Friday, August 14, 2009

Signalizam i elektronska umetnost

Milivoj Anđelković


„Materija je sva prožeta željom za igrom“, zapisao je Miroljub Todorović u „Pesničkim dnevnicima“ datiranim sa 1959 – 1968. godina. Ona „vrlo često postavlja duhovite zamke ljudskom intelektu... Razni oblici u kojima se materija ispoljava očigledni su primeri njenih duhovitih igrarija: posebna struktura elemenata, jedinjenja, agregatna stanja, raznovrsnost strukture Kosmosa.“

Elektronika i elektronska umetnost jedan je od novijih primera koji to potvrđuju. Sofisticirano – specijalizovana i minijaturizovana materija, posredovana ljudskom kreativnošću, stvara slike, rukopise, knjige, projekte. Tipkate po tastaturi, nalik na učesnika spiritualne seanse koji lupkanjem priziva duhove, jedva primetnim pokretima upravljate malim „čarobnjakom – mišem“, razrađujete i menjate tekst – sliku i na kraju ih „materijalizujete“, naizgled ni iz čega, pa ih još i snimite za stalno emitovanje na ekranu i odštampate na printeru, crno-belo i u boji.

Mikro–svet makro-sposobnosti uradio je to za vas. Sve ono što je ranije tražilo mnogo vremena i truda za pripremu i nabavku raznovrsnog materijala, pribora i alata, kao i prostore ateljea ili radne sobe, sada je pod našim prstima, u ćelijama kompjutera i u čvorištima elektronske mreže. Nikad nije bilo manje prepreka za ispoljavanje naše kreativnosti. Ujedno, nikada toliko složena i mnogostruko osposobljena materija nije bila u službi duhovnog. Čuda se ponovo događaju, a njihova veličina i značaj zavise od magijske formule kreativnog koju unesemo u elektroniku.

Kako je tekst postajao telo

Takvu ili sličnu „igru materije“ u okvirima razvoja tehnološke civilizacije prizivao je signalizam dvadeset pet ili trideset godina pre nego što se ona dogodila. „Poetika signalizma“ Miroljuba Todorovića (Prosveta, Beograd, 2003), sačinjena od tekstova nastajalih od 1959. godine, to jasno pokazuje. I što je najzanimljivije, signalizam je prizivao ta nova „čuda“ sličnim redom kako su se ona događala u razvoju elektronike: tehnološki razvoj, informatika, komunikacija, planetarna rasprostranjenost, multimedijalnost i interdisciplinarnost, trodimenzionalnost, interaktivnost.

Time čudo prestaje da bude iracionalno, a signalizam kao planetarni umetnički pokret dobija vizionarsku ukorenjenost, potvrdu postojeće svesti o značaju i mogućnostima i – «efektom elektronskog potiska» - novi zamah.

Nekoliko citata koji to potvrđuju, svi iz navedene poetike:

U definiciji termina signalizam (tekst „Signalizam“, 1969/70) Todorović konstatuje „naročiti uticaj tehnološke civilizacije... i pojave kompjutera“ na „permanentnu stvaralačku revoluciju“ i zahteva da umetnost prati sve brži razvoj ljudskog društva.

U tekstu „Komunikacija – biće – mišljenje“ iz 1973. godine zapisano je da „u civilizaciji znaka“ „komunikacija je u samoj osnovi bića. Element i činjenica njegovog postojanja... Komuniciram (opštim), dakle postojim, dakle stvaram. Bit je komunikacije višeznačna u najdubljem smislu te reči... Njena sredstva su stepenici civilizacije. Komunikacija je temelj i hrana čovekovih otkrića“. U nastavku se razmatra „moć informativne i osvajačke komunikacije koja zrači višesmislenošću svoga po/kretanja k istinama i stvarima“ i zaključuje: „Umetnost se dematerijalizuje, počinje se događati“, najpre u sferi mišljenja dok u svet odlazi „opis procesa umetničkog mišljenja“.

„Neke postavke signalizma“, nastale u saradnji Todorović – Ljubiša Jocić 1975. godine, traže „nov način mišljenja i kreiranja primeren elektronskoj i planetarnoj civilizaciji“. „Signalizam je intermedijalni, interdisciplinarni pokret, on omogućuje i radi na saradnji svih medija, umetnosti i nauka“. „Naša civilizacija je na samom početku elektronske i kosmičke ekspanzije. Mutacija društva i čoveka je neminovna. Signalizam ukazuje na moguće puteve te mutacije, na korenite i totalne promene u ljudskom mišljenju i stvaranju.“

„Manifest signalizma“ iz 1968. godine najavljuje preduslov interaktivnosti konstatujući da se jezik pesnika kroz pesmu meša sa jezikom čitalaca kroz njihovu intenziviranu svest. U istom tekstu razmatra se „simbioza jezika pesnika, jezika mašine i jezika još neostvarene pesme“.

Tekst o vizuelnoj poeziji iz 1969/70. godine objavljuje interaktivni proces između slova i prostora, ističe značaj belina i konstatuje da je „egzistentni prostor signalističke vizuelne poezije trodimenzionalan“.

U „Fragmentima o signalizmu (1. i 2)“ iz 1969 – 1972, odnosno 1969 – 1975. godine, Todorović navodi, između ostalog, da je „signalističko delo otvoreno delo“, raspravlja o nadnacionalnoj, metajezičkoj strukturi, kibernetici, igri, povratnoj sprezi, mašini i mišljenju, teoriji informacije, stvaranju novih oblika, lingvističkom znaku, zameni „tehnike interpretacije“ jednom „tehnikom opažanja“, o tekstu koji je telo, novim masovnim medijima – filmu, elektronskim mašinama, televiziji, video-tejpu, o elektronskim medijima koji su „produženje svih čovekovih čula“ i koji „uspostavljaju ravnotežu svih čula“, odbacuju posrednu komunikaciju i dovode čoveka ponovo u centar akcije i zbivanja i postavlja pitanje da li je to kraj ustaljenih „modela mišljenja“, ponašanja, kreacije?

„Kakvi su putevi stvaralaštva u novoj elektronskoj civilizaciji, koja kroz istovremenu i podjednaku aktivnost svih čula još više produbljuje i proširuje naša iskustva?“ Signalizam nastoji da mobiliše sva čula, piše Todorović i „uspostavlja njihovu neprekidnu interakciju u stvaranju estetskih informacija“.

Signalistička mašina

Poseban značaj za elektronsku umetnost i najdirektniju moguću vezu sa njom predstavljaju tekstovi „Jezička mašina“ i „Eksplozija svemira – eksplozija jezika“ iz 1959 – 1968. godine, deo teksta „Signalizam“ sa međunaslovom „1.1.2 Kompjuterska poezija...“ (čije brojke odmah podsećaju na programsku liniju „bejzika“, jednog od prvih računarskih jezika, dobro poznatog svakom ko se interesovao za programiranje) iz 1969/70. godine i opsežan tekst pod naslovom „O pesničkim mašinama“ iz 1969. godine.

Danas, posle punih 38 godina i epohalnog razvoja elektronike u međuvremenu, shvatamo da su ti tekstovi kompletni sinopsisi za realizaciju čitavih serija elektronsko-poetskih radova/performansa/akcija dok je „O pesničkim mašinama“ potpuni scenario sa potrebnim detaljima. Ono što je u vreme nastanka ovih tekstova bila vizionarska stvaralačka provokacija, šire ostvarljiva jedino na nivou ideje za neku eventualnu budućnost (mada je Todorović to uspeo da ostvari kao signalistički eksperiment uz angažovanje kapaciteta tada unikatnih i ogromnih kompjuterskih sistema Ekonomskog i Matematičkog instituta u Beogradu), danas je elektronski program koji sa nešto truda može da napravi svaki veštiji programer i da ga postavi – za stalnu upotrebu – na svom, vašem i kompjuteru autora, Miroljuba Todorovića, koji će ga zatim postaviti i na svom sajtu, da ga koriste svi posetioci jer, ako ništa drugo – provokaciju treba nastaviti, njen vizionarski koren iznedriće nove izdanke.

Da taj i drugi tekstovi nisu delo nekih natprirodnih sila već vizija pesnika koja prodire daleko u budućnost, dokazuje razvoj elektronike. Ono što je 1970. godine bilo samo eventualna mogućnost za realizaciju, posle petnaestak godina, 1985, postalo je sasvim izvesno i ostvarljivo: u gruboj formi, na tadašnjem „čudu elektronike“ – personalnom računaru „Komodor“, uz ukucavanje „bejzik“-programa za izbor slučajnog broja, reči ili rečenice, mogao je to da izvede i autor ovog teksta. Posle toga su došli kompjuteri viših nivoa i daleko većih mogućnosti koji su „razumeli“ samo mašinski jezik, dostupan jedino stručnjacima.

Elektronika, koja je u doba „bejzika“ dostigla nivo čoveka, ubrzano nas je prevazilazila i opet neko vreme bila „šamanska veština“. Njeno dalje usavršavanje, na našu sreću, okrenulo se upotrebljivosti (možda je tačnije reći – komercijalizaciji) programa. Na savremenim kompjuterima ništa nećete uspeti sami da programirate, to je veština usko specijalizovanih stručnjaka (koji, usput budi rečeno, ne stvaraju elektronski svet iz početka već koriste pomoćne programe koji su takođe stvoreni korišćenjem starijih programa, koji su takođe... – strogo kontrolisana elektronska evolucija na delu). Nema više amaterskih kompjuterskih programa, ali su zato stvoreni bezbrojni nizovi profesionalno izrađenih programa za sve namene koje interesuju većinu (i koji su samim tim komercijalni). Ono što je dragoceno to je da je upotreba tih programa, sa predviđenim opcijama za njihovu promenu, širenje i dalje usavršavanje odabranog, „spuštena“ na nivo većine i ponovo dobila „meru ljudskog“ - bilo da ste ga regularno kupili, „skinuli“ kao „gratis“ sa Internet-mreže ili „narezali“ iz prodajnog asortimana nekog od savremenih elektronskih gusara.

Aktivan izbor multimedijalnih mogućnosti

Poduža prethodna priča ima još jedan cilj - da se naglasi jedna sve važnija činjenica. Naime, u tekstu „O pesničkim mašinama“ iz 1969. godine Miroljuba Todorovića, ako ga koristite kao scenario za realizaciju, tek ovih dana bi se mogle uneti izmene. Todorović je video umetnika kao „pasivnog“ aktera u kooperaciji sa programerom i mašinom, što je tada i bio. Međutim, danas, programer nadograđuje prethodne programe, a umetnik dobija širok izbor mogućnosti koje su mu svakodnevno potrebne, zatim specijalizirane pomoćne programe i druge koji mu, najverovatnije, nikada neće zatrebati.

I, kao što je decenijama bez ustezanja birao i koristio boje iz tuba, „auto-sprej“, presu za grafike, industrijski napravljenu hartiju, pisaću mašinu, flomastere i hemijske olovke, umetnik će tako upotrebiti i odgovarajući program, usmeriti njegove mogućnosti u pravcu svoje vizije i „napuniti“ njegove datoteke rečima, rečenicama, bojama, zvucima, notama, slikama, fotografijama, kratkim filmovima – isključivo po svom izboru.

Od brojnih mogućnosti koje kompjuter ponudi, umetnik će izabrati one koje želi, kao što grafičar bira prese, papir, boje i konačne otiske. Usavršavanje (i komercijalizacija) programa ne samo da je kompjuter ponovo svela na ljudsku meru već nam je pružila mnogobrojne multimedijalne ruke za našu upotrebu i punu kreativnu aktivnost i otrgla nas iz pasivnog korišćenja nekoliko predodređenih „staza“ kompjuterskih programa. Naravno, uz neophodno poznavanje rada sa odabranim programima, kao što je potrebno poznavati tehnologiju rada i u slikarstvu i književnosti, muziku i da ne pominjemo...

Fortran/Kyberno Land

Miroljub Todorović je pre svega pesnik i njegovo interesovanje za, tada nazvanu, „kompjutersku poeziju“ stvaralački je ostvareno pojedinim antologijskim pesmama u nekoliko zbirki: „Signal“ i „Kyberno“, 1970, „Naravno mleko plamen pčela“ i „Fortran“ 1972. godine... Naslov poslednje navedene zbirke je ujedno i naziv jednog od kompjuterskih „jezika“, a knjiga je sačinjena od ručno povezanih perforiranih kompjuterskih kartica, u tiražu od 47 primeraka, sa dopisanim slovima-tekstom.

Taj provokativni „samizdat“ na kompjuterskom materijalu, osmišljen, oblikovan, ispisan rukom i realizovan od strane pesnika izvanredno simboliše situaciju u kojoj se danas nalazimo: kompjuter nam daje materijal, podlogu, množinu mogućnosti i izbora alata koje treba kreativno upotrebiti. Mi, svakodnevno, pripremamo „Fortran-Vord-Perfekt-Eksplorer-Fotošop-Kvark...“ i ko zna kakva sve izdanja postupajući, u suštini isto, kao Todorović dok je osmišljavao i realizovao svoju „Fortran“ knjigu. I ne osećamo se nimalo ugroženi u svojoj stvaralačkoj individualnosti već smo moćno podržani jer iza sebe imamo jedinstveni elektronski dokumentacioni centar svih naših i mnogih drugih tekstova i kompletnu stvaralačku radionicu koja nam priprema hartiju, meša boje, bira mastilo, obrezuje formate, umnožava rukopise, a o IzBoRu vrstA, tiPovA, Veličina i BOJA slovA I PISMA i da ne govorimo.

Huni avangarde i Huni elektronike

Julijan Kornhauzer, poznati profesor slavistike koji je 1981. godine u Poljskoj objavio knjigu - doktorsku disertaciju o signalizmu, uz mnoštvo pozitivnih ocena, nazvao je signalizam, odnosno Miroljuba Todorovića, „Hunom avangarde“. Dve godine kasnije, na simpozijumu o signalizmu u Beogradu, među mnogim ponuđenim tezama bila je i oprezno naznačena tema o kompjuteru – pomoćniku u sagledavanju mogućnosti jezika i poezije. Ona je, kao sabirno sočivo, privukla na sebe sav potisnuti gnev i žestinu napada vladajuće kritike – isključivost ideologije preslikana je i na plan umetnosti, neće proći ništa što je Drugačije! Signalizam je nazvan „poetičkim inženjeringom“ i pokretom koji „pretvara kreaciju u golu tehnologiju“, ne prihvatajući tumačenja o „više zona značenja u signalističkoj pesmi“ i „govoru pesme mimo volje pesnika“. Tako je, još pre pojave „Spektruma“ i „Komodora“, u toj praistoriji kompjuteristike, signalizam postao „Hun elektronike“ koji zloupotrebljava mašine i kompjutere da bi razrušio vladajuću estetiku „najboljeg od svih svetova“.

Uz te neposredne tačke dodira signalizma i elektronike postoje i mnogobrojne unutrašnje sličnosti između poetike signalizma i onoga što se može nazvati poetikom elektronske umetnosti, koje će ovde biti samo naznačene:

- žanrovska razuđenost

- nove umetničke strukture,

- neobavezne stvaralačke forme, estetika igre,

- fragmentarnost i kreativna otvorenost,

- otvoreno delo za svoje i tuđe intervencije,

- sloboda interpretacije,

- elektronika je otvorila prostore mnogostrukih, istovremenih mogućnosti u kojima se dodiruju sloboda, igra i kreativnost,

- tekst na interaktivnom ekranu je oslobođen prinude uvek iste štampane stranice,

- tekst / delo dobija trodimenzionalnost tela u pokretu i „radi“ dopunjujući i menjajući značenja,

- tekst / delo emituje energiju koja priziva srodne sadržaje i povezuje zaverenike novih prostora i skrivenih značenja,

- „aura“ Valtera Benjamina: „otisak“ u međuprostoru između oka gledaoca / čitaoca i samog objekta posmatranja / čitanja dela,

- dematerijalizacija umetnosti koja se događa i sve više odvija u sferi mišljenja, nadograđujući ili rušeći tradicionalne sisteme vrednosti,

- višesmernost komunikacije, kreativni i saradnički odnos autora i čitalaca / gledalaca („Komunikacija je u samoj osnovi bića... Komuniciram (opštim), dakle postojim, dakle stvaram“, M.T),

- interaktivnost i različiti oblici učešća u procesu stvaranja i recepcije dela do raznih oblika koautorstva,

- višestrukost značenja segmenata, celine i strukture, koja može biti drugačija od volje autora ili koautora pojedinih delova,

- planetarna umetnost sa planetarnom recepcijom i učešćem u stvaranju...

Sletanje na elektronski Mesec

Moglo se očekivati da će signalisti odmah prihvatiti kompjuter, Internet i njihove multimedijalne mogućnosti. Međutim, korišćenje nove tehnologije ne zavisi samo od pojedinca i ličnih mogućnosti. Na to odlučujuće utiče šire okruženje, odnosno status i pristupačnost elektronike u njemu. Takođe, a posebno u umetnosti, zavisi i od specifičnih programa za rad, od onog „viška“ iznad poslovno- komercijalno- bankarskog standarda.

Tako se dogodilo da je kompjuter, a posebno Internet, za većinu naših umetnika ostao na nivou „slike u novinama“. Da to nije samo naša situacija potvrđuju reči Rejmonda Federmana: „Mogućnosti književnosti (na Internetu, primedba M. A.) su beskrajne. Još nismo ni počeli da ih istražujemo, bar ne onako kako to čine trgovci i poslovni ljudi. Na pragu smo velike elektronske književnosti, baš kao što smo na pragu istraživanja svemira. Sleteli smo na Mesec, literaturi to tek predstoji.“

Za prošlu, 2007. godinu može se reći da je jedna od značajnijih u već podužoj istoriji signalizma. Tekst / slika / objekt koji su „dobili telo“ najzad su sleteli na elektronski Mesec! Dogodio se istorijski susret: „Huni avangarde“ ujedinili su se sa „Hunima elektronike“! Izolovane signalističke prethodnice, tekstovi i dela pojedinih signalista na Velikoj Mreži, dobile su tri stalne, dobro opremljene i utvrđene baze. Postavljen je sajt Miroljuba Todorovića sa signalizmom kao glavnom temom, aktuelizovana je Internet-prezentacija Slobodana Škerovića sa nizom veza (linkova) okrenutim signalizmu kod nas u i svetu, a najpoznatija Internet-adresa naše kulture i književnosti, „Projekt Rastko“ prihvatila je signalizam kao posebnu programsku celinu.

Signalizam na Velikoj Mreži

Internet-prezentacija Miroljuba Todorovića na adresi http://www.miroljubtodorovic.com iznad tekstova emituje poruku „Razmišljajte o signalizmu“. Pregledna je, dokumentovana, iscrpna i celovita. Uz bibliografiju i tekstove poezije, proze, eseja, polemika, knjiga za decu, „samizdata“, pregleda knjiga o signalizmu, kao i antologija i zbornika, predstavljeno je pet signalističkih izložbi i trideset brojeva internacionalne revije „Signal“.

Poseban deo sajta je na engleskom jeziku sa najvažnijim signalističkim tekstovima i tri disertacije o signalizmu, kao i sa vizuelnim i mejl-art radovima, podacima o Signalističkom dokumentacionom centru i komunikaciji autora širom planete. Virtuelna galerija predstavlja Todorovićeve crteže, konkretnu, vizuelnu, gestualnu i objekt poeziju, kao i mejl-art radove. Linkovi upućuju na druge važne i srodne adrese, a posebna zanimljivost sajta su kompletne knjige koje se mogu čitati sa ekrana, snimiti za čuvanje i upotrebu ili otprintati na štampaču: „Poetika signalizma“, „Pucanj u govno“, najnovija pesnička knjiga „Plavi vetar“ i prvo, ekskluzivno izdanje šatro priča „Laj mi na đon“ koja, za sada, postoji samo u elektronskoj formi.

Na adresi http://www.mtodorovic2.blogspot.com su vizuelni radovi Miroljuba Todorovića koji, na ekranu, prosenjeni elektronskom svetlošću, dobijaju dubinu i postaju trodimenzionalni: oko teksta, crteža i oblika pojavljuje se „telo“. Ovde su i linkovi – veze sa drugim signalističkim umetnicima i pretraživač „bloga“.

Andreja Tišmu, jednog od naših najpoznatijih multimedijalnih umetnika i saradnika „Signala“ koji se od 1996. godine bavi kompjuterskom grafikom i Internet-umetnošću, najlakše je naći preko e-izdanja „Art magazina“ http://www.artmagazin.co.yu čiji je urednik. Uz vesti, prikaze, izložbe, galerije, podatke o umetnicima i intervjue, tu je i dragoceni veb-adresar. Sajt Andreja Tišme je na engleskom jeziku, na adresi http://aaart.tripod.com sa zanimljivim i atraktivnim umetničko-dizajnerskim rešenjima koja privlače pažnju posetilaca. Radovi su razvrstani u brojne grupe: veb-umetnost, elektro-grafike, performansi, meil-art, tekstovi, podaci o autoru, brojni linkovi i druge veze, do duhovne (ili, možda tačnije, „vilinske“) umetnosti. Njegovi nagrađivani multimedijalni radovi kojima često reaguje na najvažnije planetarne i naše probleme (bombardovanje 1999, Irak, Srbija 2000. godine, Evropski horor, NATO, Kosovo, Makedonski pazl...) nalaze se i u sastavu brojnih inostranih kolekcija, kao i na sajtovima inostranih umetnika (na sajtu Ruda Jansena, na primer).

Slobodan Škerović, http://www.skerovicpoetry.blogspot.com opredelio se za pregledan i elegantan sajt na engleskom i srpskom jeziku. Prvu stranu e – prezentacije otvaraju četiri celine: poeme i eseji autora, e-veze (linkovi) posvećeni signalizmu i signalistima, podaci o autoru i arhiva sajta koja pokazuje da ova prezentacija već duže postoji na elektronskom nebu.

Uz poemu i pesme postavljena su i dva eseja. Prvi, zanimljivo i polemički intonirano, razmatra performans Marine Avramović, oslanjajući se na promišljanje Ljubiše Jocića o signalizmu kao otporu nasilju nad drugima i nasilju „u najširem obliku, od urbanog stanovanja po betonskim pregradama, do ishrane tih stanovnika hranom zatrovanom hemikalijama“. Iskustva performansa pokazuju reakcije publike – do ekstremnih – koja samu sebe menja činjenicom da je postavljena u aktivan odnos prema umetniku.

Sajt daje presek internacionalnih vrednosti signalizma, povezujući posetioce sa e-prezentacijama najznačajnijih stvaralaca ove planetarne umetnosti, kao što su Džim Leftvič, Skot Meklod, David Batist Čirot i drugih.

Na adresi http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/signalizam u okviru „Projekt Rastko“ predstavljen je signalizam od nastanka i ciljeva, brojnih naših i stranih autora i njihovih radova, preko kritičkih prikaza i literature do Internet-veza sa drugim sajtovima na kojima je predstavljen ovaj pokret, među kojima je i SANU. Poseban dodatak je čitava biblioteka od blizu 200 tekstova, knjiga i radova najpoznatijih autora, naših i stranih. Tek kada se, makar i ovlaš, sagleda ova množina naslova kakvu nema ni jedna biblioteka, postajemo svesni značaja i mogućnosti elektronske prezentacije. Sigurno je da ubuduće bilo kakav ozbiljniji rad o signalizmu neće moći da bude napisan bez konsultovanja ove jedinstvene elektronske biblioteke. „Ujedinjeni Huni“ su već na prvom pohodu pokazali svu svoju moć.

Signalistički radovi se mogu naći i preko Internet-prezentacije Udruženja književnika Srbije, na adresi http://www.uksrbije.org.yu . Uz informacije o Udruženju i njegovom radu, ovaj sajt pod „Linkovi“ stvara začetak „mreže srpske književnosti na Internetu“ – date su elektronske adrese autorskih prezentacija pisaca koje postoje, zatim srpskih književnih časopisa, oko 40 elektronskih časopisa u Srbiji i dijaspori, 30-tak biblioteka, instituta i muzeja i još stotinak drugih adresa, naših i stranih, posvećenih srpskoj književnosti ili sa njom u tesnoj vezi. Ako tražite signalizam, dovoljno je da nađete M. Todorovića ili S. Škerovića i linkovi će vas odvesti dalje do autora koji vas interesuju.

Nekoliko stranih multimedijalnih umetnika nezaobilazni su u ovakvom pregledu jer imaju sajtove koji u svemu opravdavaju termin – prezentacija. To su već pomenuti Džim Leftvič, Skot Meklod, David Baptist Čirot, zatim Ana Long, Luk Firens, Dik Higins, Klaus Groh, Rud Jansen, Klaus Peter Denker, Klemente Padin... koji su većinom i saradnici „Signala“. Njihove prezentacije su iscrpne, pregledne i prepune konkretnih radova, očigledno stvarane više godina.

Na Internetu su i studije i pojedini tekstovi trojice najpoznatijih istraživača „Hunske“ istorije i rada, doktora nauka: Julijana Kornhauzera, Milivoja Pavlovića i Živana Živkovića, na sajtu Miroljuba Todorovića, „Projektu Rastko“ i drugim adresama.

Naši poznati umetnici i dugogodišnji saradnici „Signala“ koji nemaju svoje sajtove takođe su prisutni na Velikoj Mreži pojedinim radovima prenetim na razne e-adrese. Dobrica Kamperelić, Ilija Bakić, Zvonko Sarić, Zoran Popović, Žarko Đurović i drugi – najlakše ih je naći preko «Projekta Rastko» - signalizam, kao i na www.zetna.org.yu , www.prozaonline.com , www.astronmija.co.yu , www.knjigainfo.com i drugim, odnosno korišćenjem nekog pretraživača.

O planetarnoj rasprostranjenosti signalizma uverićete se ako u veb-pretraživač ukucate tu reč. Dobićete oko 1.200 e-adresa sa tekstovima o signalizmu ili onih u kojima se pominje, sa oznakama mnogih država, od Bugarske, Poljske, Italije, Belgije i skandinavskih zemalja, do onih gde ćete moći da pročitate samo adresu, kao što je www.osaka.jp - ostalo su „kvadratići“ jer naše evropski „obučene“ elektronske mašine nisu umele da rastumače slova istočnjačkih azbuka.

Najupečatljiviji utisak posle ovog uvida u signalizam kao planetarni pokret ostaje njegov naglašeni individualizam, oslobođen svih ograničenja. On insistira na subjektivitetu u umetnosti, podstiče kreativni potencijal pojedinca u traženju novog, nezavisno od uobičajenih žanrova, rodova i vrsta umetnosti i prepoznaje „signale“ koji dotiču samu suštinu Bića i Postojanja. Dinamičko shvatanje signalizma i njegov aktivan odnos prema formi programski iskazuju i dva e-citata, „pokupljena“ sa nekog od mnogobrojnih sajtova:

Slobodan Škerović: „Čovek se u signalizmu ne javlja kao turista koji obilazi fantastične arhipelage u potrazi za sobom, već on svojim kretanjem stvara te arhipelage“ i

Ilija Bakić – Zvonko Sarić: „Stih ne treba da dočarava sliku, već da ta slika bude“.

I, za kraj ovog pregleda, najsažetiji rezime bi mogao da glasi: „Huni avangarde“ su osvojili elektronsko nebo, da na njemu i ostanu.

No comments:

Post a Comment

Post a Comment