IZMEĐU PLANETA I MITOVA

Ilija Bakić

Zbirka pesama „Indigo“ Slobodana Škerovića
Biblioteka „Signal“, Beograd, 2005.



Poezija Slobodana Škerovića (1954) sabrana u knjizi „Indigo“ bavi se temama potpuno nesvakidašnjim za tekuću pesničku produkciju; naime, 12 dužih pesničkih celina, od kojih su nekolike sazdane iz odvojenih segmenata-kraćih pesama, oslikava svetove u rasponu od onih astronomsko-planetarnih, do drugih koji su specifična mešavina mitologija i mitema prošlosti i sadašnjosti i fantstika budućnosti. Kada se, u konačnom sagledavanju knjige, svi predstavljeni svetovi spoje i pomešaju, čitalac pred sobom ima bogat, šarolik, egzotičan univerzum koji je jedinstven uprkos kontradiktornostima, razapet u svim vremenima i prostorima koji su dostupni. Egzotične planete, negostoljubive ali fascinantne po titanskim borbama elemenata, pohode bića koja jednom (možda) jesu bila potomci Homo Sapiens Sapiensa ali su sada daleko odmakla na putu ka onome što je Artur Klark dobronamerno nazivao „kosmičkom budućnošću čovečanstva“. Njihovi doživljaji prostora i vremena, oblici egzistencije, vrednostni sistemi teško da su nam razumljivi ali su putovanja koja preduzimaju i prizori kojima prisustvuju toliko fascinantni da oduzimaju dah. Traganje za začudnim jeste bitan element takvih egzistencija, cilj kome vredi potčiniti se i žrtvovati. Drugi „heroji“ Škerovićevih stihova, pak, takođe jesu izmešteni iz ovdašnjeg vremena u neko drugo, pogodbeno buduće doba, ali su njihove veze sa prošlošću čoveka (a i naša sadašnjost za njih je prošlost davna) jake i žive. Odrednice koje novo vezuje za staro jesu mitovi svekolikih starih civilizacija (od egipatskih, antičkih do dalekoistočnih) „začinjeni“ pozivanjima na elemente popularnih kultura XX veka. Slobodno mešanje i poigravanje ovakvim sadržajima rezultira nesvakidašnjim, lepršavim vizijama. Kada se njima doda i ikonografija naučne fantastike, tumačenje se usložnjava jer se otvara sasvim nov, a jednako moguć način iščitavanja po kome ljudi iz budućnosti, sposobni za nepojmljive nam poduhvate, jednostavno „oživljavaju“ stare fantastične priče i preuzimaju uloge heroja i božanstava, iskušavajući u stvarnosti zadate situacije i obrasce. Ovakvi zapleti znani su iz mnogih dela naučne fantastike, od kojih su najubedljiviji romani Rodžera Zelaznija ili Dena Simonsa. Na ove temelje svakako se nadovezuju i iskustva poetskih avangardnih pokreta i škola, zaključno sa signalizmom i njegovim pravcima scijentizam i kosmizam, koji u nemerljivim prostor-vremenima Kosmosa otkrivaju nove pesničke horizonte. Nakon što je nesputano stvorio originalne svetove svojih pesama, pesnik se (odbijajući da se kreće šematski) pobrinuo da i ton svake bude drugačiji. Otuda je govor poetskih „heroja“ pokadšto vragolast i vrcav, sa puno šepurenja ili sa različitim dozama nihilističkog sagledavanja stvari iz okruženja; u drugim pesmama, pak, prevladavaju mistika ili tanani osećaji iz predela ljubavi i melanholije. Tako je svaka pesma obojena drugačije, sa drugačijim glasom koji je čini posebnom, sposobnom da stoji sama kao nezavisna celina; sabrane u knjigu pesme tvore jedinstveni kosmos koji je zaokružen ali koji se, takođe, može nadograđivati novim pesmama i knjigama. S obzirom na to da je nekoliko pesama, prema datumima na njihovom kraju, nasta(ja)lo u razdoblju od 1977. do 1995. g. vrlo je moguće da je pesnik nastavio da stvara u pravcima koje je već otvorio i počeo da osvaja, te je za očekivati i nadati se da će i ti stihovi biti dostupni čitaocima. Do tada, Slobodan Škerović se otkriva kao pesnik intrigantnih tema i interesovanja i poetskog nerva koji je sposoban da u sebe uklopi i minucioznu preciznost i široke poteze i čisti emotivni lirizam i razigrani intelektualizam.

(Tekst je objavljen u Signalu „Vreme Signalizma“ (Gradina, Niš, 2006)