Ratni dvobroj „Signala“

Andrej Tišma


Trećina od stotinak stranica najnovijeg „Signala“ posvećena je temi ruske neoavangarde, generaciji savremenih ruskih umetnika grupisanih u Moskvi, Kalinjingradu i Sankt Petersburgu, koji se bave vizuelnim istraživanjima, najčešće na tragu legendarne ruske avangarde sa početka veka.

Među našim publikacijama iz kulture koje su imale svoje ratno izdanje nalazi se i beogradski „Signal“, internacionalna revija za signalistička istraživanja. Nju već gotovo tri decenije izdaje i uređuje naš ugledni avangardni pesnik, vizuelni umetnik i teoretičar Miroljub Todorović. U dvobroju 19-20 koji je uz razumljive napore objavljen u jeku NATO bombardovanja, pored sasvim aktuelnog bloka reagovanja i protesta uglednih svetskih umetnika protiv međunarodne vojne intervencije na našu zemlju, nalazi se još nekoliko tema koje svojim kulturološkim značajem možda i prevazilaze ovaj izuzetno aktuelni i angažovani deo publikacije.

Trećina od stotinak stranica najnovijeg „Signala“ posvećena je, naime, temi ruske neoavangarde, generaciji savremenih ruskih umetnika grupisanih u Moskvi, Kalinjingradu i Sankt Petersburgu, koji se bave vizuelnim istraživanjima, najčešće na tragu legendarne ruske avangarde sa početka veka. Predstavljeno je oko četrdeset autora, svaki sa po dva reprodukovana rada, a uvodni tekst o njima objavljuje Miroljub Todorović. Ovaj tekst se bazira na predgovoru kataloga koji je pratio izložbu radova predstavnika ruske neoavangarde prošle godine u Beogradu i Novom Sadu, a koje je Todorović organizovao nakon desetogodišnje prepiske sa ruskim autorima, prikupljajući njihove radove, tragajući stalno za novim imenima i ostvarenjima, i zapravo ih prvi put kao grupu ili pokret predstavio javnosti. On je za ovo izdanje „Signala“ broj „otkrivenih“ ruskih autora i njihovih dela još i proširio.

Poetski program konkretne i vizuelne poezije je suštinski promenio osnovne literarne principe, napuštajući standardne poglede i metode jezičkog izražavanja, dok su složeno estetsko zračenje i dejstvo vizuelne pesme zasnovani, u velikoj meri, na materijalnom shvatanju percepcije teksta – piše Todorović u svom eseju koji je objavljen na engleskom jeziku. – Tokom poslednje decenije 20. veka intermedijalna istraživanja i različiti eksperimenti, inicirani od strane predstavnika neoavangarde, sve više su prisutni u ruskoj književnosti i vizuelnoj umetnosti. Pojavili su se pojedinci i grupe ne samo u Moskvi i Sankt Petersburgu, nego i u Kalinjingradu, Kalugi, Ejsku i Kamerovu – kaže Todorović.

U Kalinjingradu grupa literarnih umetnika predvođena je Dmitrijem Bulatovim i čine je još Aleksander Popadin, Maksim Stepanov, Andrej Tozik Kirilov i drugi. Neoavangardiste u Moskvi okuplja Vili Melnjikov Starkvist, mlad i veoma aktivni stvaralac, a grupu čine Aleksander Glušenko, Ariadna Daria Bondareva, Dmitri Petrosajan, Vladimir Tolstev, Andrej Kolosov i drugi. U Sankt Petersburgu to su Inga Nagel, Leonid Aronzon, Julija Klauzer i drugi.

- Karakteristično je i značajno za ruske umetnike - kaže dalje Todorović, - da pored iskustava evropske i svetske avangarde, koriste prednosti i izvore sopstvene istorijske ruske avangarde: ruskog futurizma, konstruktivizma, suprematizma, zauma itd. Na taj način oni su vredni sledbenici svojih čuvenih prethodnika: Maljeviča, Hlebnjikova, Kručoniha, Tatljina, Rodčenka i drugih.

Veći tematski blok u ovom dvobroju „Signala“ posvećen je portretu beogradskog multimedijalnog umetnika, pesnika i publiciste Dobrice Kamperelića, dugogodišnjeg izdavača fanzina za alternativnu umetnost „Open World“ (Otvoreni svet). Uz desetak reprodukcija Kamperelićevih vizuelno-poetskih radova i kolaža objavljeni su i osvrti na delo ovoga autora. U svom tekstu „Identitet umetničke prakse i etike“ Zvonko Sarić o njemu piše:

- Dobrica Kamperelić započinje svoju umetničku praksu nakon 1968. godine, koja je bila bitna za njegovu generaciju. Kamperelić nije ostao u šezdesetosmaškoj matrici, ne pristajući na serijsko oblikovanje ideološkim alatom. Kalupi i zaglavljivanje su strani mišljenju Kamperelića, a od šezdesetosmaških previranja baštinio je kritički duh, utopičnost i sklonost prema alternativnim socijalnim eksperimentima.

Novi dvobroj „Signala“ donosi i temat o Internet umetnosti, esej Klausa Groha „Horizont i poezija“, prikaze važnijih publikacija iz oblasti alternativne umetnosti u svetu, kao i niz faksimila pisama velikana svetske avangarde iz Signalističkog dokumentacionog centra u Beogradu. Većina tekstova u ovom „Signalu“ objavljena je na engleskom jeziku, što je u ovom trenutku veoma značajno za nastavak komunikacije sa međunarodnim čitalaštvom.

(Objavljeno u listu „Dnevnik“, 7. VII 1999).