Ka planetarnom jedinstvu: Signalistička aktivnost Miroljuba Todorovića

John Held Jr


Mejl-art je preživeo sada već četrdeset godina (ako za nastanak označimo sredinu pedesetih sa poštanskim akcijama Amerikanca Reja Džonsona) i biva sve očiglednije da savremeni praktikanti mnogo toga duguju nekim ranim teoretičarima ovoga polja, koji su sagledali određene mogućnosti mejl-arta da saopšti nešto novo u otvorenom međukulturalnom kontekstu.

Džonson se često dovodi u vezu sa pop-art kulturom zbog svoje sklonosti ka slavnima i likovima svakodnevice. E. M. Planket, koji je tvorac izraza „Njujorška umetnička škola korespondencije“ 1962. čime je opisao Džonsonove aktivnosti, upamćen je po svojim pakovanjima đubreta. Pri otvaranju njegovih pisama, iz njih se prosipa otpad života: vozne karte, ceduljice iz telefonskih imenika, pečatirani papiri svih vrsta.

Bilo bi isuviše lako za mejl-art da postane još jedna od dadaističkih aktivnosti: igra između umetnika i njihovih upućenih ili neslućenih korespondenata. Pa ipak, to se nije dogodilo. Krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih, jedan broj evropskih intelektualaca video je mejl-art kao veliku strategiju za rasejavanje novih kulturnih ideja koje su tada još uvek bile u embrionalnom stanju.

Ovi otpaci svakodnevice nisu bili samo opiljci potrošačkog društva, već raznolike informacije na globalnoj mapi. Mejl-art je izbegao da postane umetnička igračka i postao je polazište novih kulturnih strategija.

„Kada upotreba novih medija (radio, TV) postavi stari medijum kao što je PTT na sporednu poziciju“, pisao je Julis Kerion, „onda ova može sebi da dozvoli da se upotrebi za ljubav invencije i lepote.. Ovo zauzvrat inicira proces analize i renovacije korišćenog medijuma, koji nije mogao biti predviđen ili dopušten u vreme kada je bio korišćen u čisto praktične svrhe.“[1]

Mejl-art se bavi poštanskim medijumom koji je potrošačko društvo počelo da odbacuje: zastareo, prespor, nesposoban da prenosi dovoljno velike količine podataka. Informacijsko društvo koje se razvijalo zajedno sa uvođenjem kompjuterske tehnologije ponudilo je neograničene mogućnosti bez jasnog ishoda. Bilo je ostavljeno umetnicima da se koriste odbačenim komunikacijskim medijem kako bi razmotrili budućnost trenutne kolektivne komunikacije.

Sedamdesetih godina, jugoslovenski umetnik Miroljub Todorović je postao svestan mejl-arta i iskoristio je medijum da proširi svoje kontakte u vreme kada se bavio istraživanjem vizuelne poezije. Jedna od njegovih prvih akcija bila je da pošalje perforirane kompjuterske karte. Todorović je dodao nalepnice, žigove i druge oznake na te karte. Tu je takođe bila i poruka: Think About Signalism.

Više od dvadeset i pet godina kasnije, ljudi i dalje razmišljaju o signalizmu. Todorović je učestvovao na više od pet stotina izložbi mejl-arta. Organizovao je projekte (uključujući jednu od prvih evropskih izložbi umetničkih poštanskih žigova), izdavao publikacije, i sakupio jednu od najvećih arhiva ove vrste aktivnosti na svetu.

Todorovićeve aktivnosti nisu bez presedana, što on sam spremno potvrđuje. Jedan od ljudi koje on citira kao izvor inspiracije je bio Abraham Mol, koji je 1958. objavio pionirsku knjigu, Teorija informacije i estetske percepcije (Abraham Moles, Théorie de l’information et Perception Esthétique). Mol je bio jedan od prvih koji su istražili kulturne implikacije novog polja informatičke teorije, matematičku analizu komunikacije.

Signalizam je pokušao da pomakne vizuelnu poeziju od književnog ka naučnom. Književnost se previše često bavila zanatstvom datog jezika. U novom svetu trenutne komunikacije, jezik je predstavljao barijeru globalnom jedinstvu. Signalistička vizuelna poezija pokušava da nadiđe jezik dodajući univerzalno razumljive znake i signale literarnom značenju.

„Ukidajući nacionalne jezike i sadašnju poplavu pisane i već istrošene, neprecizne i neinformativne reči - pisao je Todorović 1975. godine – i uvodeći grafički ideogram zasnovan prvenstveno na matematičkim i drugim egzaktnim simbolima nedevalviranog značenja, signalizam će literaturi, a posebno poeziji, otvoriti sasvim nove i neslućene mogućnosti izraza.“

U tehnološki i informacijski preplavljenoj sredini, s čime još uvek ne izlazimo na kraj, Todorović veruje da će umetnost odbiti da nestane ali će biti duboko promenjena. „Od prvobitne magijsko-religijske funkcije, preko novovekovne stvarnosno-prikazivačke, umetnost budućnosti, sa svim onim što joj pruža elektronska civilizacija i sasvim nova tehnološka realnost, postaće instrument za modifikovanje ljudske svesti i organizovanje novih načina senzibiliteta.“

Ideje izrečene u signalističkoj teoriji postale su čvorišta koja povezuju internacionalnu mejl-art mrežu. Prekoračujući jezičke barijere, vizuelni kodovi su povezali sagovornike koji ne govore istim jezikom. Ono što im jeste zajedničko je želja da zatvore komunikacioni procep između društava odvojenih ne samo jezikom, već i različitom političkom i društvenom prošlošću.

Danas kada je tehnologija u poziciji da omogući tešnje veze, ljudski element mora da potakne razumevanje i globalno jedinstvo koje sada možemo da ostvarimo. Todorović je istraživao metode komuniciranja tokom više od dvadeset i pet godina, iznalazeći načine ne samo za stvaranje informacijske magistrale, već i za put koji vodi evoluirajućoj globalnoj svesti.

1997.

(Preveo s engleskog Slobodan Škerović)