O signalizmu i spontanom narušenju–otkrovenju simetrije

Vladan Panković


U poglavlju „Poezija-nauka (manifest pesničke nauke)“ svoje značajne knjige Signalizam (Gradina, Niš, 1979) Miroljub Todorović kaže sledeće: „Nove stranice realnosti otvorene fizikom, hemijom i biologijom stoje već duže vreme pred pesnicima čekajući da budu prevedene u stihove. Pesnici ih, međutim, ignorišu, ’ne vide’ ili ne prihvataju. U ovim sudbinskim trenucima za umetnost i nauku poezija nezainteresovano ili prestrašeno okreće glavu od neviđenog rasta tehnološke civilizacije, početka osvajanja svemira, otkrića mezona, antimaterije, kvazara, tajni belančevina, protoplazme, svetlosti, azota i ugljenika, biohemijskih i fizioloških procesa u tkivima biljaka, kariokineze. Prodor nauke u srce materije (žive — genetika, mrtve — nuklearna fizika) i srce svemira (radioastronomija i astrofizika), ne samo što nije približio nego je još više udaljio naučnika i umetnika. Antičko doba, međutim, nije znalo za ovaj ogromni i naizgled nepremostivi jaz između nauke i poezije. Stvarajući gigantske kosmogonije, obuhvatajući u svojim poemama sudbinu čitavog sveta (svemira): Hesiod, Empedokle, Parmenid i Lukrecije bili su ujedno pesnici, filozofi i naučnici. Tek negde od srednjeg veka i alhemičara, kad naučne discipline stupaju na čvrsto tle racionalizma gradeći svoju posebnu sliku sveta i svoj jezik, ovaj rascep je potpun. Razvoj hemije i fizike doveo je krajem devetnaestog veka do razbijanja mehanicističke slike sveta Bolcmana i rušenja veličanstvene, ali, u osnovi, jednostavne i jednostrane vizije makro i mikrokosmosa izgrađene na atomu kao ’jedinstvenoj i nedeljivoj’ čestici. Nešto kasnije, usvajanjem Plankove teorije kvanta i Ajnštajnove specijalne i opšte teorije relativiteta, poljuljala se vekovima negovana formalno-logička i racionalistička struktura ljudskog duha. Konačno De Broljevim talasima materije, Hajzenbergovom relacijom neodređenosti i novijim otkrićima iz biologije (struktura i uloga protoplazme i belančevine u živoj materiji, veza između diskontinualnih kvantnih pojava i mutacije, uloga gena i hromozoma kod oformljivanja živih organizama), nauka se gotovo približila izvorima iracionalnog. Moderni naučnici-vizionari u stvaranju veličanstvenih hipoteza o materiji (živoj i mrtvoj) i svemiru, o putovanju u nepoznato, onostrano, učinili su možda prvi korak ka približavanju poezije i nauke, prihvatajući jedan od osnovnih instrumenata poezije — imaginaciju. Ipak, naučni duh okovan logičkim formulama, ma koliko ih se oslobađao, ne može sam da reši osnovne tajne materije i univerzuma: poreklo života, belančevinu, stvaranje materije, poreklo svemira. Za nove prodore u nepoznato nužno je ponovno jedinstvo poezije i nauke. ... Poezija združena s naukom (pesnička nauka), prihvatajući način mišljenja naučnika i modernog proroka, usvajajući od nauke njenu strogost a od poezije analogiju i smisao za iracionalno, biće sposobna da nam objašnjava paradokse materije i da razrešava tajnu stvaranja. ... Prihvativši od romantičara imaginaciju kao stvaralački instrument i smisao za čudesno, nova poezija u svemu drugom mora stajati na pozicijama apsolutno suprotnim poeziji romantizma i raznim vidovima savremenog neoromantizma. U tom smislu biće i njeno nastojanje za postepenu desubjektivizaciju poetske slike. ... Pesnička nauka će izjednačiti čoveka (kao predmet opevanja) sa stvarima, prirodom, hemijskim, biohemijskim i fiziološkim procesima, mrtvom i živom supstancom, ne dajući prednost ni njemu ni njegovim odnosima s prirodom, stavljajući ga i određujući mu mesto u svemu što označavamo kao univerzum. Podvrgavajući apstraktnu naučnu shemu i simbol (tj. signal — primedba V. P.) tvoračkoj lavini novog jezika i nove forme, dovodeći čitav svoj duh u stanje aktivnosti kod koje su sve sposobnosti — naučnika, pesnika i alhemičara — zavisne jedna od druge, razbijajući svojom do maksimuma usijanom imaginativnom svešću jedan veći deo naučne, logičke i racionalističke osnove, novi pesnik će biti u stanju da od mrtve sheme i suve formule, metodom intuitivne sinteze, stvori živu pesničku sliku, novu viziju sveta, otvori neslućene puteve pesničke nauke.“ (str. 76–78)

S druge strane, kada je reč o savremenoj fizici, tj. kvantnoj teoriji ujedinjenih polja Vajnberga, Salama, Glešoua, Higsa i drugih: „Ono što je posebno zadivljujuće u celom pristupu ovom problemu jeste saznanje da se problem slabih (nuklearnih — primedba V. P.) interakcija nije mogao rešiti u okviru samih slabih interakcija, već je bilo neophodno uključivanje elektromagnetskih interakcija. Tek zajedno, ali ne kao jednostavno zbir dve različite interakcije, predstavljaju konzistentnu sliku elektroslabih interakcija koja je na višim energetskim skalama data samo jednom interakcijom. No kako se mi u ovom ’istorijskom’ trenutku razvoja vasione nalazimo u niskoenergetskom domenu, došlo je do narušenja više simetrije, pa se ta jedinstvena interakcija pojavljuje u dva različita oblika, u obliku elektromagnetske i u obliku slabe interakcije. ... Ovakvo razmišljanje nam sugeriše mogućnost da su i preostale dve interakcije, jaka (nuklearna — primedba V. P.) i gravitaciona, samo rezultat bogatstva pojavnih oblika nastalih narušenjem više simetrije i da raznovrsnost kojom smo okruženi skriva jednostavnost najdublje suštine prirode. ... Šta god da se dogodi u budućnosti, sadašnje stanje možda najbolje karakteriše sledeća opservacija Vajnberga. Naime, u sedmoj knjizi Republike Platon opisuje zatvorenike koji su bačeni u lance u pećini i mogu da vide samo senke koje spoljne predmete odslikavaju na pećinskom zidu. Kada su bili pušteni napolje, prvi osećaj je bio neizdržljiv bol u očima, i za trenutak su pomislili da su senke koje su gledali u pećini stvarnije od predmeta koje sada vide. No, postepeno, izoštravao im se vid i oni su mogli da shvate koliko je divan stvarni svet. I mi se nalazimo u takvoj pećini, zarobljeni ograničenim mogućnostima vrste eksperimenata koje možemo da postavimo. Posebno, mi možemo da proučavamo materiju samo na relativno niskim temperaturama gde su simetrije najverovatnije spontano narušene tako da priroda ne izgleda ni jednostavna ni ujedinjena. Mi nismo u stanju da izađemo iz te pećine, ali, gledajući dugo, uz napore, u senke na zidovima pećine, možemo bar da uočimo oblike simetrija koje, iako narušene, predstavljaju egzaktne principe po kojima se vladaju svi fenomeni, izražavajući lepotu spoljnog sveta.“ (Dragan S. Popović, Teorija elektroslabih interakcija, Sveske fizičkih nauka, broj 2, 1995, str. 66–68.)

Čitaocu, pa i ne odveć pažljivom, teško da su promakle suštinske konceptualne analogije između Todorovićevih i, opštije, signalističkih, poetičkih i estetičkih, odnosno filozofskih stavova, s jedne, i opštih metodoloških stavova moderne fizike, tj. kvantne teorije polja koje bismo mogli imenovati principom spontanog narušenja-otkrovenja simetrije, s druge strane. Detaljnija analiza ovih analogija, odnosno širi smisao principa spontanog narušenja-otkrovenja simetrije biće konkretni predmet ovog eseja.

Krenimo od fizike. Fizika i filozofija, u smislu koji bi se u prvom približavanju, tj. aproksimaciji, mogao izraziti kao mehanicizam ili redukcionizam, tj. nastojanje da se raznoliko mnoštvo prirodnih pojava svede na što je moguće manji broj elementarnih entiteta, prvih principa u okviru jednostavne, formalno-logičke (Aristotelove) dvovalentne (ili „da“ ili „ne“) sheme, imaju zajedničko poreklo u VI veku pre naše ere u školi maloazijskih mislilaca, tzv. Jonaca ili Milećana, Talesa, Anaksimena i Anaksimandra. Oni su učili da se ceo kosmos sastoji od (materijalne) praosnove, fluida koji je za Talesa — voda, za Anaksimena — vazduh, dok je za Anaksimandra on apstraktne prirode imenovan kao apeiron. Razređivanjem ili, pak, zgušnjavanjem ovog fluida, odnosno njegovim kretanjem u skladu s inherentnim dinamičkim zakonima, nastaju svi sekundarni prirodni oblici i pojave, mikro, mezo, makro ili mega kosmosa, prostije rečeno, od živih bića, posebno čoveka, do zvezdanog neba. U svakom od tih sekundarnih oblika neposredno dostupnih opažanju prikrivena je, u manjoj ili većoj meri, njegova jedinstvena praosnova i njena dinamička zakonitost, tj. životvorna sila koja se, ipak, strpljivom filozofskom analizom da bar naslutiti. Sve ovo, zaista, nije u biti različito od saznanja savremene fizike, tj. kvantne teorije polja u kojoj se apeiron naziva kvantnim poljem a njegove objektivne dinamičke zakonitosti opisuju jednačinama polja. Takve jednačine poseduju simetrijska svojstva koja označavaju da se dinamika polja bitno ne menja čak i ako samo polje pretrpi određenu simetrijsku transformaciju, tj. izmenu. Pri tome svaka od takvih transformacija određuje po jedan referentni sistem, ili, metaforično rečeno, subjektivni pogled na svet, pri čemu su svi takvi subjektivni pogledi na svet, iako međusobno različiti, suštinski ravnopravni i objektivno ujedinjeni posredstvom simetrije. Takođe, razređivanju ili zgušnjavanju apeirona korespondiraju koncepti faznih prelaza koji mogu imati diskretan karakter, tj. dešavati se na strogo određenim energijama ili temperaturama, pri čemu se pri faznom prelazu u jednom pravcu simetrijska svojstva prikrivaju i naizgled narušavaju, dok se u suprotnom pravcu ona otkrivaju i uspostavljaju. Poslužimo se jednostavnom mehaničkom analogijom. Poznato je da se u uobičajenim uslovima voda mrzne, tj. fazno prelazi u čvrsto stanje na 0° Celzijusa, ali i suprotno, da se led topi, tj. prelazi u tečno stanje na istoj toj temperaturi, iako se, naravno, prvi fazni prelaz dešava pri odvođenju, a drugi pri dovođenju određene količine toplote. Voda poseduje kontinualnu simetriju u smislu da su pri prostiranju svetlosti kroz nju svi pravci prostiranja potpuno ravnopravni, dok led, naprotiv, poseduje ograničenu formu ove simetrije, zbog čega postoje posebno istaknuti različiti pravci prostiranja svetlosti. Zapravo, ova razlika u simetriji prostiranja svetlosti kroz vodu i led posledica je različite simetrije rasporeda molekula, tj. unutrašnje strukture vode i leda. Ovde valja istaći da je u istorijskom razvoju nauke elementarna empirija, koja je najpre uočila proste ili redukovane simetrijske oblike na kristalima, a kristalos na grčkom znači zaleđen, jer su kristali pronalaženi po pećinama čime se stvorilo uverenje da potiču od zamrznute vode, nametnula kao prividno istinito mišljenje da samo kristali, a ne i tečnosti, poseduju svojstva simetrije i pravilnosti, iako je u skladu s prethodno rečenim baš obrnuto. To svakako dobro korespondira i Platonovoj alegoriji o pećini i teoriji saznanja. Šta više, može se reći da Platonovo filozofsko insistiranje na formalnom ili matematičkom elementu opisa pojava, s korenima u filozofiji pitagorejaca, ima ne manji značaj i potvrdu u savremenoj kvantnoj teoriji polja od značaja i potvrde jonskog filozofskog insistiranja na sadržajnom ili materijalnom elementu opisa. Tako je, na neki način, moderna fizika uspostavila simetriju i jedinstvo ne samo između različitih tipova fizičkih interakcija nego i između različitih antičkih filozofskih koncepcija. Na primer, racionalističke, objektivističke, formalno-logičke, determinističko-kauzalne filozofske sheme Aristotela korespondiraju uslovima fiksne simetrije, bilo da je reč o jonskom konceptu fluida ili talasa kontinualno rasprostrtog po prostoru, bilo da je reč o atomističkim konceptima Leukipa i Demokrita, prema kojem je materija u obliku atoma diskretno lokalizovana u prostoru. Naprotiv, u uslovima faznih prelaza, odnosno procesima spontanog narušenja-otkrovenja simetrije formalno-logičke sheme prividno otkazuju i moraju biti zamenjene polivalentnim ili dijalektičkim logičkim shemama (u kojima su prisutna i različita intermedijalna stanja između istine i laži) s njima inherentnim iracionalnostima, subjektivnostima, slučajnostima, neodređenostima i višeznačnostima u predviđanju. Tako dobijamo jednu alegorijsku predstavu o diskretnoj hijerarhijskoj strukturi sveta, gde svaka viša stepenica hijerarhije korespondira sve višoj simetriji sve apstraktnije, ali istovremeno i sve jedinstvenije stabilne ontološke sheme opisive na standardan, formalno-logički način, dok međuprostor, tj. praznina između stepenica korespondira nestabilnoj smeši raznorodnih ontoloških shema više i niže stepenice izvan formalno-logičkog opisa, intuitivno naslutive dijalektičkom logikom. Ukoliko, sledeći i (re)interpretirajući antičku filozofiju, pod pojmom noumena podrazumevamo ono što se na datoj, imanentnoj stepenici da ne samo opisati nego i objasniti (svođenjem na elementarniji koncept), dok pod pojmom fenomena podrazumevamo ono što se na datoj imanentnoj stepenici da samo opisati ali ne i objasniti, egzistencija fenomena predstavlja pouzdan putokaz za postojanje još više transcendencije stepenice, iako, naravno, ukazuje i na put kojim se do nje, kroz prazninu, može stići. Tako je, recimo fenomen sile u Njutnovoj mehanici, kao novovekovnom modelu antičke atomističke filozofije, ukazivao na nužnost generalizacije mehanike ka teoriji fizičkog polja, do čega je najpre došlo u području elektromagnetnih fenomena u teoriji Faradeja i Maksvela, a potom i u oblasti gravitacionih fenomena u Ajnštajnovoj teoriji relativiteta. Dalje, fenomeni mase i naelektrisanja atomskih objekata ukazivali su na nužnost generalizacije čitave dotadašnje fizike najpre ka formi kvantne mehanike (u kojoj se Borove racionalne stacionarne orbite elektrona u atomu i iracionalni kvantni skokovi elektrona između njih mogu smatrati paradigmom hijerarhijske strukture sveta, pogotovu nakon kasnije pune forme kvantne mehanike koja se, shodno Hajzenbergovim relacijama neodređenosti, direktno simetrijski razlikuje od nekvantne mehanike i fizike), a potom i prema kvantnoj teoriji polja. Suštinska unitarna simetrija kvantne mehanike zabranjuje da se o kvantnim objektima egzaktno govori bilo kao o klasičnim česticama tj. atomima, bilo kao o klasičnim talasima, izuzev u gruboj aproksimaciji klasične mehanike i fizike. U finijoj aproksimaciji, tj. u mernom procesu u kome se o kvantnom objektu sudi indirektno, iz aspekta njegove interakcije s određenim vrstama klasičnih mernih uređaja, tj. subjekata, kvantni objekat je moguće prezentovati nizom dijalektički spregnutih, tj. kako kaže Bor, komplementarnih klasičnih predstava — fenomena, kao što su talas i čestica. No potpuno egzaktno kvantni objekat kao noumen predstavlja takozvano kvantno stanje nepromenljive norme, tj. „dužine“ u Kilbertovom prostoru kvantnih stanja što samo u dalekoj analogiji, s obzirom da se data „dužina“ ne može ni na koji način „skratiti“ ili „produžiti“, podseća na antičku koncepciju atomista. Kvantna teorija polja poseduje čitav kompleks složenih simetrija, Lorencovu simetriju teorije relativiteta, unitarnu simetriju kvantne mehanike, ali i dodatnu, takozvanu kalibracionu ili gejdž simetriju zahvaljujući kojoj je i moguće uspostaviti jedinstvo naizgled različitih fizičkih interakcija, odnosno, čije narušenje, tj. prikrivanje uzrokuje, kaskadnim procesom, preobraćanje jedinstvenog fizičkog polja u mnoštvo raznorodnih fizičkih pojava. Ne ulazeći u detalje može se reći da, shodno kvantnoj teoriji polja i modernoj kosmologiji, tzv. inflacione vasione Gata i Lindea, istorijat kosmosa počinje od stanja jedinstvenog kvantnog polja na visokim energijama i temperaturama u ultramikroskopskim prostornim dimenzijama koji se u ekstremno kratkim vremenskim intervalima inflatorno, tj. kvazieksponenacijalno razvija u megaskopske prostorne dimenzije nižih energija i temperatura i tek potom, saglasno modelu velikog praska, ispunjava materijom čiji su raznorodni uobičajeni oblici posledice kako dinamičkih determinističkih evolucionih zakonitosti tako i skokovitih, slučajnih procesa spontanog narušenja simetrije.

Kako između fizike i hemije ne postoje principijelne razlike, tj. kako se hemija može smatrati jednom specijalnom podoblašću fizike, fizikom atomskih omotača pojednostavljeno rečeno, u sledećoj instanci možemo razmotriti odnos fizike i biologije, odnosno nežive i žive materije. Desetine atomskih vrsta, koje se mogu naći na površini planeta s povoljnim položajem u odnosu na matičnu zvezdu, mogu hemijskim vezama formirati praktično nebrojeno jedinjenja, tj. složene molekule. Neki od ovih molekula mogu, pod relativno slabim uticajem okoline, npr. pod dejstvom elektromagnetne radijacije matične zvezde formirati još složenije molekule sve dok takva složenost ne postane fizički nestabilna i ne prouzrokuje spontani raspad, upravo spontano narušenje simetrije. Naime, poznato je da se i obični kristali u povoljnim uslovima, na primer različiti kristali krečnjaka preko kojih u pećinama kaplje zasićen rastvor krečnjaka u vodi, formiraju sve veće i veće kristalne forme, stalaktite i stalagmite, krajnje stabilne unutrašnje strukture koje se bitnije ne menjaju čak i kad prestane povoljno delovanje okoline na njihov „rast“ ili „razvoj“. Ali nestabilne molekule o kojima je prethodno bilo reči čak i u povoljnim uslovima za svoj „rast“ zbog svoje unutrašnje nestabilnosti međumolekulskih veza doživljavaju nakon izvesne kritične tačke svoga „rasta“ ili „razvoja“ spontani „raspad“ ili „deobu“ na molekule istog ili sličnog, tj. mutiranog tipa ali ispod kritične tačke razvoja, što omogućava ponovni rast i deobu. Spontanost raspada ili spontano narušenje simetrije, uzrokuje favorizovanje određenih asimetričnih molekulskih oblika kod kojih prvobitna spontanost raspada postaje sve više izražena i počinje da teži stimulisanosti, odnosno da se karakteristika slučajnosti višestrukim ponavljanjem povoljno selekcionira u determinisanost. Tako, na koncu, izgleda kao da se prvobitni molekul „smišljeno“ i „voljno“, tj. prema nekom unapred datom planu, podelio, i dugim nizom deoba prilagođavajući se okolini „usavršio“. No, baš zbog nestabilnosti svoje unutrašnje strukture, tj. zbog relativno slabe veze između elemenata te strukture, dati molekuli izvan povoljnih egzistencijalnih uslova doživljavaju „izrazitu destrukciju“ ili „smrt“, tj. raspad ispod minimalne mere nužne za njihovo obnavljanje, tj. rast i samoreprodukovanje, tj. razmnožavanje. Sad nije teško zaključiti da opisani nestabilni molekuli, tj. molekulske strukture, mogu biti smatrani elementima žive materije, i da je ona samo relativno i uslovno, dijalektičkim skokom ili spontanim narušenjem simetrije zbog inherentne nestabilnosti unutrašnje strukture, različita od ostale, nežive, materije. Tako se u biološkim istraživanjima pojam života javlja kao imanentni fenomen, dok se, s aspekta fizike on može tretirati kao transcendentni noumen, jer fizički koncept materije transcendira biološki koncept materije, a „složenost“ živih oblika materije zapravo je samo posledica spontano narušene simetrije pri prelazu, tj. dijalektičkom skoku od nežive ka živoj materiji. Ukratko rečeno, potenciranje žive na račun nežive materije koju nam nameće uobičajena, tj. elementarna empirija, pogrešno je u istoj meri u kojoj se simetričnost i pravilnost u većoj meri pripisuje kristalima nego tečnostima. Ili, da razvijemo tezu, ono što se u ljudskom govoru i mišljenju najčešće podrazumeva pod prirodom jesu šume, livade, polja, dakle živa nadgradnja neživog reljefa naše planete, zapravo je tek vrlo mali i vrlo specifični deo prirode. I stoga, istine radi, umesto uobičajenog Aristotelovog: „Amicus Plato sed magis amica veritas“, valja reći, pripisujući to, metaforično, Platonu: „Amicus Aristotel sed magis amica veritas“, imajući ovde, naravno, u vidu Aristotelovo modeliranje fizike po meri biologije.

Evolucija živih bića u Darvinovom smislu koja, sem kontinualnog razvoja, evolucije u užem smislu, podrazumeva ne samo proste nego i složene procese narušenja simetrije, ukratko ne samo spontano nego (i dejstvom okoline) stimulisane procese diskretnog usložnjavanja fizičke građe živih bića, ima takođe svoje konačne domete — životinje gigante, poput dinosaurusa ili mamuta. Mnogo bolja sposobnost prilagođavanja okolini, uključujući čak i menjanje okoline prema vlastitim potrebama, javila se kod onih životinjskih vrsta čiji se nervni sistem mogao ponašati dovoljno fleksibilno ili nestabilno da je procesima (spontanog) narušenja simetrije njegova struktura postala pogodna za složeno, indirektno fizičko komuniciranje s nervnim sistemima drugih jedinki iste vrste, što se jezikom savremene kompjuterske tehnike i kibernetike naziva paralelno procesiranje, a jezikom sociologije — društvena aktivnost. Pri tome je dobro poznato da stabilnost društvene zajednice zahteva od pojedinaca odustajanje od nekih ekstremnih manifestacija njegove nesputane biološke prirode, tj. određeno narušavanje simetrije njegovog instinktivnog ponašanja, što postaje sociološki imanentni fenomen tabua ili društvenih normi, pri čemu Frojdova psihoanaliza pokazuje da se ovde ne radi o apsolutnom narušenju nego pre o prikrivanju simetrije, odnosno da su sociološki imanentni fenomeni transcendentni noumeni biologije. Dakle, stabilna ili demokratska društva predstavljaju, pre svega, ona društva u kojima su organizacioni principi, tj. zakoni, simetrični, tj. nezavisni od izbora pojedinca (ravnopravnost pojedinaca pred zakonom), ali se do takve sociološke simetrije i usavršene društvene strukture stiže putem redukcije biološke simetrije, prava pojedinca na svaku aktivnost koja se u okviru društvene skupine pretvara u pravo jačeg, odnosno u rigidni autokratski ili čak diktatorski sistem. I, nije na odmet to ovde pomenuti, kao što demokratski sistemi korespondiraju paralelnom procesiranju, tako i aristokratski sistemi korespondiraju rednom ili serijskom procesiranju i mašinskom ili neinteligentnom, birokratskom mišljenju u kompjuterskoj tehnici. Najzad, moglo bi se reći da je paralelno procesiranje između nervnih sistema raznorodnih jedinki delovalo i u suprotnom smeru osposobljavajući nervni sistem svake jedinke za individualno paralelno procesiranje, što se, jezikom psihologije, može tretirati kao fenomen svesti. Pri tome je izrazit primer takve evolucije živog bića u svesno biće upravo čovek, mada se određeni jednostavniji oblici društvenog života i svesti mogu pronaći i kod nekih drugih životinjskih zajednica. Ljudski mozak predstavlja, kao što je opštepoznato, sistem od deset do sto milijardi nervnih ćelija, neurona, što korespondira i broju zvezda u prosečnoj galaksiji, između kojih postoje mnogobrojne direktne i indirektne veze, tj. simpatički spojevi, za prenos nervnih, upravo električnih impulsa. Pobuđen od spoljašnje okoline, tj. metaforično rečeno, „kad mu se postavi pitanje ili problem“, ovakav sistem prelazi u pobuđeno, nestabilno stanje, visoke simetrije, koje se, saglasno principu spontanog narušenja simetrije, diskretno i slučajno svodi na jedno od niza mogućih lokalnih stabilnih stanja, što se u psihologiji označava kao fenomen „paljenja sijalice“, tj. „padanja misli na um“, koji se u povoljnom slučaju može tretirati i kao „odgovor na postavljeno pitanje ili rešenje postavljenog problema“. (U nepovoljnom slučaju čitav proces se ponavlja, tj. „razmišljanje nastavlja“ rečeno fenomenološkim jezikom psihologije.) Tek nakon tog inicijalnog koraka, spontanog i neuzrokovanog, uspostavlja se uzročni lanac misli ili kauzalno mišljenje, a paralelno procesiranje svodi se, naizgled, na serijsko procesiranje. Upravo ovde se srećemo sa sličnom situacijom kao u slučaju evolucije kosmičke materije, ili evolucije živih organizama, gde se spontani i slučajni „inicijalni“ proces narušenja inicijalne simetrije i sam prikriva kasnijom povoljno selekcioniranom uzročnošću univerzalnim planom ili promisli. Na kraju valja istaći da se vezivanjem fenomena svesti za proces paralelnog procesiranja fizičkih elemenata koji poseduju nestabilna stanja otvara mogućnost stvaranja „veštačke inteligencije“ upravo mnogo preciznije rečeno, bez pejorativnog prizvuka, inteligentnih neživih fizičkih struktura. To, naravno, ne znači ništa drugo osim da su logički elementi takve inteligentne strukture načinjeni od fizičkih supstanci koje su daleko „otpornije“ na delovanje okoline od ugljovodoničnih supstanci žive materije, odnosno, da se živa materija može smatrati dijalektičkim posrednikom između visokosimetrične ali nestrukturirane, tj. nesvesne i redukovano–simetrične visokostrukturirane, tj. svesne forme univerzuma. Već danas je tehnički ostvarena „veštačka inteligencija“ zasnovana na paralelnom procesiranju silicijumskih čipova ili, pojednostavljeno rečeno, „tranzistora“, kao logičkih elemenata a njena inferiornost u odnosu na humanu inteligenciju nije principijelne, tj. kvalitativne već kvantitativne, tj. tehničke „prirode“, budući da se danas paralelno procesiranje odvija između logičkih elemenata koji su daleko manje brojni od broja neurona u ljudskom mozgu, ali se bez principijelnih poteškoća taj broj u budućnosti može povećati i „veštačka inteligencija“ može ne samo dostići nego i prevazići humanu inteligenciju u istom kvantitativnom smislu. Šta više, budući da gravitacioni sistemi sačinjeni od tri tela, npr. tri zvezde ili planete uporedivih masa, i sami predstavljaju nestabilne sisteme, nije principijelno neostvarivo konstruisanje logičkih elemenata s gravitacionom fizičkom osnovom i organizovanje galaktičkih struktura u inteligentni sistem sve dok na kraju i čitav univerzum ne postane jedinstveni inteligentni sistem nežive fizičke prirode. To je, bez sumnje, vrlo blisko Hegelovom gledanju na evoluciju kosmosa, iako ovde kreativni element, korespondentan samokrećućem, samousavršavajućem ili samohijerarhizujućem i samoosvešćujućem Hegelovom apsolutnom duhu, nije ni apsolutan ni nematerijalan i može se prosto imenovati spontanim narušenjem simetrije.

Nije teško videti da princip spontanog narušenja-otkrovenja simetrije, shvaćen kao opšti naučno-filozofski princip s brojnim aplikacijama i konsekvencama duboko korespondira i naučno-filozofskom aspektu u uvodu prezentovane Todorovićeve, tj. signalističke poetike. Ali i više od toga, može se pokazati da je signalistička poetika i estetika u komplementarnom aspektu koji je neposredno vezuje za umetničko stvaralaštvo (opšte naučno-filozofske rasprave stavlja u drugi plan) takođe suštinski korespondentna principu spontanog narušenja-otkrovenja simetrije shvaćenom u istom, usko-poetičkom smislu. S tim u vezi valja se pozvati na stavove Živana Živkovića. Upravo, dok se navedeni Todorovićev tekst može smatrati kritičko-teorijskom analizom realizacije te motivacije u signalističkoj umetnosti (odnosno u jednom njenom žanru). „Apejronistička poezija je najmlađa vrsta signalističke poezije. Kao takva izdiferencirala se (spontanim narušenjem simetrije, dodali bismo — primedba V. P.) u odnosu na druge verbalne vrste signalističke poezije u praksi Miroljuba Todorovića tek od zbirke Belouška popije kišnicu (1988). Njeno ime Todorović je izveo od grčke reči apeiron koja je, u sačuvanim spisima miletskog filozofa Anaksimandra (VI vek pre nove ere) značila neograničeno, beskonačno. Tačnije, Anaksimandar je „naučavao da je sve nastalo iz iskustveno (imanentno — primedba V. P.) neodredivog (transcendentnog — primedba V. P.) prapočela (apeiron) i u nj se vraća. Sve postojeće nastaje neprestanim izdvajanjem suprotnosti, npr. toplog i hladnog, suvog i vlažnog, krutog i plinovitog (vatrenog). U apeironu nisu sadržane gotove stvari (imanentne forme i fenomeni — primedba V. P.) nego se sve događa procesom i pretanjem (determinističkom dinamikom i njenom simetrijom višeg, transcendentnog nivoa, i njenim spontanim, tj. slučajnim, verovatnosnim ili statističkim narušenjem, tj. prikrivanjem, u prelazu na niži, imanentni nivo redukovane dinamike i simetrije — primedba V. P.). Apeiron je vječan (tj. transcendentna simetrija se nikada apsolutno ne narušava — primedba V. P.) „da ne bi prestalo postojanje“, zatim „apeiron je bez starosti, da ne umire i ne propada“ (Branko Bošnjak, Filozofski riječnik, Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb, 1984, str. 32.) U jednom od proznih fragmenata Todorović je ovako definisao apeiron, ističući da se radi o „ključnom elementu signalističke poetike“: „Apeiron (stvaralački haos) (čime se intuitivno akcentuje da haos, odnosno povećanje entropije pri prelasku s višeg, transcendentnog na niži, imanentni hijerarhijski nivo, uslovljen spontanošću, tj. slučajnošću prividnog gubljenja simetrije, s jedne strane čuva transcendentnu simetriju početnog nivoa, a s druge razvija strukturu fenomena, tj. vrši kreacije na krajnjem nivou — primedba V. P.), ključni je element signalističke poetike. Razumevanje estetskog značaja apeirona istovremeno nam ukazuje i na značaj koncepta stvaralačke igre (ludizma) u signalističkoj (poetičkoj) praksi (takođe imanentne karakteristike spontanog narušenja simetrije, što posebno ilustruje primer kvantne mehanike, gde, nasuprot Ajnštajnovim očekivanjima „da se dobri Bog ne igra kockom“, celokupna naučna, eksperimentalna i teorijska iskustva pokazuju suprotno, tj. da, kako je nasuprot Ajnštajnu govorio Bor, „nije na nama da Bogu propisujemo kako da upravlja svetom“, pre svega svetom njegovih kreacija na imanentnom nivou, da upotrebimo religioznu metaforu — primedba V. P.) (Miroljub Todorović, Fragmenti o signalizmu, Književnost br. LXXXVIII(1989), str. 124). Istom prilikom ovu „šturu“ (imanentnu, tj. fenomenološku — primedba V. P.) definiciju dopunio je trima fragmentima koji (implicitno ukazuju na noumensku prirodu te definicije na transcendentom, poetskom nivou — primedba V. P.) su ustrojeni kao stihovni iskazi:

„Na drugačijim temeljima
van koherencije
smisaonosti i totaliteta
tekućeg jezika
apejronistička pesma
služeći se virtuozno rečima
njihovim asocijativnim nitima
(paralelnim procesiranjem — primedba V. P.)
poetsko-igračkim iskustvom
transcendentira
gradi
novu (apstraktnu ali i jedinstvenu — primedba V. P.) sliku sveta

Od eksplozije jezika (poetskog kosmičkog velikog praska — primedba V. P.)
preko neobičnih (spontanih i slučajnih — primedba V. P.)
gramatičkih i sintaksičkih tvorevina
do unutrašnjeg ponora (transcendencije — primedba V. P.)
zračnog apejrona

Razuđivanje ritma poetskog govora
ukrštanjem disparatnih (komplementarnih — primedba V. P.) značenja
mešanjem pojmova
slika
stvari
situacija
i njihovih raznovrsnih
često suprotstavljenih
intencija
i smisaonih značenja“

... Program apejronizma, pesnički sagledavanog, Todorović je saopštavao uzgred, ponekad i ne pominjući apejron kao pojam... u fragmentima o signalizmu, kojima je propratio knjigu Textum, Todorović će u traganju za apejronom kao prapočelom — iz kojega sve nastaje i u koje se sve vraća — biti još konkretniji. U fragmentu koji je naslovio Gde je početak pesme? zabeležio je sledeće: „Prvobitni haos, energija i sila, bezglavo kretanje molekula, magnetna dejstva planeta, zvezda usplamtelog jezika, kipuće imaginacije; vatra i zemlja, vazduh i voda, ugljenik i elektroni, kiseonik i živa, rude i svetlost, sunce i kristali, mešajući se, sudarajući se, rasprskavajući se, umirući i rađajući se u beskonačnim varijantama s nesaznatljivim jezicima okrenuti su podjednako (simetrično — primedba V. P.) i svome kraju i svome početku“... Poetsko bavljenje naznačenim kategorijama (materije, prostor, vreme i jezik) u signalizmu se uglavnom odvijalo na dve ravni — jezičkoj (verbalnoj) i konkretističko/vizuelnoj. Obe mogućnosti izraza (verbalna i vizuelna) javljaju se kao komplementarne jedna drugoj i, uprkos izdiferenciranim „metodama“ koje se primenjuju u svakoj od njih, mogu se razumevati kao dva pola signalističkog postupka u oblikovanju sveta pesme i poezije. Koreni apejronističke pesme, kao relativno novog signalističkog žanra, nalaze se u verbalnoj signalističkoj poeziji, tačnije u stohastičkoj poeziji, koja će se u embrionalnom obliku sretati skoro na samim počecima pesničkog rada Miroljuba Todorovića. Stohastičkom metodom izgradnje stiha — stiha u kojem će prestati da važe svi zakoni sintakse pa i „slogomerije“ — Todorović je ispisao cikluse u Ožilištu (1967), u strofički organizovanim pesmama iz Putovanja u Zvezdaliju (1969)... Stohastičku poeziju, inače, Todorović je „definisao“ nekoliko puta, najpre ukazujući na njenu težnju da stihom objedini „nespojive, potpuno suprotne i suprotstavljene elemente realnog sveta“ a zatim, podvlačeći razaranja sintakse na manje jezičke jedinice, često dovedene u vezu: u ovoj poeziji rečenica se „razbija oštrim, kubističkim rezovima“, a tako dobijeni „delovi“ potom se povezuju „tehnikom verbalnog kolaža“...

... Razgradnja-izgradnja jezičkog niza i znaka, prošlost-budućnost, početak-kraj, obnavljanje-nestajanje (tj. narušenje-otkrovenje simetrije — primedba V. P.), itd. — eto dijalektičkih opozicija koje je slutio Anaksimandar... a dorekao Heraklit (i elejci, pitagorejci, Platon, Aristotel i neoplatonici — primedba V. P.), što kao „istinu“ potvrđuju pesnici do naših dana. Ponor prošlog i budućeg, kao „unutrašnje ponore zračnog apejrona“, u jednom od navedenih fragmenata, imenovao je Miroljub Todorović. Pre toga, već ih je kao pesnik slutio — najpre, u stohastičkoj poeziji, a kad je slutnja (spontanim narušenjem simetrije — primedba V. P.) prerasla u spoznaju, zahtevala je da bude zasebno imenovana: apejron se kao deo (i fenomen — primedba V. P.) novog signalističkog žanra nije mogao izbeći... U apejronističkoj poeziji pisanje nije automatski čin, ono ne prati (a to nije ni mogućno) unutarnje diktate svesti i podsvesti: apejronistička poezija se služi selekcijom „materijala“ i kombinacijom izabranih elemenata (koja čak može da prikriva inicijalnu spontanost narušenja simetrije i aproksimira je voljom ili planom — primedba V. P.). Cerebralnost govora potisnuta je svesno da bi pesnički rezultat delovao kao da je izveden iz snovidovnog, nesvesnog, onostranog. Transcendencija kao operacija i pesničkog duha prepoznaje se u naslovnoj pesmi zbirke Devičanska Vizantija:

Na ivici šume. Sa gorunom.
Sa praskozorjem. Pepeo i pljusak.
Devičanska Vizantija. Stavljam
oko u oganj. Buđenje golopnjača.
Put koji vodi. U pomami. Žrtvena
prvina. Drhtiš od zimomore. Potajac i
zagonetka. Srce zvezdoznanca.
Otkucavaju zgarišta. Gradovi
razvejani. Iz istog korena.
Maslačak i med. Vidim tvoje
telo. U rudi. U virovima.
Zelena izmaglica. Carstvo
zasvetluca.

U pesnikovom viđenju, u temelje Vizantije sleglo se iskustvo brojnih sredozemnih naroda, grčkog pre svega. U vizantijskoj kulturi, međutim, nisu se dovršile sve pretpostavke koje je antička kultura ostavila za sobom, ali osnova je markirana helenizmom, u čije tokove su se ulivali kasniji duhovni supstrati hebrejske, arapske i rimske provenijencije. Vizantija, dakle, ima svoje korene u antičkom grčkom logosu (logos beše na početku svega), označavala je izuzetnu građevinu duhovne i materijalne kulture, da bi se ugasila sredinom 15. veka i živela samo svojim ostacima (tj. narušenom simetrijom — primedba V. P.)... Vizantija, „okupljena“ oko helenskog jezgra kao svoje praosnove, objedinila je i „priloge“ drugih sredozemnih kultura (otkrila njihovu višu simetriju — primedba V. P.). Fiksaciju tako doživljene civilizacije (koja je, uzgred budi rečeno, privlačila srpske pesnike i ranije, a naročito M. Pavlovića, V. Popu, I. Lalića), Todorović je vršio pomoću faktografskog elementa — preko imena ljudi (stvaralaca) ili imena lokaliteta (Hekata, Herakleja, Homer, Carigrad, Persej, Kapadokija, Bosfor, Vasilik, Delfi, Moloh, Kerber, Roman Slatkopojac, Jovan Damaskin, Rosansko jevanđelje, Aja Sofija, Kalipolje, Antiohija, Romeji, Zlatni rog itd.) koji u isti mah jasno određuju i kategoriju odnosnog, mišljenog vremena. Već na ovom nivou čitanja primetno je saučestvovanje rimske tradicije (Merkur, Jupiter, Lucifer, Vergilije), judejske (Eden, Eva, Solomon) i slovensko-balkanske (tamni vilajet, pevač balkanske magle, rusalke, listopad itd.)... Ukratko: Vizantija (koja je devičanska, jer se, prema našem pesniku nalazi na počecima evropske kulture, kao duhovni prostor bez granica, nije dočekala „starost“ pošto se počela pre svoga „punoletstva“ gasiti ostavljajući za sobom ipak brojno „potomstvo“ — tragove materijalne i duhovne kulture), sagledana je kao istočnik evropske i svetske civilizacije, kao Imperije duha koju će osvajati mnogi, unoseći taj duh i nehotice i u vlastito i u biće svoje zajednice, naroda. Vizantija je šifra na koju je svodljiva evropska mudrost pa i poezija (tj. ona je transcendentni noumen evropskog kulturnog fenomena — primedba V. P.). U isti mah, Vizantija je mnoštvo različitog, mnoštvo u jednom, pluralizam unutar monizma (ukratko, simbol principa spontanog narušenja-otkrovenja simetrije — primedba V. P.); Vizantija je objašnjiva samo pesnički (istorija je inferiorna u odnosu na poeziju — tvrdio je još Aristotel), racionalno – ne.“ (Živan Živković, Signalizam (geneza, poetika i umetnička praksa), Vuk Karadžić, Paraćin, 1994, str. 151–159.)

Kao dodatak Živkovićevom komentaru apejronističke i opšte signalističke poezije i poetike navedimo kraći izvod iz dela Viktora Bičkova Vizantijska estetika. „Kriza helenskog racionalističkog mišljenja, koja se pogoršala u periodu helenizma, osnažila je antiracionalističku reakciju u novoj grčkopaganskoj kulturi, usmerivši je putem neraščlanjenog, mitološkog mišljenja. Vizantijska umetnost se pokazala organski uključenom u sistem ontologije i gnoseologije, a estetička teorija — u teoriju saznanja, što je bitno odvojilo vizantijsku estetiku od antičke estetike... Već u Kapadokijaca (IV vek), naročito kod Pseudo Areopagita (kraj V-VI veka) i Maksima Ispovednika (VI vek) jasno zvuči ideja transcendentnosti i, prema tome, principijelne nesaznajnosti Božanstva — ni pomoću razuma, ni pomoću osećanja. Intelektualno saznanje, po njihovom mišljenju, nije kadro da pronikne u sferu božanske suštine, ali vizantijski mislioci su ipak usmeravali sve sile svog uma na postizanje božanstvene istine. Kako tvrdi Pseudo-Dionisije, „ne treba nikad ostavljati sveštenu ljubav prema istini“, neophodno je „neprestano i večno težiti prema njoj po meri svojih mogućnosti“ (što je, na religioznom planu, revitalizacija Platonove teorije saznanja predstavljene alegorijom pećine — primedba V. P.). To principijelno dvojstvo u prilaženju osnovnom pitanju gnoseologije navelo je vizantijske mislioce da organizuju sistem saznanja prouzročnosti prema dvostepenom principu. (Ovaj) poslednji se obrazovao u vizantijskoj duhovnoj kulturi kao rezultat svojevrsnoga sintetiziranja (tj. simetrizovanja — primedba V. P.) dvaju, po mnogim svojim parametrima suprotnih (tj. komplementarnih — primedba V. P.) principa mišljenja — starogrčkog (analitičkog, klasično-logičkog, „aristotelovskog“ — primedba V. P.) i bliskoistočnog (sintetičkog — primedba V. P.). Prvi stupanj vizantijske gnoseologije realizovao se na ravni verbalnog mišljenja. Vizantijski mislioci povodom trajnih logičkolingvističkih traganja prišli su (najpre instinktivno, ali istorijski zakonomerno) „poimanju“ onoga što se, iako nije celo u svetu (između ostaloga i proces saznanja), potčinjava logici uzročno-posledičnih odnosa... Vizantijski antinomizam se zasniva, s jedne strane, na antičkoj „dijalektici“ i antitetičnosti (skeptika posebno) a, s druge — on razvija antinomijske elemente biblijske literature. Setimo se heraklitovske tvrdnje o jedinstvu u svetu razumnosti i besmislenosti, o protivpoložnostima kao osnovu postojećega i harmoničnog („... i sve se kroz raspru stvara“), znamenite aporije Zenona; setimo se pitagorovaca s njihovim tajanstvenim dejstvom filozofije — sa savremenoga gledišta tuđe jedinstvo matematike i magije, filozofije i muzike, nauke i misterije na najvišem duhovnom domenu. Dobar pokazatelj za nas je i pitagorejska klasifikacija deset parova suprotnosti bića. Uopšte, kada je reč o grčkoj, a i o bilo kojoj staroj filozofiji, ne sme se zaboraviti da se ona nikad ne pokazuje kao dosledan filozofski sistem novoevropskog tipa. Još tešnja veza i isprepletanost s umetničko-mitološkom sferom, religioznom praksom i društveno–državnom aktivnošću pridaju joj svojevrsnu gipkost, nejednoznačnost.... Platoničke ideje mističnog ushođenja prema jedinome, ljubav i erotički karakter tog ushoda, slivanje subjekta i objekta u procesu saznanja i oboženje kao konačni cilj procesa — sve su to ideje vrlo bliske hrišćanskom mišljenju — (i one kao takve) dobile su u vizantijskih mislilaca svestranu razradu... Gotovo svi vizantijski mislioci su poklanjali veliku pažnju suptilnim lingvističkim i, koristeći se savremenom terminologijom, semiotičkim istraživanjima, što je imalo pod sobom osnove bića. Mnogoznačnost same reči, njene istorijske, socijalne i geografske transformacije, problem mitologije (kulture) drugog naroda, pitanje neadekvatnosti prevoda na druge jezike kao i drugi lingvistički problemi, stavili su istočnohrišćansku misao pred velike teškoće. Ni Grci, virtuozni majstori reči, sa svojim sofističkom, dijalektičkom, silogističkom i retorskom tradicijom, ni izoštreni tumači „Tore“ nisu došli, na žalost, do toliko istančane i razumljive postavke lingvističkih problema, kakvu (postavku) raskrivamo u ranovizantijskih mislilaca... Pseudo-Dionisije je jasno shvatio neuporedivost jedne ravni bića s drugom, zemaljskog i nebeskog („nadbića“) i u vezi s tim je smatrao da formalnologički sistem koji se primenjivao na nižoj, prolaznoj ravni ne funkcioniše na ravni „nadbića“. „Bog se nalazi iznad svakoga znanja i iznad svakoga bića“ i, prema tome, svako intelektualno znanje nedovoljno je ili čak nepotrebno za sticanje višega znanja. Pseudo-Dionisije odjednom primećuje mučno, dubokomisaono traganje svih prethodnika u sferi logičkih dokaza, jasno formulišući za hrišćanstvo najvažniju gnoseološku antinomiju: Boga je moguće saznati i videti samo kroz ne-saznanje (neznanje) i ne-viđenje. „I po preimućstvu savršeno neznanje je najviše saznanje onoga što prevazilazi sve (što je) dostupno saznanju“. Ovde vizantijska gnoseologija praktično dolazi do svoga logičkog završetka: najvažnije znanje se postiže posredstvom odricanja od svakoga znanja, tvrdnje — posredovanjem negacije... Ali božanstvo, po Pseudo-Areopagitu, samo teži da bude „saznato“ i sebe objavljuje (otkriva) prema mogućnosti na ravni bića u vidu božanstvenih sila, energije — božanstvenih „razlikovanja“. U svakoj od svojih mnogobrojnih pojava nadsuštinskog božanstva, iskonsko „jedinstvo“, neraščlanjivo „sjedinjenje“,na umno nepostiživ način prisustvuje svom celinom: u svojim „razlikovanjima“ (posebno ipostasima Trojice, u nestvorenom svetu božanstvenoga „preobražavanja“) „sjedinjeno se razdeljuje, umnožava se jedinstveno i razlikuje se (usložnjava se oblikom) ne raskidajući jedinstvo“... Postupnu emanaciju božanstva, kao osnov neoplatoničke ontologije, nije prihvatio Pseudo-Areopagit, jer je to protivrečno hrišćanskoj ideji stvaranja ni iz čega. Pseudo-Dionisijev ne emanira, nego vasceo prosustvuje u svakome od svojih „razdvajanja“, ne napuštajući, svakako, svoje apsolutno jedinstvo. A kako je to moguće — autor Areopagitika ne zna i smatra da je upravo to suštinsko pitanje hrišćanske ontologije nedostupno ljudskom razumu; ono se opisuje pomoću antinomija čije je ukidanje moguće samo na putu religioznog opita. A znameniti hijerarhijski sistem Pseudo-Areopagitov pokazuje se, pre svega kao važan deo hrišćanske gnoseologije... Ali i to je „saznanje“ (transcendentne suštine Boga — primedba V. P.) moguće, ... kroz „ne-znanje“, prema čemu i vodi antinomijski sistem oznaka — kroz mističko sjedinjenje s božanstvom, to jest u sferi vansaznajnoj u kojoj najvažniju ulogu igra mistička kategorija „božanstvene ljubavi“... Antinomizam, konstatujući prisutnost protivrečnosti u objektu saznanja i sistemu „istinitih“ sudova o njemu, čini nov korak, posle antike, na putu razvijanja dijalektičkog mišljenja. U tome je njegova istorijska zasluga, koju još nije ocenila istorija filozofije. Međutim, u strogom smislu reči, vizantijski sistem mišljenja se nije pokazivao kao „dijalektički“ ni u platonovskome, (a) ni u hegelovskom poimanju ovog termina. Naprotiv, on se suprotstavlja jednoj i drugoj „dijalektici“ ukidajući prvu a prethodeći drugoj... Estetska teorija Vizantinaca bila je uključena u njihovu teoriju saznanja prauzroka, što je i pomoglo da se sačuva životnost i stvarnost ove poslednje teorije. Glavne kategorije vizantijske estetike — slika, simbol, znak, prekrasno, svetlost, kanon (tj. jednom rečju signali — primedba V. P.) — po svojoj biti su kategorije gnoseološke, one su činile osnovu i vizantijske teorije saznanja... Ako je Kliment Aleksandrijski, oslanjajući se na mimetički princip platonovske estetike, davao umetničkim slikama poslednje mesto u ontološkoj hijerarhiji — ispod pojava i predmeta prirode, Pseudo-Areopagit je u svome informaciono-hijerarhijskom sistemu smestio umetničke slike ne samo iznad pojava prirode nego i (iznad) čitavog čina crkvene hijerarhije, to jest između ravni bića i nadbića, na istom stupnju s tajnama... Ikonografski kanon je omogućio pojavu naročito plastične izražajnosti simbola u vizantijskoj umetnosti. Ponikavši na osnovu dubinskoga filozofsko-religioznog materijala, umetnički simbol (tj. signal — primedba V. P.) je postao osnov složene umetničke slike vizantijskog živopisa, koji je stvorio psihičku iluziju ukidanja (u procesu njegova opažanja) gnoseološke antinomije „transcendentalno-imanentno“. Tako je vizantijska gnoseologija našla svoj završetak u emocionalno-estetičkoj sferi, čime je posredno omogućila koncentraciju esetičke informacije u vizantijskoj umetnosti. „Više znanje“ se zadobijalo u vizantijskoj kulturi pre svega u formi emocionalno-estetske informacije. Vansaznajno psihičko je bilo važna alka u sistemu saznanja vizantijskih mislilaca. U psihi subjekta opažanja, u procesu postajanja umetničke slike (aktivni psihički proces), u aktu estetskoga katarsisa ostvarivalo se ukidanje antinomije spekulativnoga mišljenja. Ali su samo visokoumetničke strukture ostvarivale psihičku osnovu toga ukidanja, jer se samo u tom slučaju ostvarivao proces estetskoga opažanja, radne aktivnosti saznajne i vansaznajne sfere psihe, proces složene duhovne aktivnosti subjekta opažanja. Upravo s tim je povezana osnovna poteškoća analitičkoga opisivanja kako vizantijskoga sistema mišljenja tako i njegove estetike i sistema umetničkih slika, jer unutar vizantijske duhovne kulture one su predstavljale neraščlanjivu celinu. (V. V. Bičkov, Vizantijska estetika, Prosveta, Beograd, 1991, str. 31, 38, 39, 41, 47, 56, 57, 59, 61, 75, 76, 83.)

Govoreći o istoriji evropskog slikarstva Lazar Trifunović kaže sledeće: „U umetnosti kao i u životu nema (apsolutnih — primedba V. P.) granica. Nemoguće je po njoj, a da to ne bude veštački i neprirodno, povlačiti tačne hronološke linije likovnih pojava, jer i one imaju svoju unutrašnju logiku razvoja i dijalektičke procese koji ih čine takvim kakve jesu ... Novija evropska umetnost ima dva (komplementarna — primedba V. P.) aspekta u svojoj genezi: jedan istorijske prirode — na liniji racionalnog koji je vodi do Đotovih dela — i drugi — na bazi modernog likovnog osećanja koji ide do vizantijskih ikona. To su bili temelji — Đoto i Vizantija — s kojih je izrasla evropska umetnost, bogata u pogledima, vitalna u realizaciji, nemirna u traženjima... Predmet je dezintegrisan, geometrijom deformisan i razložan. Racionalnim metodama traži se njegova iracionalna suština. U mnogo čemu moderna slika se vraća tamo gde je bila vizantijska ikona — krug se tako zatvara, ali fond dostignuća je ogroman. U umetnosti se često dešavalo: vraćajući se na početne pozicije, ona je činila silovite prodore u novo i nepoznato.“ (Lazar Trifunović, Galerija evropskih majstora, Jugoslavija, Beograd, 1965, str. 7, 8, 23.). Slično se, naravno, upoređujući modernu, signalističku i onovremenu, vizantijsku poeziju može reći i za istoriju književnosti ili, pak, poredeći otkrića savremene kvantne teorije polja (princip spontanog narušenja-otkrovenja simetrije) i filozofska dela Pseudo-Dionisija Areopagite, Aristotela, Platona, pitagorejaca, Heraklita, Elejaca ili Milećana, i za istoriju nauke i filozofije. Šta više, može se konstatovati da na svakom stupnju svog razvoja zgrada civilizacije leži na dva „statički“ komplementarna temelja, na umetnosti i nauci. I mada se često umetnosti pridaje isključivo iracionalno-emotivni, a nauci isključivo racionalno-kognitivni karakter, dublja istraživanja se neosporno suprotstavljaju takvom pojednostavljenju. I naučna i umetnička misao, misleći ovde na proces koji se odigrava u nervnom sistemu stvaraoca, otpočinju iracionalno, spontanim narušenjem simetrije, a svoju konačnu potvrdu mogu dobiti samo u selekcionisanoj, racionalnoj formi. Pri tome, istina, naučno ostvarenje dozvoljava daleko manju disperziju, tj. odstupanje od srednje ili „tradicionalne“, tj. „klasične“ vrednosti, nego što je to slučaj s umetničkim delom, ali to ne znači a u naučnom delu nema umetničke širine i slobode, baš kao što to ne znači ni da u umetničkom delu nema putokaza ka naučnoj istini. Sve to svedoči o komplementaritetu nauke i umetnosti, ili, ako se uzdignemo za stepen više od imanentne pragmatičnosti, o njihovoj transcendentnoj simetričnosti i jedinstvenosti. U našem vremenu i na našim i širim prostorima umetnost signalizma jedan je od ključnih svedoka, šta više, učesnika ove simetričnosti.

(Objavljeno u knjizi Vladana Pankovića O signalizmu, Beograd, 2003)