseduje ono nepostojano, i nema drugi izbor nego da pati. U estetskom doživljaju ne postoji patnja.

Moderno doba je apoteoza komfora – doba sveopšte utehe, otuda i prevlast neestetskog u ljudskim životima. Dok je u mitsko doba izražena težnja za oboženjem čoveka, za njegovim uznošenjem, delima svojim, u božanske sfere, u moderno doba čitav napor je usmeren na dovlačenje bogova u opipljivi svet, na zamenu teza, na stvaranje fiks-ideje o pravu na ugodan život. Estetsko je pojavom hrišćanstva zbačeno sa liste prioriteta – umesto estetike postavljen je idol nade – potvrda i ustoličenje patnje kao ljudske neminovnosti, i zračka nade koji samo što se nije ugušio u takvoj stvarnosti. Ako je od estetike ostala samo nada, onda je zapravo sve izgubljeno.

Nauka nije mnogo doprinela da se ova propast prevlada, ona uglavnom izbegava da se suoči s problemom morala, krije se u objektivnosti koja je navodno nepristrasna. Jedino umetnost ističe ovaj prioritet i to u sva ljudska vremena, jedino što je prečesto spaljivana, kao u „mračnim vremenima“, a u ovo doba „prosvetljenosti“, jednim elegantnijim metodom – izbačena je iz „potrošačke korpe“. Umetnost nije nužna, estetsko je razumljivo samo visoko obrazovanim ljudima, a mase to nisu. Masama treba uteha – hleba i igara.

Ova borba između konformizma i umetnosti ne odvija se na polju borbe društvenih klasa. U poznatim totalitarnim društvima, umetnost jeste stavljana u društvenu funkciju, ali rezultat toga nije bila umetnost. U potrošačkom društvu je ono neumetničko, pop-kultura, proglašeno za umetnost – ali ono to nije. U doba informatike, sam umetnički medij se proglašava za umetnost – ali ni on to nije.

Gde, dakle, opstaje estetsko? Gde god postoji čovek tu je i estetsko. Tamo gde je čovek nepotpun, zjapi praznina koju treba popuniti. Umetnost je od Diogena preuzela fenjer – ali potraga je samo simbol za već pronađeno. Ova potraga vodi se u samo jednom smeru – ka božanskom. I Odisej i Dekart putuju u Ihtlan – ali Ihtlan nije dom na Zemlji.

Signalizam se jasno odredio prema estetskom a, nužno, i prema etičkom. U signalizmu se jasno razlikuje stvorena od stvaralačke prirode – putovanje se odvija kroz stvorenu prirodu, ali se međuzvezdani pogon napaja stvaralačkom silom. Tu nema nikakvih dilema – čovek se u signalizmu ne javlja kao turista koji obilazi fantastične arhipelage u potrazi za sobom, već on svojim kretanjem stvara te arhipelage. Svest o tome je jasno istaknuta u signalističkim delima – „Stih ne treba da dočarava sliku već da slika bude“[1].

Možda je najbolji primer u svetskoj literaturi za ovaj tandem, estetsko-etičko, Danteova Božanstvena komedija. Ne samo da Dante, koji slično turisti obilazi različite svetove-stepene svesti, slika svet ljudskog društva, već naročito ističe etički momenat, bez kojeg nema izlaza iz tog pakla. Estetska vrednost Danteovog dela ide rame uz rame s njegovim etičkim stavom, i ova dva momenta kod njega jasno su predstavljena kao proistekla iz zajedničkog principa.

Jasno je, i kod Dantea, da se pakao mora iskusiti do poslednjeg kruga, pa tako i u modernom signalizmu sadržaj dela predstavlja upravo ljudski svet prevladan umetničkom pozicijom, odnosno razumevanjem te pojave-medijuma u kojoj se čovek gubi (i zbog toga pati) ukoliko dozvoli sebi da se u njoj rastvori.

Ali pogrešno je misliti da se umetnost obraća neukima i zagubljenima. Ona do njih ne može da dopre. Estetika deluje razorno na konformizam, ona otkida od ljudi ono za šta se tako grčevito prianja – udobnost. Estetika umesto utehe nudi pravu radost – ali tamo gde je radost zamenjena utehom – nema više mesta za radost. Ovde se radi o odluci da radosti nema – da bi radost doprla do takvog čoveka, treba doneti novu odluku. Ali kako može neko ko je uslovljen da donosi odluke? On samo može da kalkuliše i manipuliše – i ovde opet imamo zamenu teze, matematika umesto estetike.

Estetsko ne može da prevlada konformizam. Estetsko i nije usmereno van sebe – ono je toponim, neomeđeno utočište. Ovde je i oblast etičkog, „sebe kao drugog“ – istost subjekta koja ne dopušta razlikovanje po formalnom. Mikelanđelo protiv Mikelanđela – izvanredno delo pop-kulture, Sikstinska kapela, prema nedovršenoj skulpturi „Rob“. Iako istorija nije sakrila pomenutu skulpturu, ona ju je gurnula u zapećak – i proglasila je nedovršenom! Ta transformacija kamena u čoveka je neuporedivo snažniji estetski doživljaj, koji iz temelja uzdrma posmatrača, za razliku od Sikstinske kapele ili „Davida“, koji fasciniraju perfekcionizmom pre nego jasnim znakom duha. Ona snaga koja je bila data Mikelanđelu nije se potrošila u njegovoj interakciji s masom, već upravo u ovoj zanemarenoj tvorevini, gde mrtva masa transcenduje u život. Ali, ko će se diviti robu, pa makar ga izvajao i sam Mikelanđelo? To je prosto neugodno.

Odnos estetskog i neestetskog je odnos apstraktnog i konkretnog. Apstraktno se ne može konkretizovati, a jedino nedovršena forma, kao istrošena-nepotrošna, nalazi mesto u konkretnom, ali kao đubre, kao nepotrebna stvar. Ta nedovršena forma i jeste apstrakcija. Neupotrebljiva u svetu lažne modernosti – umetnost sama.

(Objavljeno u časopisu SAVREMENIK br. 146-147-148, 2007; almanahu DEMON SIGNALIZMA, Beograd, 2007 i u knjizi HIMERA ILI BORG, Beograd, 2008)