Mejl-art

Milivoje Pavlović


Umetnička komunikacija na daljinu

Mejl-art je vrsta dopisne umetnosti, uzajamnog informisanja, komuniciranja i kreativne igre na daljinu uz pomoć simboličko-estetskih znakova, jezičkih elemenata, fragmenata likovnog saopštavanja i višesmislenih likovnih poruka, kako unutar lokalnih zajednica tako i u međunarodnim razmerama. Termin je anglo-latinskog porekla (mail-art) i mogao bi se prevesti na srpski kao poštanska ili, još bolje, dopisna umetnost[1].

Ovaj sadržajno veoma raznovrstan žanr uključuje različita tehnološka rešenja, od jednostavnih do najsloženijih; razuđeni neverbalni znakovi iznalaze se u gotovo svim oblastima ljudske delatnosti, posebno u onima koje vidljivo povezuju zbivanja, prostor i vreme. Pri tom se prepliću artefakti, informacije, propagandni i reklamni sadržaji prožeti elementima igre, zabave i humornosti, ponekad sa autorefleksivnim i poetičkim zračenjem.

Mejl-art najčešće čine vizuelne strukture rađene rukom, pisaćom mašinom ili kompjuterom, zatim drvorezi i linorezi, umetničke marke i otisci gumenih pečata. Ova umetnička delatnost je u mnogo čemu hibridna jer u svome biću objedinjuje i sažima neverbalna znakovna obeležja, duhovne sadržaje i umetničke poruke; oslonivši se na mnoge elemente koji pripadaju likovnim disciplinama, ona nije sasvim odbacila jezički materijal, makar kao sporedan - u funkciji dopune vizuelnog.

Poštanska komunikacija zajednički određuje različite kreativne aktivnosti uz upotrebu jednog ili više posrednika, uspostavljajući odgovarajući odnos između udaljenih umetnika, stvaralačkih grupa i središta koji su u nekoj vrsti smisaone veze. Neretko, uključuje se i komunikaciona energija osoba koje se čak i ne poznaju međusobno. Poruke koje se šalju poštom obično nailaze na recepciju koja nije programirana, a u nekim drugim okolnostima bila bi zanemarena. Ovaj vid osobene poetološke i umetničke prakse u neposrednoj je vezi sa prirodom i karakterom promišljanja, emotivnih reakcija, etičkih stavova i društvene angažovanosti, uspostavljenih između pojedinaca, zatim između umetnika i ostvarenja, te između umetničke produkcije i publike.

Mejl-art je danas znatno raširen i popularan, rado primenjivan komunikacioni odnos. Iako su američki istraživači Dens i Larson izbrojali više od stotinu definicija komunikacije[2], napomenuvši da neke od njih vode istraživače u različitim, ponekad i sasvim suprotnim pravcima, zajedničko za svaki vid prenošenja informacije s jednog mesta na drugo je postojanje pošiljaoca, primaoca, sredstva, poruke i efekta. Za razliku od drugih poruka odaslatih posredstvom poštanskog sistema, mejl-art pošiljke su namerno višeznačne, promenljive, indirektne i dvosmislene. Neke poruke su svesno „otvorene“ i zahtevaju intervenciju posrednika ili primaoca, čime se ide dalje od kulturnog i konvencionalnog iskustva pošte kao makro-sistema.

Ova vrsta „komuniciranja na daljinu“ podrazumeva postojanje pojedinaca ili grupa koje imaju zajednički simbolički sistem, i koji su sposobni da koduju i dekoduju[3] elemente tog sistema. Estetska dimenzija mejl-poruke, na prvi pogled paradoksalno, čitljiva je tek kad je njena struktura višesmislena, a ona sama autorefleksivna. To je sasvim saglasno sa komunikološkom teorijom Umberta Eka koji tvrdi da poruka jeste estetska onda kad ima dvosmislenu strukturu „u odnosu na sistem očekivanja koji predstavlja kôd“[4]. Dvosmislenost i višesmislenost ne znače istovremeno i nerazumljivost; njihova je funkcija da primaoca podstaknu na intelektualni napor kojim bi dekodovao poruku i otkrio njen „suštinski poredak“. Kôd dopušta različite kombinacije značenja, zavisno od okolnosti i konteksta, a ponekad i od prohodnosti ovog netipičnog komunikacionog materijala kroz poštanski sistem.

Pošta je počela da biva otvorena za transfer informacija sa estetskim značenjem krajem šezdesetih godina XX veka. Komunikologija je postala naučna disciplina, a mnoštvo tema nastalih na susretu i prožimanju različitih sadržaja informatičkog, saznajnog, semiotičkog, umetničkog i ekumenskog karaktera počeli su da istražuju, osim ostalih, književni teoretičari i lingvisti. Eksplozija brzih, ekonomičnih i pristupačnih sredstava veza stavila je čoveka u središte beskrajnog živog lanca planetarne komunikacije. U obilju informativnog materijala koji nadire sa svih strana, mejl-art se relativno brzo izdvojio svojom subverzivnom energijom i estetskom svežinom, preskačući bez teškoća državne granice, kao i političke i jezičke barijere izdeljenog sveta.

Proces prerastanja informativnog materijala u umetnički u mejl-artu nastavlja poštanski sistem, kome ovde nije dodeljena samo uloga dragocenog posrednika. Pošiljke su u pogledu dimenzija, težine i vrednosti nužno prilagođene tehnološkim i drugim uslovnostima poštanske mreže, i to su jedina ograničenja na koje mejl-artisti dobrovoljno pristaju. Ali, dok prolaze kroz sistem za koji se uglavnom misli da je birokratizovan i nestvaralački, pošiljka doživljava re-kreaciju i dogradnju kojima se znatno proširuje početni krug značenja. Velika institucija uvlači se u individualni stvaralački čin čak i onda kad anonimni službenik na postalije stavlja uobičajene, nešifrovane naznake - poput one da je istaknuti pisac „nepoznat/inconnu“ u akademiji nauka, uprkos činjenici da je njegov lik štampan na zalepljenoj serijskoj marki, izdatoj povodom jubilarne godišnjice rođenja! Ako ništa drugo, intervencije poštara dodaće minimum humornog sadržaja, a možda i izvesnu dozu sarkastičnog cinizma, našem „retoričkom i umišljeno-metafizičkom mentalitetu, sklonom ka čvrstom, sveobuhvatnom i večnom“[5] . Zvaničnoj logici inače kooperativnog poštanskog sistema opire se i saznanje da se ovde udaranjem pečata ne poništava ili smanjuje, već znatno uvećava vrednost pošiljke; dodatnim informacijama o mestu, vremenu, težini i sl. spajaju se verbalno i ikoničko, dovodeći do komunikacijske napetosti i neočekivanih sazvučja.

U teoriji i praksi mejl-arta ovi nehotični „znakovi vremena“ imaju posebnu vrednost, kao što je i materijal na koji se znakovi utiskuju ovde primarni, a ne slučajni ili sporedni element dela.
Neverbalna metaforika

Kao umetnička praksa u opozitskom odnosu prema vladajućim ukusima i merilima, mejl-art je kod nas delio sudbinu radikalnijih signalističkih rodova. U početku je ova delatnost snažnije odjekivala u inostranstvu nego u srpskom kulturnom prostoru[6]; mejl-artefakti su po svojoj prirodi internacionalni i intermedijalni, što je olakšavalo prohodnost ovog materijala kroz birokratizovane institucije i zatvorene društvene krugove.

Prva mejl-art iskustva u signalizmu ostvario je Miroljub Todorović 1970. godine; premijernu akciju širih razmera rodonačelnik signalizma izveo je godinu dana kasnije. U toku tri decenije, Todorovićeva mejl-art produkcija zadobila je atribute reprezentativnosti u planetarnim relacijama[7]. Radovi ovog umetnika zastupljeni su u uglednim međunarodnim pregledima, antologijama i zbornicima, kao i na izložbama u najglasovitijim galerijskim prostorima[8] .

Povodom prve izložbe mejl-arta, održane proleća 1973. u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, Todorović je objavio (u katalogu) esej Komunikacija - biće - mišljenje, od značaja za poetiku ovog žanra i budućnost sličnih komunikacionih akcija u našoj kulturi. Tekst je pisan sa neskrivenom poetskom aromom i mnogo elemenata filozofsko-utopijske vizije.

„Komuniciram (opštim), dakle postojim, dakle stvaram“, piše Todorović u ovom svojevrsnom manifestu[9]. Za našeg pesnika komunikacija je u samoj osnovi bića. Element je i ključna činjenica njegovog postojanja, „nesumnjiva mera hoda i rasta od prvobitne rudimentarne ka moćnoj planetarnoj svesti“. Po Todoroviću, bit komunikacije višeznačna je u najdubljem smislu te reči. Komunikacija je istovremeno i društveno-istorijska i egzaktna, i umetnička i subjektivna u njenom najintimnijem, najljudskijem aspektu. U ključnim osobinama mejl-arta rodonačelnik prepoznaje osnovne programske ciljeve signalističkog pokreta - pre svega artikulisanje istraživačke energije bića koje se ne miri sa entropijskom hladnoćom svega što nas okružuje (vreme, stvari, poredak, zakon).

Oslanjajući se na ranije neotkrivene potencijale poštanskog sistema, Todorović je primenjivao sve oblike mejl-arta, od komunikacija putem upotrebljene kartice računara IBM, preko dopisnica sopstvene izrade i umetničke knjige (artist's book), do umetničkih i unikatnih maraka i gumenih pečata. Sa nizom domaćih i stranih umetnika ostvarena je dvosmerna komunikacija u kojoj nisu razmenjivane samo poštanske karte najrazličitije izrade, već i umetničke poruke. Deo te produkcije objavljen je u martovskoj svesci časopisa Delo za 1980. godinu, u antologiji poštanske umetnosti i mejl-art poezije koju je priredio Miroljub Todorović. U ovom preseku zastupljeno je sedamdeset umetnika iz sveta, i četvoro naših stvaralaca koji su odabrali mejl-art kao sredstvo borbe za nove vidove i prostor izražavanja; osim Todorovića, to su Balint Sombati, Bogdanka Poznanović i Katalin Ladik.

U odabranim delima ovih naših mejl-artista zapažamo raznovrsnost poetičkih ideja i kreativnih izraza, najčešće realizovanih nepretencioznim stvaralačkim tehnikama. Radi se, uglavnom, o dopisnicama na kojima su nalepljeni kolažirani ili pečatima otisnuti radovi. Kod Bogdanke Poznanović to je akcija sa mapom na kojoj su zastave raznih zemalja sveta i likom autorke, koja operiše video-kamerom u metafizičkom prostoru kojim dominiraju apstraktna neodredljivost i prozračna nadrealnost. Balint Sombati na svojim dopisnicama šalje pečatima otisnute poruke „Takes your fantasies to the limit“ i „The wellknown Art Lover“, a Katalin Ladik kolažirani isečak stripa prepun aluzivnih poetskih značenja. Sombati se u istom broju Dela oglasio i teorijskim tekstom u kome se ističe da je mejl-art „neograničeno otvoren komunikativni sistem“ koji opstoji nasuprot koristoljubive usmerenosti znatnog dela umetničke produkcije. Na tragu ideje francuskog novatora Marsela Dišana, koji je u drugoj deceniji dvadesetog veka prvi upotrebio poštanski sistem u umetničke svrhe, Sombati zaključuje da mejl-art „zaobilazi buržoaske salone, muzeje i poslovne galerije“, obnavljajući umetnost u skladu sa zahtevima novog vremena i bez posredovanja povlašćenih pojedinaca i grupa.

Pošta je poslužila kao pogodno transmisiono sredstvo za Todorovićevu akciju Neuspela komunikacija, izvedenu februara 1979. Na adrese starih, davno umrlih kulturnih i političkih prvaka, uključujući i dvojicu vođa iz prvog i drugog srpskog ustanka, Todorović je uputio poštanske karte sopstvene izrade s utisnutom porukom: RAZMIŠLjAJTE O SIGNALIZMU. Karte su označene kao preporučene, neke i kao hitne pošiljke. Izbor ličnosti i adresa bio je u izvesnoj smisaonoj vezi, ili bar u srodnom simboličkom kontekstu: Karađorđu je karta poslata na (izmišljenu) adresu Miloševa 32 u Beogradu, a knezu Milošu u ulicu Karađorđevu broj 6. Pošiljka Zmaju adresovana je na ulicu Laze Kostića u Novom Sadu, a Bori Stankoviću na Knez Mihajlovu 35 u Beogradu (adresa Srpske akademije nauka i umetnosti). Đuru Jakšića poštar je tražio u boemskoj Skadarliji, u Beogradu, u ulici Skadarskoj 47, gde se inače nalazi i spomen-kuća i bista ovog pesnika...

Gotovo sve dopisnice vraćene su pošiljaocu s napomenama koje su inicijalni smisao započete igre proširile do razmera koje ni maštoviti Todorović nije mogao zamisliti. Poštari su se nesvesno uključili u akciju udarajući svoje pečate (nepoznat, odselio se, ne prima, na putu, ne postoji, umro...) ili dopisujući rukom napomene poput one na karti poslatoj Skerliću: „Dostava pokušana, po izjavi stanara sasvim nepoznat“. Bora Stanković je takođe neznan u zgradi SANU, iako je na dopisnoj karti koja mu je upućena bila zalepljena marka s njegovim likom i naznakom „Stogodišnjica rođenja 1876-1976“.

U ovoj umetničko-poetskoj igri došlo je do značajnog pomeranja komunikacijskog kôda i preusmeravanja kreativne energije sa forme na proces i koncept. Uprkos poznatim ograničenjima poštanskog sistema, kreativna tenzija podignuta je na neočekivano visok nivo, a pesnička umetnost potvrdila je svojstvo „estetske komunikacije“ uključivanjem subjekata i socijalne sredine koji ranije nisu sudelovali u širenju estetičkog područja.

Novi prostori estetskog delovanja

U mejl-artu znakovna energija zrači sa čitavog prostora pošiljke, a socijalni kontekst definiše se samom činjenicom da je umetnička komunikacija uspostavljena, ponekad uprkos velikoj udaljenosti i preprekama. Demokratska i liberalna usmerenost mejl-arta ne ogleda se samo u kritičkom stavu prema tradicionalnim oblicima umetničkog izražavanja, nego i u protivstavu prema ustaljenim normama i shvatanjima društvene sredine. Zasnivajući se na permanentnom eksperimentisanju, mejl-art deluje kao neka vrsta „denuncirajućeg komunikacionog sredstva“[10]; osim što informišu, artefakti iz mejlartističkih radionica imaju zadatak i da negiraju, ismeju, zabave, opomenu ili razljute primaoca.

Verbo-vizuelno punjenje ovih pošiljki eksplodira istovremeno na više geografskih tačaka (u tome se ogleda izvesna prednost mejl-arta nad vizuelnom poezijom, iz koje je proizašao), a može imati i ponovljeno dejstvo. Kako je u beogradskom Delu primetio američki umetnik Majk Krejn, povest ovog fenomena ne govori samo o predmetima koje umetnici šalju jedni drugima; ona je, takođe, i „istorija njihovih stavova u vezi sa umetnošću i životom“[11]. Kao što je i prirodno u umetničkoj praksi koja ima međunarodne razmere, ti stavovi su najrazličitiji, od blago opozitskih do najradikalnijih.

Ove potencijale mejl-arta signalistički umetnici koristili su za uspostavljanje komunikacije sa kolegama na najudaljenijim tačkama planete, posebno tokom poslednje decenije dvadesetog veka. Početkom septembra 1992. u Sremskim Karlovcima izvedena je jedna od najznačajnijih mejl-art akcija - „Anti-embargo kongres“ u znak protesta zbog zavođenja blokade međunarodnih komunikacija i kulturne razmene prema Jugoslaviji od strane Ujedinjenih nacija (juna 1992). Akciju u kojoj su učestvovali vodeći mejl-artisti sa našeg područja[12] osmislio je novosadski pesnik i likovni umetnik Andrej Tišma. Na završnoj sednici usvojena je deklaracija kojom se embargo i politički pritisci na Jugoslaviju tumače kao „blokada kreativnosti“, odnosno ometanje komunikacije koja je u osnovi mejl-art stvaralaštva kao „planetarne kulture u nastajanju“[13]. U brojnim porukama kongresu jugoslovenskih mejl-artista, koje su stigle iz SAD, Mađarske, Belgije, Švajcarske, Holandije, Rusije i Japana, zatraženo je ukidanje sankcija i omogućavanje normalne ljudske i umetničke komunikacije Jugoslovena sa ostalim građanima sveta[14]. Posredstvom PTT-sistema planetu su premrežile hiljade pisanih, slikanih, crtanih ili kolažiranih poruka u kojima se razobličuje pozadina sukoba geopolitičkih i ekonomskih interesa velikih sila preko leđa nepravedno satanizovanog srpskog naroda.

U toku poslednje decenije XX veka u vidno polje mejl-artista sveta naglo su ušle teme posvećene očuvanju čovekove prirode i planete uopšte. Zalaganjem Andreja Tišme, koji deluje i pod pseudonimom Andrej Živor, februara 1992. u našu zemlju stiglo je oko hiljadu mejl-art radova u kojima umetnici iz najudaljenijih krajeva sveta iznose svoje „ekološke opservacije“. Tišma je odabrao 375 radova za međunarodnu izložbu Priroda daje (Nature gives), koja je te godine bila postavljena u Beogradu, Somboru, Novom Sadu i Zrenjaninu. Krajem epohe koja je počela kao „stoleće nade“, a završila u krvi do kolena, Tišma je krunisao svoje mejl-art aktivnosti kreativnim učešćem u planetarnoj mreži Network kojom i nadalje svakodnevno cirkulišu vizuelne, verbalne i zvučne pošiljke umetnika najrazličitijih stvaralačkih orijentacija, s osnovnom porukom da se sačuva svet i čovek u njemu[15].

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina Tišma se posebno angažovao u podvrsti mejl-arta koja se naziva umetnost pečata (Rubber Stamp Art). Svoje najznačajnije performanse i akcije u okviru dopisne umetnosti ovaj umetnik je preneo na gumene pečate koristeći ih potom dalje u svom kreativnom delovanju. Deo tih radova objavljen je u časopisu Signal broj 15-16-17 za 1997.

U ovim stvaralačkim projektima prenetim na pečate uočavamo osnovne značajke Tišmine umetnosti: uticati na svest ljudi, menjati je u neposrednoj umetničkoj akciji insistirajući na „buđenju duhovnosti“ koja, pored estetičke, mora imati i svoju etičku suštinu i predznak („liberté, fraternité, égalité 1789. – 1989.”, „be thankful child to mother earth”). Umetnik je kreirao duhovni prostor koji objedinjuje i kristalizuje neobična emotivna stanja, podižući ih sa ličnog na opšti društveno-civilizacijski nivo. Nesumnjivo je, dakle, da se ovi radovi kreću u vrednosnim kategorijama koje nisu izraz samo umetnikove lične svesti, ili senzibilnosti, već nam se pokazuju (posebno u ciklusu Spirituali), i kao promotori nove, planetarne osećajnosti.

Kosmopolitska opredeljenost brojne mejl-art porodice plodotvorno se iskazala i proleća 1999, u vreme surovog bombardovanja naše zemlje od strane devetnaest zemalja NATO-koalicije[16]. Na inicijativu Miroljuba Todorovića, 27. marta 1999. upućen je dramatičan apel mejl-artistima, pesnicima i svim umetnicima sveta da obaveste kulturnu javnost o posledicama rušilačkih akcija NATO-avijacije i zatraže prestanak bombardovanja. Osim standardnih komunikacija, u akciju je uključen i Internet, novi elektronski medij superbrze komunikacije, povezan sa desetinama hiljada drugih mreža (javnih i privatnih), i dostupan milionima korisnika.

Internetsko oglašavanje naišlo je na veliki odziv; beogradsko Društvo umetnika signalista postalo je elektronsko sastajalište do koga se, osim na klasičan način, može putovati uz pomoć digitalnih pomagala. Izbor od više hiljada mejl-art poruka objavljen je, integralno, u ratnom izdanju časopisa Signal[17] , a deo materijala prenela su domaća glasila[18]. Od tada Internet sve više preuzima ulogu komunikativnog medija kojim se prenose vizuelne i jezičke poruke neoavangardnih umetnika. Kreativnim Internetom ostvaruje se davnašnji san mejl-artista (iz sedamdesetih godina) o interaktivnom, univerzalnom i globalnom umetničkom delu koje bi istovremeno bilo dostupno najvećem broju ljudi na planeti. Tim pre što savremena digitalna sredstva, osim prenosa, omogućuju jednostavno „skladištenje“ artefakata, čime po prirodi stvari potrošljiv mejl-art postaje trajno kulturno dobro.

U mlađem talasu signalističkog mejl-arta, zapažena dela i akcije ostvarili su Dobrica Kamperelić (Beograd), Zvonko Sarić (Subotica), Jaroslav Supek (Odžaci), Šandor Gogoljak (Odžaci) i Ilija Bakić (Vršac). Supek je 1994. u beogradskom Muzeju savremene umetnosti organizovao zanimljivu izložbu jugoslovenskog mejl-arta, a Kamperelić već desetak godina izdaje, na engleskom jeziku, magazin Open World, šaljući ga na stotine adresa u svetu. Esejistički dar Kamperelić je ispoljio u dvema knjigama u kojima razmatra komunikacione sisteme i njihov značaj za umetničko stvaralaštvo[19]. Iza Zvonka Sarića, koji redovno sarađuje u časopisu Signal, nalazi se i projekat ostvaren u saradnji sa japanskim umetnikom Keiči Nakamurom[20]. U svojim esejističkim tekstovima Sarić određuje mejl-art kao poeziju komunikacije koja stavlja znak jednakosti između umetnosti i života, „omogućujući komunikaciju jezikom koji ne interpretira svet, nego ga menja“[21].

Dobrica Kamperelić svoju mejl-art aktivnost mahom zasniva na ideji o umetnosti kao etičkom angažmanu; njegova je umetnost najvećim delom „okrenuta novim idejama i čovečnosti, saradnji i svetskom bratstvu“[22]. Majstorstvo reciklaže, korišćenje nađenih elemenata, gotovih formi, čak i radova drugih autora, nikako ne utiče na Kamperelićev umetnički integritet; naprotiv, ono nas upućuje na „poetiku brisanih navodnika“ i intertekstualnost koji su odavno već postali ključne poluge u raznovrsnim stvaralačkim postupcima neoavangardista, a nešto kasnije i postmodernista. U ovim mejl-art radovima, objavljenim u Signalu 19-20, demijurška samorefleksija i njeni eruptivni izlivi očigledno upravljaju rukama i kreativnom svešću autora. Poetska igra sa verbalnim i vizuelnim elementima osvaja nas svojom produktivnom višeznačnošću, koja navire iz uskomešanih izvora oslobođenog jezika i znaka.

Prema oceni savremene kritike, multimedijalna aktivnost Miroljuba Filipovića Filimira, njegovi stvaralački nemiri i ogromna „silina prometejske jeresi i svete ludosti“[23] rezultirali su prepoznatljivim i originalnim delima u okvirima neoavangarde i signalizma. Podrivajući tradicionalne nazore i dezavuišući literarne i likovne dogme, ovaj buntovni umetnik ne miri se sa vremenom u kome živi, pa smo često u njegovom stvaralaštvu suočeni s eksplicitnom socijalizacijom, čak i politizacijom umetničkog dela. Poetsko i ikoničko dejstvo verbalno-vizuelna imaginacije u mejl-art radovima Miroljuba Filipovića Filimira zasnovano je, najčešće, na ontološkoj energiji i moći elementarnog i fragmentarnog.

U okviru ambicioznog međunarodnog projekta Umetnici sveta protiv izolacije čoveka i naroda (1999), Filimir je ostvario više interaktivnih projekata na ulicama Pariza, Beograda i drugih velikih gradova; u oslikavanju velikih platna koja izražavaju „pomrčinu aktuelne zbilje“ sudelovali su i drugi umetnici, čak i slučajni prolaznici.

Za razliku od nekih drugih signalističkih vrsta, u mejl-artu su ostvarena dela i akcije prevazišli prvobitne najave i doneli neoavangardnoj umetnosti značajne iskorake u osvajanju i estetizaciji tzv. vanestetske stvarnosti. Pri tom nije samo reč o produkciji novih predmeta koji zadobijaju izvornu estetsku funkciju, već se mnogi objekti materijalnog sveta, brojni procesi, prizori i komunikacioni sistemi sagledavaju u novoj svetlosti, sa bitno naglašenom estetskom funkcijom. Istina, poslednjih godina se neki morfološki oblici poštanske umetnosti postepeno zanemaruju (na primer, upotreba umetničkih dopisnica, pa i gumenih pečata) pod naletom novih tehnologija koje efikasno, momentalno i ekonomično spajaju najudaljenije tačke na planeti. U skoroj budućnosti može se dogoditi da pojedini vidovi mejl-arta budu potisnuti u drugi plan jer softverske tehnologije bitno menjaju samu prirodu komunikacije, koja nije uvek umetnost, iako svaki oblik umetnosti jeste komunikacija.

Osim uticaja tehnologija na polje estetskog, brze informacione magistrale uspostavile su i nove oblike čulnog iskustva; tehnika nije ovde samo puki posrednik u slanju poruka (mailing), već ona i sudeluje u stvaranju artefakata, ostavljajući trag u kulturnom i socijalnom ambijentu. Zahvaljujući izdancima moderne tehnologije, u elastičan prostor estetskog odnosa između stvaraoca, artefakta i korisnika (koji je ponekad i sustvaralac) uvršćuje se i kategorija vremena. Novija povest signalističkog mejl-arta pokazuje da se estetska i društvena dimenzija ove umetnosti najbolje prepoznaju u prezentu, odnosno, u recepciji koja je istovremena, direktna i dvosmerna.

Iskustva mejl-arta poslužila su kao inspirativna osnova za istraživanja koja će istovremeno dinamizovati poštu i obogaćivati umetnost. Započeo kao „gerila nove avangarde“, mejl-art se u srpskoj kulturi ostvario kao ndni krik jedinke koja se ne oseća udobno na ovom uskovitlanom „splavu među zvezdama“. Naši umetnici privrženi poštanskoj umetnosti uspeli su da prikažu savremenom svetu njegovu manje poznatu i ne uvek prijatnu sliku; lice i naličje epohe koja je pogazila mnoga opšteprihvaćena načela i izneverila snove miliona ljudi.

Svetska kultura prihvatila je estetske domašaje naših mejl-artista, i njihov doprinos širenju područja lepog, kao nerazdvojni deo celine moderne umetnosti.
ovi oblik alternativne umetničke borbe za neke univerzalne ideje, za nove sudeonike u umetničkom procesu, i novu publiku. Povremeno, naši mejl-artisti spajali su život i umetnost kroz akcije koje su na ivici ludističkog. Poseban prodor načinjen je atakovanjem na simbolička mesta potrošačkog društva; okruženju koje se na isteku dvadesetog veka ponašalo nedemokratski i nehumano, odaslati su osmišljeni protesti koji se mogu čitati i kao prvoro

Objavljeno u knjizi „Avangarda, neoavangarda i signalizam“,
Prosveta, Beograd, 2002.

[1] U ranoj fazi mejl-arta bilo je, u pojedinim nacionalnim kulturama, nedoumica oko imenovanja ove nove umetnosti, kao i pokušaja da se iznađe pogodniji termin. O tome svedoči beleška Žan-Marka Poansoa, uglednog francuskog teoretičara, u predgovoru zbornika Mail-art – communication à distance, objavljenog u Parizu 1971. Povodom imena i naslova Poanso ukazuje da se pojam mejl-arta u izvesnom smislu podređuje upotrebi poštanskog materijala, uz uvažavanje osobenosti poštanskog sistema. „Radije sam upotrebio izraz mail-art nego postal-art (poštanska umetnost), jer mi se činio bogatijim u konotacijama“, piše Poanso (str. 117).

[2] Dance - Larson, The Function of Human Communication: A Theoretical Approach, New York, 1976, p. 16.

[3] U domaćoj literaturi engleska reč encoding najčešće se prevodi kao enkodiranje ili ukodavanje. Konsultujući stručnjake za telekomunikacije, Jasna Janićijević, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, zaključila je da je ovaj prevod netačan. Na sugestiju kolega sa Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, J. Janićijević se opredelila za izraz kodovanje, a kao njegovu suprotnost - dekodovanje. Ovo rešenje smo prihvatili kao najracionalnije. Više o tome u knjizi J. Janićijević Komunikacija i kultura, Sremski Karlovci - Novi Sad, 2000, str. 14.

[4] Umberto Eko, Kultura, informacija, komunikacija , Beograd, 1973, str.

[5] Miroljub Todorović, predgovor antologiji mejl-arta u časopisu Delo, 2, 1980, str. 3.

[6] Indikativno je da je domaća likovna kritika zaobišla u celini prvu izložbu mejl-arta Miroljuba Todorovića u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, a u listu Student objavljen je 27. februara 1973. oštar napad ne samo na izložbu, već i na celokupni Todorovićev opus, čak i na samu galeriju. Tekst u glasilu beogradskih akademaca potpisan je pseudonimom Ivan Fazetna. O izložbi je pozitivno pisao Felipe Erenberg u engleskom avangardnom časopisu Kontexts, broj 5 za 1973. Materijale sa izložbe i delove Todorovićevog manifesta objavili su i časopisi iz Kalgarija (Kanada), Kjota (Japan), Nirnberga, Madrida i Pariza. Kanadska televizija snimila je i emitovala poseban prilog.

[7] Poznati nemački avangardni umetnik i estetičar Klaus Groh izneo je, u pogovoru Todorovićeve knjige Chinese erotism, tvrdnju da je naš stvaralac, „skoro istovremeno sa svojim američkim kolegom Rejom Džonsonom, učinio da poštanska umetnost postane integralna kao samostalni oblik umetničkog stvaranja“. (Rej Džonson je šezdesetih godina osnovao Njujoršku dopisnu školu umetnosti.) Ono što Todorović stvara nije, po Grohu, samo mejl-art, već je i „konsekventna integracija poštanskih medija - bilo da se radi o transportnom putu ili transportovanom objektu - u posredničku umetnost kod koje je komunikacija osnovna stvar“. Tekst je na stranama 68-70. knjige objavljene kod BIGZ-a, Beograd 1983.

[8] Tokom tri decenije Todorović je učestvovao na stotinu reprezentativnih izložbi dopisne umetnosti u svetu. Između ostalog, izlagao je u ovim galerijskim prostorima: Galerija Forum, Madrid (1973); Aichi Art Gallery, Nagoja, Japan (1975); National Art Gallery, Velington, Novi Zeland (1976); Politechnic Gallery, Lids, Engleska (1977); The Los Angeles Institute of Contamporary Art, Los Anđeles, (1978); Kunstlerhaus, Štutgart (1979); Galerija Ambito, Madrid (1980); Bijenale u Sao Paolu (1981); Galerija Apolinaire, Milano (1981); International Mail Art Exbition of Visual Message, Seul (1982); Artist Book - Book Objects, Universitätsbibliothek, Oldenburg, Nemačka (1984); Centre culturel Kanak, Numea, Nova Kaledonija (1986); I Exposicion Internacional de Arte postal homenaje a Federico Garcia Lorca, Granada, Španija (1990); Exhibicion Internacional de Arte correo, Museo Nacional - Palacio de Bellas Artes, Havana (1995), itd. Ove izložbe imaju obimne, reprezentativne kataloge s antologijskim izborima pesničkih (umetničkih) radova i teoretskim prilozima o dometima mejl-arta.

[9] Miroljub Todorović, Komunikacija - biće - mišljenje, u knjizi Signalizam, Niš, 1979, str. 111.

[10] Romano Peli, Mejl-art kao sredstvo borbe, Delo, 2, 1980, str. 29.

[11] Majk Krejn, Neke postavke u vezi sa definicijom i istorijom mejl-arta, Delo, 2, 1980, str. 39.

[12] Kongres je trajao od 1. do 3. septembra 1992. Učestvovali su, izveli anti-embargo akcije i podneli saopštenja ovi umetnici: Nenad Bogdanović, Aleksandar Jovanović, Dobrica Kamperelić, Jozef Klaćik, Ratko A. Radovanović, Jaroslav Supek, Andrej Tišma i Miroljub Todorović.

[13] Deklaracija „Anti-embargo kongresa“ objavljena je u časopisu Krovovi, dvobroj 29-30, Sremski Karlovci, 1993, str. 117.

[14] Ibidem, str. 104.

[15] Svoje bogato mejl-art iskustvo, koje uključuje i učešće na uglednim međunarodnim smotrama, Andrej Tišma je izložio u nizu eseja i knjiga. Bavi se takođe fotografijom i elektrografikom. O fenomenu mejl-arta i odnosu prema drugim umetnostima i oblicima izražavanja videti Tišminu knjigu Druge te(rit)orije, Sremski Karlovci, 1992.

[16] Bombardovanje vojnih i civilnih ciljeva na celoj teritoriji SRJ započelo je 24. marta 1999. u večernjim satima. Tokom 78 dana i noći izvedeno je 22.200 borbenih letova i na našu zemlju bačeno oko 25 hiljada tona najrazornijeg eksploziva. U akciji nazvanoj „Milosrdni anđeo“, za koju nije postojala saglasnost Ujedinjenih nacija, stradali su ljudi i deca, uništavani ekonomski resursi i spomenici kulture, ugrožena priroda. Glavnim svojim tokom, srpska kultura bila je snažno protivoružje agresiji.

[17] Dve decenije posle gašenja prve serije, Signal je obnovljen 1995. kao glasilo Društva umetnika signalista, sa sedištem u Beogradu. U obnovljenom Signalu mejl-artisti iz svih krajeva sveta objavljivali su svoje radove i teoretske tekstove. Na međunarodnoj smotri publikacija iz književnosti i umetnosti, održanoj u američkom gradu Blaftonu (država Ohajo), Signal je 1996. proglašen za najbolju svetsku reviju u kategoriji mejl-arta. Tri godine kasnije, na sličnoj smotri u istom gradu, Signal je nagrađen kao najbolji časopis u oblasti književno-umetničkih intermedijalnih istraživanja. O tome smo pisali u Politici od 18. marta 1999, strana 25. Ratno izdanje Signala (dvobroj 19-20) objavljeno je aprila 1999.

[18] Opširnije u tekstovima Zorane Šuvaković Niste usamljeni i Mnogo ljubavi i mir, u Politici od 31. marta i 8. aprila 1999

[19]Dobrica Kamperelić, Umetnost kao komunikacija, Beograd, 1992, i Otvoreni svet - otvorena svest, Beograd 1996.

[20] Roling over dreams, collaboration Zvonko Sarić, Keiichi Nakamura, Marrilyn Damman, vol. 1, Tokyo, 1997.

[21] Zvonko Sarić, Signalizam i mejl-art, Signal, 18, Beograd, 1998, str. 55.

[22] Andrej Tišma, Umetnost prožimanja, Signal, 19-20, Beograd, 1999, str. 66.

[23] Dobrica Kamperelić, Miroljub Filipović Filimir, Signal, 21, Beograd, 2000, str. 32.