Reči, ratovi, krug: Čitajući Bakića

Dušan Vidaković


Podstaknut, istorijski overenom, kreativnom praksom zenitista, dadaista, nadrealista, kao i večno mladih (evergreen) signalista, Ilija Bakić (1960) je još na početku svoje literaturne avanture ispoljavao naglašenu naklonost ka destabilizujućim umetničkim poduhvatima. Kao student beogradskog Pravnog fakulteta, ovaj autor je tada širom amfiteatara, hodnika i čitaonica te visokoškolske institucije lepio svoje stihove agresivno suprotstavljene opšteprihvaćenim formama izražavanja, da bi se, zatim, povlačio u gužvu kolega i odatle, iz blažene anonimnosti, osluškivao njihove reakcije na svoju diverziju. Slične „sabotaže“ realizovao je i na ulicama rodnog i Popinog Vršca, očito tvrd u nastojanju da, što serioznije, istraži do koje je granice moguće uvoditi ranije neupotrebljavane sadržaje i oblike njihove artikulacije u jednu toliko tradicionalnu veštinu kakva je literatura. I danas, četvrt veka kasnije, kao etabliranog autora proznih dela fantastičke provenijencije, neoavangardne poezije i teoretičara stripa, Bakića nije napustila ista pokretačka energija, sada prevashodno u službi revnosnog poslušanja svakog NF stvaraoca od integriteta, da nama, svojim umornim saputnicima kroz vreme i prostor, šalje uzbudljive razglednice iz budućnosti koje bi nam, između ostalog, makar dok traje reč ili slika, ispraznu stvarnost učinile „lepšom prošlošću“.

Par je aditiva koji se, na prvi pogled, nekad i manje primetno, provlače i lebde u desetak, do sada štampanih, Bakićevih knjiga i koji njegov, štaviše i neverbalni, rukopis čini izdvojenim. To je, s prve strane, jezik kojim se služi i koji izobilno baštine i on, i njegovi junaci, dok, nasuprot tome, od ništa manje bitnosti, stoji tema dugog i mučnog bolovanja, pa onda i ništa kraćeg odumiranja civilizacije u kojoj (nam se čini da) živimo. Ishitreno bi se lako dalo konstatovati da navedena formula amalgama ne obećava a priori dobitnu, a svakako ne inovativnu, kombinaciju, no u Bakićevom majstorskom pismu tačka ukrštanja navedenih elemenata jeste ključ koherentnosti, pa čak i katalizator literaturne akcije, zapravo alter ego njenog estetskog i poetskog identiteta. Valja prihvatiti: ma o čemu pisao, Ilija Bakić vazda usredsređeno motri na signale iz (ne?)daleke sutrašnjice gde se odvija drama epohalnih dimenzija „svih protiv svih“ u čijem središtu je globalna apokalipsa, a koreni su joj u ovovremenom raspadu sistema vrednosti utemeljenog na višemilenijumskim slojevima kultura, jer će utoliko biti logičniji i taj kauzalitet spojenih sudova prema kome je upravo navedeni razlog piščevom stalnom traženju oslonca u leksici do neprepoznatljivosti udaljenoj od konvencionalnosti beletrističkog štiva, pa i svakodnevne komunikacije.

Briljantan, nemilosrdan i minuciozan hroničar oslepljujućeg šareniša dominantnog elektronskog opštenja i saopštavanja naše ere, Bakić ne prihvata da svojom literaturom generiše patvoreni sjaj. Tu bljutavu rabotu vedro prepušta kratkodahom (samo)zadovoljavanju mlakih PR agencija i njihovih menadžmenata, umesto čega čistokrvni pisac muški „izlazi na crtu“ korporativnoj umetnosti (ako je to, uopšte, umetnost!?) pazeći da ne izvede na rđav glas nasilno arhaizirane kategorije kao što su sloboda ili manjinske poetike, recimo. Rasterećen klanovskih koketerija, Bakić se posvetio afirmaciji pravih priroda potisnutih najraznoraznijim maskama i uticajima, pa je, bivajući i na stranputicama, doživeo da mu se pripisuju proročke nadležnosti po pitanju krvavog raskidanja Titove Jugoslavije. Naravno, ironično blagodareći na takvim estradnim etiketama, pisac „Prenatalnog života“ tvrdi da je „kraj sveta tek prastara umetničko-filozofsko-religijska (razbi)briga“, no ne sme se potceniti fakat da u zabranima srpske književnosti, niko pre Bakića, nije posegnuo toliko radikalno, sveže, zanimljivo, hrabro, inventivno za rečenom odrednicom na tako superioran način kao ovaj pisac.

Dakle, u Bakićevim knjigama, pod stalnom visokom tenzijom masmedijske ultrapopulističke nemuštosti, događaji koji vode ka „odjavi“ čovečanstva se komprimuju, ubrzavaju postupak. Daleko od ikakve predvidljivosti, obeznanjena planeta ostavlja ožiljke na jeziku za koje su, u staloženija doba, bile neophodne generacije i generacije i koje je, uostalom, savršeno nemoguće do kraja ispratiti instrumentima klasične lingvostilistike. Istorija je paralizovana, lukrecijevska ljubav iskarikirana, društvene pojave ključaju sa svih strana, iz izvora koje je nemoguće pronaći i zapušiti.

Verovatno savršeno nehotično, osionost sveopšteg dar-mara porađa argo haosa koji se od stigme izolovanih grupa, uhođen Bakićevim „trećim okom“, uzdigao do supremativne ne=jednačine za izračunavanje estetičkih i etičkih ponora međuljudskog saobraćanja. Čovekova zajednica se toliko gadi vlastitog pedigrea da ga prezire, uporno se trudi da ga zaboravi, samu sebe gura na neosvetljene periferije uređenja koje je svojevremeno sama uspostavila.

Šatrovačko pripovedanje margine objašnjava svojstva (Muzil?) Bakićevih junaka, ma koliko oni, priklješteni katastrofičnim tovarom, bili pošteđeni svakog personaliteta. Kvareći stil, on, zapravo, oblači misli u ruho primereno epidemiji vulgarne pohlepe koja se širi unakrst vascele društvene hijerarhije. Budući da nešto što bi trebala biti elita jedino realno uporište ima u materijalnom blagostanju, njen poredak je nestabilan, samourušava se, pa pošto se trećemilenijumski svet okreće oko svoje ose od oružja i nafte, ne misleći na pokolenja koja dolaze, nekako je normalno da je Bakićev omiljeni žargon onaj koji se obično naziva vojničkim. Onespokojavajući pogled na razotkrivenu militantnost i autodestrukciju ovde je ublažen prozračnom aurom spisateljevog antiglobalizma .

Odgovarajući trening za stvaranje smotreno tempiranog raspoloženja u Bakićevoj prozi, čak bi se moglo reći: nezaobilazan partner na istom zadatku – jesu kako verbalni, ništa manje i njegovi vizuelni poetski radovi u kojima iscrpno, često i sa simpatijama, analizira dekomponovanu karakterologiju i mitomaniju Makluanove superrasipničke palanke u nepovratnoj tranziciji ka stanju definitivne entropije. Da bi svoje ideje, kao neko, kadikad i cirkuski iskrivljeno, ogledalo što više približio publici, Bakić provokativno poseže za raspirivanjem različitosti visprenim kontrastiranjem što bi, u maksimalno ubrzanom kolopletu igre i asocijacija, trebalo da otrgne od zatvorenosti spiralnu nit zakonitosti i veza i u zapuštenom potrošačkom umu kome i literatura tegli svevišnju dangu robe.

Takođe, da tok svesti ne bi presahnuo ili ostao hiberniran sa krajnje neizvesnom prognozom, prelomni momenti fabula ovde su ojačani, razrešavaju se u stakato smenjivanju zasenjujuće ubojitih replika koje gađajući direktno u pleksus, e da bi ostavile bez daha, ne pokušavaju da prikriju kako njihova brzopoteznost i ubedljivost najviše duguju stripovskoj i dramaturgiji akcionih filmova. Tim stalnim, sveobuzimajućim, „šeherezadičnim“ govorenjem, likovi i njihovi privatni udesi opstaju u stanju latentne, kapitalne budnosti na liniji razdvajanja sa snom koji bi, veoma izgledno, mogao biti i beskrajan, večan. Kratki, nazubljeni da povrede, pitanja i odgovori koji se nemilice razmenjuju metafora su sasvim ogoljenog, nagonskog refleksa ka (samo)održanju kakve-takve mentalne prisutnosti u tekstu.

Štedro nadeveni kaloričnom simbolikom, tekstovi Ilije Bakića obično imaju savršenu cikličnu formu vršeći, uzorno pokriven, direktan prenos poloma civilizacije, još bliže: momenta njegovog klimaksa, iza koga, s one strane prema teoriji opstanka, sledi metamorfoza u neki novi početak. Simetrično tom toku i šatrovački govor zbrke nosi, duboko u sebi pohranjene, unutarnje kodove, signale koji su tako „baždareni“ u najudaljenijoj praiskoni da im jedina svrha ostaje nenarušena – opstati, opstati, pretrajati po svaku cenu. I kao što će se antiromantičnost preobraziti u zanesenost, fantastika u ekstrarealizam, tako će i iz devalvirane i devastirane upotrebne vrednosti reči, iz rudimenta obogaljenog govora, sa tog košmarnog ringišpila prefiksa, sufiksa, mutiranja i kloniranja fonetskog materijala, mlevenja i drobljenja leksike i morfologije uskrsnuti zanovljeni jezik. Svet se, da ne prejudiciramo, možda može i završiti, međutim: reči, sa njima stvari stoje suštinski drugačije. Reči su neuništive, njihov sveži eho vibrira u atmosferi kreirajući je, čak i kada ne bude uha koje bi ih čulo.

Uostalom, kao što pretpostavlja Hobs, a za njim i Ilija Bakić, bellum omnium contra omnes bilo je prvobitno stanje čovečanstva pre obrazovanja društva. Prispećem u položaj identičan tom začetku, krug se zatvorio u istoj onoj tački prirodnosti koja je porodila ljudski rod. Dakle, stvorili su se uslovi da s(v)e(t) opet krene iz nule.