Povodom knjige „Preko granice milenijuma“ (Signalizam – izazov prestupa) Ilije Bakića i Zvonka Sarića, Feniks, Beograd, 2005
„San je drama u kojoj je sanjač istovremeno autor, glumac i gledalac.“
Jung
Kada sam 1997. godine imao prvi susret sa Zvonkom Sarićem i Ilijom Bakićem – o kojima jedva da sam znao ponešto, ponajpre, kao o pesnicima – nisam mogao ni da sanjam da će nekoliko godina potom taj susret rezultirati njihovim bezrezervnim i plodonosnim uključenjem u signalizam.
Te 1997. godine tamo, u Subotici, u galeriji Gradske biblioteke njih dvojica su priredili izložbu vizuelne poezije s nazivom „Želite li besplatno da letite?“, a ja sam, kao gost, realizovao performans „Uzlet iz balkanskog geta“. U toku performansa desio se jedan incident... Naime, u finišu performansa upalio sam jedan poster u tom skučenom prostoru galerije, napolju je bio pljusak i snažan vetar, bilo je prilično propuha, pa je plamen dobio u intenzitetu... i ja sam ga na sebi „izneo“ napolje, van galerije.
Pre toga, izrazio sam zadovoljstvo što sam u gradu gde je delovala znamenita multimedijalna grupa BOSH+BOSH i u Gradskoj biblioteci, gde je gotovo celi radni vek proveo moj pokojni prijatelj Slavko Matković, osnivač grupe BOSH+BOSH, čiji su članovi sedamdesetih godina aktivno delovali u signalističkom pokretu. Otvaranju izložbe i mom performansu prisustvovala su i dva bivša člana grupe BOSH+BOSH...
Tada sam i započeo razgovore sa Zvonkom Sarićem i Ilijom Bakićem o mogućnostima saradnje u signalizmu i uputio ih na Miroljuba Todorovića kao osnivača pokreta.
Usledile su knjige i jednog i drugog, čitava serija knjiga, i njihovo kreativno uključenje u signalizam. Zvonko Sarić je uz poetska i prozna ostvarenja bio predan i muzici (bio je pevač subotičke grupe „Šerbet andergraund“), performansu, vizuelnoj poeziji i mejl-artu. Oprobao se i kao saradnik Radio Subotice. Ilija Bakić je uz poetska, esejistička i uopšte prozna ostvarenja, takođe, bio predan muzici, stripu, a osobito naučnoj fantastici. S tim predispozicijama oni su se na najbolji način preporučili kao agilni saradnici u signalističkom pokretu.
I ova poslednja knjiga dvojice talentovanih autora s naslovom „Preko granice milenijuma“ (Signalizam – izazov prestupa) rezultat je njihovog uzajamnog delovanja u odgonetanju repera na vrlo širokom terenu signalizma, njihove sinergije, počev od uvodnog i, dodao bih, programskog teksta s naslovom „Lakim korakom u svim smerovima“ sve do poslednjeg eseja Ilije Bakića – „Signali 21. veka (lični pogled)“. Zato i moja prolegomena na početku ovog osvrta na Bakićevu i Sarićevu predodređenost za signalizam nije suvišna i tek malčice osvetljava prirodu tog (uzajamnog) sadejstva ove dvojice signalističkih stvaralaca.
I upravo u tom uvodnom tekstu („Lakim korakom u svim smerovima“) sadržano je, čini mi se, i osnovno pitanje u čitavom ovom signalističkom opusu – koliko je umetničke slobode osvojeno do sada i koliko će se osvajati od sada?
Sledi analiza dominantnog populističkog modela ovovremene masmedijske artističke vrteške, zasnovane na industriji zabave, s pasivnim posmatračima... Preovlađuje (da li umetnički?) spektakl i kao da nema prostora za umetničku praksu koja teži radikalnim promenama, dok „signalistički pokret ne pristaje na neutralnost radi sticanja etablirane pozicije usled proizvodnje hijerarhije vrednosti na tržištu umetnosti“. A potom i odgovor ovih signalista – „kažemo NE ispostavljanju cena za slike i poeziju, kojima se ukida mogućnost emancipacije“.
„Ključ signalizma je, za sada i ubuduće njegov amblem – osam smerova, bliskih i dijametralno različitih a istovremenih i istovaljanih, iz kruga šiklja na otvoreno. Signalizam diže ulog na milion cvetova (Mao Ce Tung je govorio o „samo“ hiljadu cvetova), svestan da je fizičko-duhovna stvarnost nemerljivo bogatija. Stoga su smešno-tužni svi nametnuti kanoni-prepreke etabliranih grupa nevoljnih da se odreknu, pred navalama novih energija, svoje moći kojom sude o tome šta/ko je vredno“, zaključuju Bakić i Sarić, i, onda, nizom sentenci, opaski, dosetki... podrobno obrazlažu svoje viđenje poezije, ali i jezika samog, a posebno domišljavanje vizija signalizma. Sve to skupa jeste i manifest signalizma. I to može biti simpatično i mogu se složiti s većinom tih teza i epistole, ali... nije li upravo aktuelni model duhovne kulture s hiperprodukcijom audiovizuelnih, taktilnih, kinetičkih i inih senzacija, s prožimanjem znanih i neprestanim otkrivanjem novih medija, sa do sada neviđenom otvorenošću za umetničku komunikaciju (osobito od vaspostavljanja Interneta)... devalvirao agense tzv. neoavangardi i pokazao novi sled vremena, od početne trapavosti do gracioznosti. Uz ostalo, pažljiviji kunst-istoričari (dijagnostičari novog vremena) zagovaraju tezu, dijagnozu o prevaziđenom dobu neoavangardi (prostratio virium), o njihovoj iznemoglosti, iscrpljenosti, klonulosti...
To nikako ne znači predati se navodnim imperativima vremena, komercijalizaciji i nametnutoj valorizaciji umetničkih tvorbi. To ne. Ali ono što vidim kao nedostatak ove najmlađe generacije signalista (od kada pratim signalizam i od kada sam u njemu), jeste nedovoljna angažovanost i oprobavanje u raznim neverbalnim medijima i umetničkim tehnikama. Tu prvenstveno mislim na performans, ulične akcije, gestualnu, zvučnu i objekt-poeziju, instalacije, procesualne demonstracije, intervencije u prostoru, gde je ovaj naš pokret još početkom sedamdesetih godina, a i kasnije, na specifičan signalistički način, dao evidentne, umetnički vredne i istorijski nezaobilazne rezultate.* „Radost autora, doba Homo Ludensa, virtuelni odlazak u poeziju, interaktivne reakcije“, itd. zvuče simpatično, ali...
Obrazac za sreću, pa i za sreću umetnika, ipak postoji i čine ga – lične osobine, osnovne i neke više potrebe. Bakić i Sarić, dosledni u svom odgonetanju signalističkog stvaralaštva, priuštili su zadovoljstvo iskrenim znatiželjnicima da iz osvrta, prikaza, kritika... čitavog niza knjiga signalističkih stvaralaca, otkriju modalitete, dosege i raznovrsne pristupe poetskom i esejističkom umeću signalista.
Uz osnivača pokreta i njih same, njihovoj pažnji nije izmakla ni kolosalna ličnost Ljubiše Jocića, nadrealiste, a potom i signaliste, poezija Slobodana Škerovića, SF poezija Slobodana Vukanovića, signalistički angažman Marine Abramović i Zorana Popovića, studiozni kritički prilaz i vrednovanje signalizma na analitičkoj vagi dr Živana Živkovića... Naravno, tu su i specifični ogledi o signalizmu Zvonka Sarića („Opstanak evidentnih problemskih kontinuiteta“, „Signalistička utopija“, „Signalistički samizdat“, „Signalizam i mejl-art“...) i Ilije Bakića („Elementi fantastike u poeziji scijentizma“, „U opštem jeziku“, „Prema slobodi stvaranja i doživljaja“), koji pretpostavljaju jednu ozbiljniju analizu i proveru o kojima će kritičari i čitaoci tek dati pravi sud.
* Ovde ukazujem na brojna dela gestualne i objekt-poezije Miroljuba Todorovića iz ranih sedamdesetih godina (vidi njegove knjige „Algol“ i „U cara Trojana kozje uši“), kao i slične projekte, performanse, konceptualne strategije lend-art akcije, planove i ostvarenja Rorice i Dobrice Kamperelić, Miroljuba Filipovića Filimira, Andreja Tišme, Jaroslava Supeka, i drugih iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka.
U Beogradu, 5. marta 2006. Anno Domini
(Objavljeno u časopisu SAVREMENIK, br. 146-147-148, 2007 i u almanahu DEMON SIGNALIZMA, Beograd, 2007)
No comments:
Post a Comment