(Povodom zbornika Signalistička utopija, Signal, Beograd, 2002.)
Signum retinet signitum
(Znak štiti ono što je /njim/ obeleženo)
U ovoj nikako utopističkoj i nikako prolaznoj signalističkoj publikaciji, dakle u ovom signalističkom projektu koji se ne zasniva samo na idealnim pretpostavkama i idealističkim umotvorinama protagonista i zagovornika signalizma — više nego u ranijim sličnim signalističkim projektima i publikacijama — ovaj je stvaralački avangardni pokret objašnjen i na najbolji način preporučen, kako teoretičarima savremene umetnosti tako i samim umetnicima.
Šta je predmet signalizma, zapravo signalističkih istraživanja? Naravno, to je znak (signal, signum), koji se u filozofskoj i lingvističkoj literaturi o značenju često sreće u pojmovima kao što su — „znaci“, „simboli“, „simptomi“? „signali“, a semiotika se definiše kao „nauka o znakovima“ (ili signifika). Za jezičke izraze (reči, rečenice) kaže se da su „znaci“ bića, predmeta, stanja... koje predstavljaju. Reč je o odnosu znaka i predmeta ili znaka i pojma, dakle, reč je o signifikaciji, što se u lingvističkim raspravama svodi na pitanje odnosa označitelja i označenika (Ferdinad de Sosir), ali postoji i jezik znakova i govor znacima, kao alternativnih usmenih, manuelnih pa čak i zoosemiotičkih komunikacija. (Enciklopedijski rečnik moderne lingvistike, Nolit, Beograd, 1999). Signalizam je, međutim, nešto što se ne da baš lako objasniti, a kao otvoren i kompleksan umetnički sistem, još se uvek na razne (i različite) načine objašnjava, što se u zborniku Signalistička utopija lako zapaža.
Tako, recimo, Luka Prošić u ogledu Šta je signalizam? podseća čitaoce na tekst Miroljuba Todorovića i Ljubiše Jocića Neke postavke signalizma, u kome stoji da signalizam istražuje sve medije, sve komunikacione naprave i simbole koje je čovek stvorio, od slova, slika, znakova... do filma, televizije, kompjutera, videotejpa, kao i naučne eksperimente, da bi se proizvele „nove estetske informacije“ i da bi se što dublje prodrlo u intelektualne i stvaralačke snage čovekove.
Dr Klaus Groh (poznat u Nemačkoj, a i širom sveta, kao Dr DADA) u svom prikazu signalizma s naslovom Signalizam: više od samo jednog izma najpre napominje da se svet sastoji od znakova, signala. („Belezi, oznake, simboli, fleševi i momenti: kratko, precizno, delotvorno i poput putokaza.“) Osvrnuvši se unazad, na početke „signalističkog sabora“ i međunarodne umetničke komunikacije pre tridesetak godina (Marina Abramović, Bogdanka Poznanović, Valter Foke, Marek Konječni...), kada su se „kontinenti približili jedan drugom“, kako kaže Groh, a razdaljine smanjile, kada nije postojao Internet i E-mail, osnovan je IAC (Međunarodna umetnička kooperacija), kao prvi Network (mreža umetničkog komuniciranja iliti Eternal Network, Večita mreža, kako ju je imenovao Robert Filiju, Fluksus umetnik), nastala su čvorišta umetničke komunikacije (i slati su signali, rođeno je nešto novo), a jedan od prvih je bio Signalizam, podseća nas na kraju dr Klaus Groh.
Vrlo je interesantno da Groh povezuje Miroljuba Todorovića i njegove ideje o interplanetarnim porukama i astralnoj komunikaciji sa svojim projektom ORBIT ART i osnivanjem BLACK PANEL svetske fondacije (mislio je na Maljevićev crni kvadrat kao esencijalni izvadak Vaseljene)... U tom fantastičnom projektu — u kome sam i sam učestvovao trebalo je (a, izgleda mi da nije, kako mi je Groh rekao prilikom susreta 2000-te u Mindenu) da u specijalnom rotirajućem vozilu lansiranom sa spejs-šatla u Kosmos bude odaslata kompletna mikrofilmovana izložba i prateće akcije, koje su prethodno predstavljene u 12 vodećih galerija širom sveta, i to nekoj hipotetičnoj civilizaciji tamo negde, u dubini Kosmosa. A sve je, zapravo, poteklo od Todorovića i njegove ideje o totalnoj komunikaciji, oličenoj u seriji tekstova Vasionski hijeroglifi, posvećenim letu američkog kosmičkog broda Pionir (start je bio 2. 8. 1972) i istraživanju asteroidnog pojasa Jupitera, ali i prvoj poruci čoveka stanovnicima drugih planeta na pozlaćenoj aluminijumskoj pločici (osnovna znamenja naše planete, Sunčevog sistema i naše rase).
No, uprizemimo se, poslušajmo pesnika Dušana Vidakovića:
(...) Nadomak mesta udesa.
Ukrasne knute. Tetiva m/el/ase.
Ozl/oj!/eđen si najlon-advokat
mimo predpremijere foto-robota.
(IZ/VANREDNO STANjE, odlomak)
Akademik Žarko Đurović u svetu signalističke poezije kao važnu relaciju, zapravo suodnos, vidi vezu jedne reči s drugom, ne samo u semantičkom nego i u dinamičkom i lingvističkom smislu, pri čemu je duh pokretač reči. Signalističku poeziju treba shvatiti kao poeziju slojeva, poeziju slojeva višeznačne namene, ističe Đurović. Zbog toga ona i deluje provokativno, kako u sferi misaonih postulacija tako i u sferi zvukovnosti, zaključuje ovaj esejista u svom ogledu Signalizam — umjetnost elektronskog doba.
Andrej Živor (Andrej Tišma), Ilija Bakić, Zvonko Sarić, pa i sam Miroljub Todorović, nude baš takve poetske obrasce u Signalističkoj utopiji kroz ostvarenja: Ukrštena iskrišta (Ilija Bakić), Noj je najveća ptica na svetu (Zvonko Sarić), Čas orgazma (Miroljub Todorović), Prirodni zakoni (Andrej Živor).
Dva su tumača signalizma posebno zaokupila moju pažnju u Signalističkoj utopiji — Milivoje Pavlović i Miodrag Mrkić.
Najpre, malo me čudi što se Pavlović bavi Miškom Šuvakovićem i njegovom periodizacijom razvoja jugoslovenske neoavangarde, opisanoj u Pojmovniku moderne i postmoderne likovne umetnosti: 1) oživljavanje predratnog modernističkog i avangardnog izraza u preovlađujućem socrealističkom okruženju (S. Vinaver, Lj. Jocić, O. Davičo), 2) nastanak „nove neoavangarde“ (baš ljupko od Miška; postoji li i stara tradicionalna tradicija?) pedesetih kao otpor socrealizmu i građanskom modernizmu, okretanje umetničkom eksperimentu i novim prostorima vizuelno-poetskih istraživanja (gestualno-akciona umetnost Vladana Radovanovića i Leonida Šejke na tragu neoDADE, fluksusa i hepeninga), 3) različiti akcioni i eksperimentalno-istraživački pravci šezdesetih, 4) gašenje i transformacija neoavangardnih eksperimenata u Novu umetničku praksu. Nigde izričito nije pomenut signalizam a ima ga u većoj meri od onog što se pominje. No Ivan Negrišorac — kako napominje Pavlović — pošao je od stanovišta da su za stvaranje potpune slike o srpskoj neoavangardi dovoljna tri pesnika — Miroljub Todorović, Vujica Rešin Tucić i Vojislav Despotov.
Milivoje Pavlović, najzad, daje objašnjenje o signalizmu koji bi, po njemu, „dominantno pripadao onom sloju neoavangarde koju Sabolči označava kao avangardu tipa „znak“, a Todorović ga shvata u najširem značenju i u jezički sistem uključuje ne samo jezik nego i čitav spektar matematičkih znakova, vizuelnih znakova, psihičkih reakcija i telesnih gestova.
Miodrag Mrkić u svojim misaonim nutrenjima, u svojoj kontemplaciji dakle, naslovljenoj zanesenjački — Epoha Signalizma — upotrebljava sintagmu „planetarnost signalizma“... koja usložnjava mogućnost kritičke analize, uprkos bogatoj bibliografiji, ali mesta ima za sve afinitete: teorijske, istraživačke, naučne. Baš tako i jeste. Signal se doživljava kao stilska figura a zbog sinestezije (mešanja čula) i mešanja medija (verbalnog, likovnog i vokalnog) kroz signalističku praksu ostvaruje se i ova trijada. Kao temeljan mislilac i predan signalizmu, kao teoretičar, Mrkić nalazi u ovom pokretu novu „stilsku figuru“ uz 250 drugih sa spiska u teoriji književnosti, pri čemu signalisti imaju svoj kreativni samobitak i tubitak.
A to će Ljubomir Đukić u pesmi Izmenjive slike ovako opisati: „slobodan prostor/ prekriven/ prerušen/ u skitnji leptira ... u polju maka/ bojažljiv pogled slutim/ uperen u nebo.
No comments:
Post a Comment