Monday, August 17, 2009

Opstanak evidentnih problemskih kontinuiteta

Zvonko Sarić


(iz građe za izradu rečnika signalizma)

Imena iz telefonskog imenika nemaju više šta da imenuju. Vladajući standardi su teme sa etiketa. Kolotečina. Ostaci velikih ideja gube snagu uverenja. Dobro raspoloženje ne jenjava. Muzeji i internacionalni sajmovi umetnosti. Armory Show. Kulturni artikli. Pojam istine? Stvarnost je slučajnost konzumacije. Art dileri. Yes. Umetnost je izmislio čovek. Popularna strukturalistička doktrina predočava nam svet u kojem je ukupnost ideja u „mreži nužnosti“, koja pokriva epistemološka polja. Korpus ideja potiče iz neizbežne mreže, koja unapred sadrži sve mogućnosti, propisane u okviru polja spoznaje, u koje je pojedinac neizbežno uklopljen. Čovek se može kretati u okviru polja, kao ravni znanja, ali celina ostaje van domašaja pojedinca, jer je pojedinac podređen mreži nužnosti, nemoćan da nešto suštinski promeni. Jednoobrazna prikaza sveta u kojoj je raznolikost nebitna. Hoćemo li prihvatiti, kao svežu robu, pojmovni novitet da je znak novog megamilenijuma izlomljena linija do u beskraj, artikl koji pretenduje da bude primat umesto amblema kruga s centrom?

RAZLIČITOST — mogućnost nadvladavanja nepokretnog „utrnulog“ jezika statično konstruisanog (odbijanje iracionalnog straha od drugačijeg).

Amblem signalizma je krug iz kojeg izvire osam suprotnih putokaza-smerova. Suprotnosti su izvor promena. Unutar kruga, različitosti su deo celine jezika kao materije svoje vrste. Potaknuti procesom signalističke eksperimentalne prakse suprotnosti se sudaraju, jedine i razbijaju, dok se ne obrazuju u nove sisteme odnosa u celini pesme. Višak oslobođene energije jezika nastao pri neobuzdanom sudaranju, izvire van kruga, stremeći stvaranju novih jedinjenja materije jezika koja će iznova biti poprište kruženja i sudaranja suprotnosti u toku procesa eksperimenta.

EKSPERIMENT — čin u stvaralačkom procesu kao oblikotvorni metod.

Poststrukturalističke teorije su sporazum s postmodernom. Destrukcija ove doktrine ogleda se u težnji srozavanja i ukidanja suštine istorije, klase, ličnosti. Salata poleguša. Subjekt je decentriran. Ispario? U iluziji medijskih doživljajnih programa sociokulturna diferencijacija je teško ostvariva. Nakon gajenja i razvijanja užitka u potčinjavanju tradiciji, ekonomiji, fetišima, ideologijama i institucijama, društvena situacija je izmenjena. Učestvujući u mogućnostima spektakla industrijske simulacije događajnog i doživljenog, čovek u prostoru podražavanja može praktikovati svoje opsesije, temperament, traume, način mišljenja i duševni sklop. Ključni problemi i pitanja, kao i uvek, dolaze izvan umetnosti. Epoha generalne globalizacije otvara temu medijskog širenja i rasprostiranja. Nakon pojave Interneta više nego ikada vode se rasprave o medijima i njihovom uticaju. Preovladavaju tumačenja da upliv obilja informacija deluje na pojedinca tako da izaziva utisak stanja šizofrene stvarnosti, koja je postala nerazumljiva i time krajnje komplikovana makar i za blic-promišljanje, pa se informacije primaju zdravo-za-gotovo, ali kako protumačiti umnožavanje izbora?

ESTETSKA INFORMACIJA — signalistički komunikati teže da prenose informacije nedevalviranog značenja.

Amblem signalizma je višeznačan. Težište kruga je kreacija. Signalistički stvaralački pokret bavi se i istraživanjem fenomena kreacije. Signalistička poetika kreaciju određuje kao svojstvo samog bitisanja čoveka u želji komunikacije. U postojećem medijskom okruženju nužno je selektivno ponašanje. Autističko odbijanje učestvovanja u životu spoljašnjeg sveta je besmisleno, jer samooplođavanje postoji kod biljaka. Samooprašivanje nije svojstveno čoveku. Lavina informacija koja se sručuje u signalistički laboratorijum, nakon procesa odabiranja može poslužiti u vidu znanja kao pobuda u tvorbi i lajtmotiv za oglede, ili za pronalaženje i davanje drugih značenja vizuelnim i verbalnim metaforama koje su trgovci učinili opšte poznatim. Prevrednovane informacije i stvoreni artefakti lansiraju se iz kruga signalističkih radionica u različitim smerovima, putem mejl-arta ili Interneta, radi ostvarivanja komunikacije s recipijentima. Kombinovanjem verbalnog i vizuelnog, kao i vizuelizacijom jezika, postiže se univerzalna delotvornost signalističkih komunikata. PLANETARIZAM je obeležje signalizma. „Kada bežično povezivanje bude potpuno primenjeno, svet će prerasti u ogroman mozak, sposoban da reaguje na svakom svom delu“, govorio je Nikola Tesla. Prenos velikih količina lako razumljivih informacija zahteva zasnovanost poruke ne stereotipima i uniformnosti. Efikasna komunikacija u našem svetu koji obiluje informacijama zasniva se na ponavljanju rečenog. Pored činjenice da kontrola slanja poruka-informacija postoji kao vid sofisticirane cenzure u medijima, u sklopu vizuelnog dejstva postoje brojni spojevi metoda manipulacije. Subverzivni karakter signalističkog pokreta ispoljava se naspram metoda medija masovnih komunikacija koji koriste postupak sugestivnog ponavljanja jedne poruke istim ili različitim slikama i rečima da bi se tim metodom postiglo pozicioniranje pojedinca koje omogućuje dalje upravljanje „vidnim poljem“ jedinke, uklapajući lično i osobeno u ciljni patvoren mozaik uopštenog. Indikativan primer je program državne RTS i većine privatnih televizija u proteklih deset godina (1990–2000. godine). Na domaćim tv kanalima smenjivali su se kič glamur i emocije mržnje. Prostakluk i ritmički aplauzi. Slike vlasti. Viski i miris kuvanog kupusa. Nijedan argument. Teatralizacija koja nema korelat u stvarnosti. Činjenica nema. Ponovo mit. Signalistički stvaralački pokret je nastavljao svoju praksu koja je sažimana u glasilu pokreta, internacionalnom časopisu Signal. Brojevi Signala su dokument o težnjama signalističke prakse. Prilozi jasno govore o planetarnom svojstvu signalizma, kosmopolitizmu, antitradicionalizmu i subverzivnom karakteru stvaralačke prakse, u deceniji kada na ovim prostorima mahnita ksenofobija, etničke prenapregnutosti i kič tradicionalizam, uz permanentan uticaj prisilnih ekonomskih i vojnih mera međunarodne zajednice. U protekloj deceniji signalizam bez prestanka promoviše našu kulturu, bez obzira na unutrašnja i spoljašnja ograničenja. Subverzivnost signalističkih komunikata ogleda se u suprotstavljanju estetičkog uverenja naspram stacioniranih klišea i ukalupljenih uverenja, koje su deo plasmana medija masovnih komunikacija. IGRA je zajednička potreba za sve ljude na ovom svetu.

U civilizaciji popularne slike, signalizam odgovara ludizmom, kao stvaralačkim načelom, istraživanjem i igrom, izazovu dominacije formalnog matriksa. Postupkom fuzije jezika umetnosti i jezika medija, kojom ostvaruje stvaralačku komunikaciju. Radeći u različitim medijskim okruženjima, signalističkoj stvaralačkoj praksi nameće se stari problem predstavljanja sveta, jer novi mediji teže mimezisu. Veštačka inteligencija je mimezis, a isto tako od kompjuterskih igara pa do virtuelne realnosti, teži se imitaciji stvarnosti. ANTIMIMETIZAM je zahtev signalizma. Signalizam teži da izražava stvarnost.

U svetu globalne distribucije kapitala signalistički radovi nastoje tačno izraziti suštinu ekonomskih i političkih pozicioniranja individue. U jeku su rasprave o post-kolonijalizmu, demokratiji, tržištu i medijima masovnih komunikacija. Signalistički stvaralački pokret ne gubi iz vida novu geopolitičku mapu Evrope koja je nastala nakon pada berlinskog zida 1989. godine i ratova na prostoru bivše SFRJ. Društva u tranziciji potenciraju brojna pitanja. Da li je ta velika naracija osnov za fragmentarnu izgradnju novih komunikata? Signalizam ne prihvata zamisao o neutralnosti jezičkog modela. Jezik je element koji sačinjava celinu ideološkog sistema. Radom na jeziku, i upravo jezikom, signalizam je uvek bio socijalno angažovan. Tvrdnjom da konfrontacija s konzervativnim ideologijama više nije moguća, zagovara se ostvarivanje estetskih pravaca kreiranjem imaginarnih zona, kao i korišćenjem elektronskih formi. Rezultat priče o tome „šta sve više nije moguće“ jeste realizacija premeštanja umetničke prakse u prostore gde saobraćaju estetski smerovi kritičke umetnosti i konzervativni estetski pravci, ali bez konfrontacije. Turšija. Identično veštim manevrima kapitala koji ne sprečava realizacije subverzivnih projekata unutar institucija, jer im na taj način poništava snagu i praktično potire potencijal subverzije. Nakon 1989. godine nadzornici održavanog pravca konzervativnih pogleda smišljeno i planski se dislociraju iz problemskih okvira kojima se bavi kritička umetnost elegantno plasirajući svoj megaproizvod — trijumf postmoderne robne estetike.

Svojstvo aktuelne umetničke scene je prisustvo mnogobrojnih aktera različitih praksi. Umetnik je često u poziciji da mora delovati kao kustos. Opstanak evidentnih problemskih kontinuiteta potvrđuje elementarni zahtev signalističkog stvaralačkog pokreta da se komunikat ne shvata kao jednom zauvek realizovan estetski predmet. Signalistička praksa je stvaralački tok koji teži ispoljavanju nepatvorenih kreacija kao izraza vremena i anticipacije moguće svesti.

No comments:

Post a Comment