Demon i fantom avangarde ili slobode

Ilija Bakić


Povodom zbornika „Demon Signalizma“, izdavač: Društvo umetnika Signalista, Beograd 2007.

U poslednjih par sezona ustalila se praksa da se pripadnici i simpatizeri Signalizma, međunarodnog neoavangardnog umetničkog pokreta, okupljaju u godišnjem zborniku-almanahu i predstavljaju čitaocima. Ovi svojevrsni 'grupni portreti' dovode sa svih strana sveta i prostora umetničkih stvaranja autore različitih generacija, interesovanja i iskustava. Bilo da je reč o početnicima ili o umetnicima sa zavidnim stažom, svi se, bez zadrške i bez sujete, 'sadevaju' među korice godišnjaka koji će otkriti trenutno stanje u Signalizmu. Tako, rame uz rame, stoje poezija i proza, vizualije, eseji i prikazi knjiga; dužina radova je različita i nije zavisna od toga da li je pisac poznat ili tek na početku karijere. Rečju, svako daje doprinos prema sopstvenim trenutnim mogućnostima. Ipak, pitanje je prestiža pojaviti se u godišnjaku, među probranim imenima savremenika sa različitih meridijana.

Pod provokativno-podsticajnim naslovom „Demon Signalizma“ (koji je, dakle, signalistički godišnjak za 2007. godinu), sabrano je, na oko 150 stranica, mnoštvo tekstova tzv primarne i sekundarne književnosti. Znatiželjni čitalac moći će da uživa u stihovima i proznim komadima, u vizuelnoj poeziji, u prikazima tekuće književne produkcije te sintetskim tekstovima dokumentarno-istorijskih ambicija odnosno u teorijskim razmatranjima signalističke ali i svekolike umetničke prakse. Almanah otvara problematski esej Slobodana Škerovića, po kome je almanah dobio ime a u kome autor nadahnuto tumači neka od polazišta Signalizma a sve u kontekstu delovanja spoljno društvenog okruženja te uticaja moda umetničkih branši. Demon iz naslova u stvari jeste umetničko poštenje i sloboda, rečju pravi „Fantom Slobode“; ovi principi jesu vrline za one koji ih upražnjavaju ali su demoni za sve koji su skloni manipulisanju, simuliranju stvaranja ili povođenju za tekućim intelektualno-umetničkim hitovima. Biti Signalista, pak, podrazumeva otklon i iskorak od umetničkog komformizma, od svih obmana koje se lepe za umetničarenje i skrivaju ispraznost, netalentovanost i kukavičluk.

Tekstovi koji slede potvrđuju kako ovaj „Demon/Fantom Signalizma“ funkcioniše u praksi. Ma kako, tematski i stilski, bili raznorodni, radovi Signalista otkrivaju tragalačko u svakom od autora, pokušaj da se, izbegavajući klišee, pronalaze ključevi za stvarnosti koje uporedo živimo, bilo da smo u njima aktivni učesnici ili samo posmatrači. Traganje za sopstvenim glasom i likom odvija se od pojavnost ulice do nepreglednih pustara elektronske stvarnosti, od ćutanja do vriska, od reči do crteža, stihova ili proznih odlomaka. Sudar umetnika sa stvarnošću i okruženjem može biti frontalan, brutalno naturalistički ili, naizgled, distanciran, gotovo salonski ali se, ispod pojavnog oblika teksta, (ne)zadovoljstva ili „nesigurnosti u tekstu“ (da citiramo naslov jedne zbirke poezije Vase Pavkovića) uvek krije autorov stav prema svekolikom okruženju i samom sebi u svoj toj 'rašomonijadi'. Individualizam umetnika je varljivi prostor/vreme u biću koje je, od rođenja pa do dostizanja stanja samosvesti, 'formatirano' socijalnom prinudom što u jedinku usađuje društveno poželjne standarde. Većina ljudskih primeraka biće ovakvom socijalizacijom uspešno ukalupljena, postajući funkcionalno korisna jedinica u procesima trošenja odnosno proizvodnje dobara i novih ljudskih naraštaja. Ni umetnici u detinjstvu ne mogu da umaknu tom primarnom uslovljavanju; trenutak prepoznavanja planova koji se na njima sprovode dolazi kasnije. Stvaranje postaje - ili bi trebalo da postane - čin pobune protiv takvih planova odnosno čin sopstvenog oslobađanja. Na žalost, odmicanje od zavodljivih obećanja odevenih u halje potrošačkih ili nacionalnih rajeva, nije ni malo lako niti je to cilj kome svi teže; brojni stvaraoci, manje ili više svesno, odabiru da povlađuju vladajućim svetonazorima postajući tako njihovi propagatori i reklameri, zagovornici moda i modela.

Zadatak umetničke avangarde upravo je u raskidanju tih i takvih moda i modela bilo da se one pojavljuju na formalno-tematskim ili su na onim dubljim etičko-estetskim nivoima. Razotkrivanja i razvrgavanja obmana, iz bilo kojih 'centara moći' da su servirane, bio je i ostaje cilj umetnika koji odbijaju da budu ukalupljeni. Signalizam, od svog nastanka, uporno razgrađuje intelektualni šematizam i otvara nove horizonte umetničkih percepcija. Uvodeći kompjutersku tehnologiju, jezike nauke i ulice u poeziju, insistirajući na širenju sredstava umetničkog izražavanja (vizuelna poezija, mejl-art, performans...), koristeći sredstva potrošačkog koncepta (reklama, propagandni slogan i poruka) i slično, Signalizam krivi sliku tekuće stvarnosti i tako otkriva njene pukotine, veštačke spojeve, manipulacije svešću i potrebama. Odbijajući da aplaudira aktuelnim parolama i agitovanjima, Signalizam postaje izlaz iz okoštalih odnosa koji vladaju u društvu (i umetničkim sferama koje su samo deo društva). Naravno (mada i nažalost), sva ta traganja ne nailaze na razumevanja, pa čak ni na tolerantnost, od kolega po peru. Ali, Signalizam ne samo što je istrajao i opstao već se i razvija: radovi mladih umetnika, kojih ima i u ovom zborniku, svedočanstvo su o univerzalnosti Demonsko/Fantomske ideje slobode stvaranja koju prihvataju i nove generacije, uprkos neprestanom bombardovanju reklamnim sloganima i obećanjima večnog potrošačkog raja. Svojevremeno je avangardna, multimedijalna umetnica Lori Anderson u jednom svom performansu izrekla-izvela misao koja je njena vodilja a koja glasi „Etika je estetika budućnosti“. Na drugom kraju sveta, ovom našem, Signalizam sprovodi u delo svoju ideju o odašiljanju poruka koje će biti putokazi prema vremenima koja dolaze a ka kojima valja ići otvorenih očiju i umova.